Али Изетбеговић број два, Бакир, дуго је био трн у очима Запада. Точно је, да је Запад скоро искључиво помагао муслимане, а против Срба, али није био превише задовољан развојем ситуације у тој земљи, боље речено, у том ентитету, Федерацији. Бакир је, како се тврди, наставио дјело свог оца, прављењем бошњачке ђамахирије. Његова повезаност са исламским фундаментализмом у свијету, постала је, изгледа, превише очигледна. Из Федерације је одлазио највећи број особа које су се прикључивале терористима широм свијета, посебно у Сирији. Обавјештајне службе Запада су прогласиле Босну и Херцеговину жариштем исламског тероризма у Европи.

Америка је имала опробану технику за такве случајеве. Дали би „миг“, одобрење, некима од непожељних личности да нешто ураде, а онда би, након тога, те исте особе проглашавала дивљацима, крвницима, агресорима и слично. САД су то, на примјер, урадиле у случају Ирака када су практично дале одобрење Садаму Хусеину да нападне Кувајт, а онда су га прогласиле агресором. Слично је било и са Милошевићем када му је речено да је Ослободилачка војска Косова терористичка организација. Када је Милошевић то схватио као одобрење да силом сузбије албански тероризам, онда су САД прогласиле ОВК борцем за слободу, а Милошевића касапином.

Постоји висок ступањ извјесности, да је Бакир пао на исти штос. Дат му је „миг“ да покрене ревизију, жалбу БиХ против Србије за наводни геноцид над Бошњацима, а онда је речено српском политичком корпусу, посебно Савезу за промјене, да удари, „из свих артиљеријских оружја“ по Изетбеговићу.

Захваљујући наивности Бакира и његове приглупе тужбе за ревизију, код Срба се десило нешто невјеројатно. Сви су сложно устали против ревизије, с једне и друге стране Дрине. Најљепше у свему је то, што су БиХ Срби одлучно стали у обрану Србије, Показало се још једном да је истинска снага Срба Републици Српској, и да би се српство тешко могло без ње одржати. Утопило би се у Сорошеву политику „интернационализације Срба“, а православље би се утопило у католицизам.

Није јасно колико ће ово невјеројатно јединство Срба трајати, али се показало да је оно итекако могуће и надасве пожељно. Када би се оно стварно одржало, нитко им ништа не би могао са стране.

То није јасно. Западу је било најважније да умањи власт Бакира, па и да га скине ако је могуће. Сама ревизија, правно гледано је бесмислена и већ једном одбачена од Међународног суда правде. Али, познавајући макијавелизам Запада, није искључено да ревизију овај суд прихвати као предмет и да она убудуће буде један од притисака на Србију како се не би отргла од својих западних господара.