Емило Лабудовић: Неко нам је украо Божић
Божић је, а као да није. Нема оне бучне радости коју је собом будио овај најрадоснији хришћански дан. Гори ватра, али нема више оне толине која је, колико и руке, гријала душе. Мир је, и мук је, али нема оног мира који је стишавао и свемирио све немире и доносио блажени спокој. Не чују се звона и тишина, тешка и мучна, притиска град. И мада су неке, ко зна од кога, наручене и плаћене сподобе под фантомкама испаљивале ватромете и бацале петарде, да лажну радост призову, једини истински звук који је до Неба допирао је лелек са цетињских улица. И све би требало да буде Божић и налик Божићу, а није.
Кипи небо југовим сузама усред божићног дана, а давно су рекли: „сачувај нас, Боже, југова Божића“! Над Ловћеном и над свеколиком Црном Гором, нам мртвим, а несахрањенм, Владиком, као и над свима нама, „Небо је затворено, и не прима плача ни молитве“, и чини се као да је и Бог главу окренуо на другу страну. А Божић је, и дан је када се човјечанство обадовало Његовом Сину, а овдје смо опет сахранили два своја тек у живот зашла сина.
Божић је, а полазници јутрос улазе тихо, као у цркву, и наздрављају у пола гласа. Као да се боје да не пробуде и не призову зло које вреба одасвуда. Божић је, дан мирења и праштања, а ми нити се миримо и још мање праштамо. Божић је, дан је братских сусрета и братских загрљаја, а ми се не сусрећемо већ вребамо једни друге, и наше руке не грле већ и даље даве. Божић је, дан је благих ријечи, а наше ријечи стријељају куршумима од којих нема лијека. Божић је, а као да није.
Божић је празник коме су се највише радовала дјеца. Данас у дјечјим погледима као да нема оног невиног и наивног сјаја, нема сунца, нити јагањаца разиграних зеленим пољима дјетињства. А ми укривамо погледе, плашећи се да нас не упитају гдје је Божић и шта је са њим. Јер, неко им је и неко нам је украо Божић! Онај прави и онај истински.
У Витлејемској пећини, тамо гдје још увијек траје траг Витлејемске звијезде, тамо гдје стоји једина икона на којој се наша прамајка смијеши, над каменим јаслама у којима је Богомладенац први пут заплакао, док над њоме крстаре борбени авиони и ракете, и данас влада праискински мир. Нама је тај мир украден, као што су нам и Божић украли, јер он више и не личи на Божић. Ко, и зашто?
Господе, ти све видиш и све знаш!
