Елена Пономарјова: Трамп као неизбежност

У новембру 2016. године, кад је Трамп изабран за 45. председника Сједињених Држава, Едвард Лутвак, специјалиста за војну стратегију и геополитику, консултант Савета за националну безбедност и Стејт департмента, и саветник Р. Регана, рекао је врло искрено: „Трамп је 90 oдсто неизбежност америчке спољне политике“.

Ова изјава је данас можда још релевантнија. Међутим, треба додати да је Трампова победа на месту 47. председника САД и реакција на еволуцију унутрашње политике, јер је у контексту глобализације граница између њих испрекидана.

Зашто се избор Трампа 2024. године, и то са рекордно великом разликом у односу на ривала, такође може назвати неизбежним?

Политика америчког и од Америке порођеног глобалистичког (а у условима пандемије и ултраглобалистичког) естаблишмента последњих деценија довела је до озбиљних, а у неким случајевима и катастрофалних светских политичких промена. Државе су престале да буду једини одређујући и системотворни субјекти светске политике.

Антиратни набој

Национални суверенитет се све више замењује корпоративним суверенитетом. Највеће транснационалне компаније, фондови, институције глобалног финансијског система и међународне мрежне заједнице, које су у великој мери израсле на америчком тлу, претвориле су се не само у играче независне од државе, већ у диктаторе, који одређују потребе и могућности читавих земаља, укључујући Сједињене Државе, и диктирају глобалну агенду.

Потенцијални конкурент Сједињеним Државама, Кина, која је захваљујући неолибералној глобализацији постала економски гигант, спремна је на геополитичку прерасподелу. Не спава ни муслимански свет. Стратегија „контролисаног хаоса”/„контролисане нестабилности” допринела је не само рушењу великих држава, већ и рађању антисистемских снага.

Агресија и деструкција, архаизација и варварство данас су постали не само норма живота на огромним пространствима Блиског истока, северне Африке, централне Азије, него су се од 2015. године, заједно са стотинама хиљада избеглица, чврсто усталили у Европи.

Обама је својом политиком глобалног експанзионизма увукао Европску унију у замку, а онда је Бајден, који је покренуо и активно подржао украјинску кризу, допринео њеном слабљењу, осиромашењу, деиндустријализацији и неравнотежи.

Али, најважније – први пут у читавој послератној историји, Европа се критично приближила новом рату великих размера. Трампов успех је у великој мери последица његове невољности да понови такво европско искуство.

Отуда и обећања да ће се „окончати рат“ и оштра антимигрантска реторика. Ово је с једне стране. И не треба заборавити да је све то за сада ипак реторика. Готово да нема политичара у историји који су у потпуности испунили своја изборна обећања.

Терет експанзије

С друге стране, нова администрација или „колективни“ Трамп одлично разуме да експанзионизам, који је постао алтер его америчке политике, почев од Клинтона па до Бајдена, није резултирао само војним базама, вазалним менталитетом лидера других земаља, јефтином робом и тријумфом долара на свим континентима. У покушају да „правилно“ реструктурирају свет, САД су преузеле превише обавеза.

Не само да су често користили силу, већ су је користили из чудних и непотребних разлога, што је довело до поражавајућих друштвено-економских резултата и колосалних губитака репутације.

Међу најупечатљивијим је срамно бекство из Авганистана у лето 2021. Раст антиамериканизма широм света достигао је врхунац, а у самим Сједињеним Државама раслојавање богатства достигло је ниво из 1914, кад је један одсто становништва контролисало 90 одсто националног богатства.

Експанзионизам је тежак терет који прети да пренапрегне нечију снагу. Да бисмо направили скок и „сјали као пример свима“ (као што је Трамп обећао у свом инаугурационом обраћању 20. јануара 2017), потребан је нови пројекат, нова стратегија. Неопходно је прегруписати снаге и оптимизовати ресурсе.

Цела историја Сједињених Држава је смена два тренда, два циклуса: период експанзије, ширења (време демократа Вилсона, Рузвелта, Трумана, Кенедија, Обаме-Бајдена) замењује се периодом „компресије“, концентрације (време републиканаца, са изузетком Буша млађег).

Избор Трампа се може посматрати као реакција на политику експанзионизма, притом у виду ултраглобализма са свим атрибутима потоњег у виду дигитализације, климатске, џендерне и других мизантропских агенди. Америци као хегемону потребан је предах, период размишљања о учињеном.

Сликовито речено: треба да сварите „поједено“, хладну чорбу глобализације, коју је довео до кључања Обама, мало охладио Трамп у свом првом мандату, а затим сасвим прокључао Бајден. Трампова Америка 2.0 може се схватити као земља која се спрема за нови скок, нове висине. И зато не треба да имамо никаквог ентузијазма око избора Трампа. Главни непријатељ се неће повући, већ ће се само прегруписати.

Колико год да је Доналд Трамп изузетна личност, избор нове парадигме или корекција политичког тржишта САД зависи не толико од њега колико од „витезова“ новог „округлог стола“. Стога је време да кажемо неколико речи о „колективном“ Трампу.

„Колективни“ Трамп

Као прво, политички систем САД је структуриран тако да захтева подршку како својих великих сегмената, тако и новца. Што се тиче улоге овог последњег, амерички сенатор Марк Хана (1837–1904) то је веома добро формулисао: „У политици су важне само две ствари. Прва је новац, а не сећам се која је друга.”

Дакле, Трамп није усамљеник или самозванац. Он је човек америчког система, тачније једног његовог дела. Само „колективни“ Трамп је могао да постане председник Сједињених Држава.

Богатство и везе су неизоставни атрибут велике политике, а ако се користе за освајање врховне власти, онда ће се врховна власт, пак, користити за задовољење интереса свих оних који су допринели успону нове политичке звезде ради заштите заједничких класних интереса.

Ф. Д. Рузвелт је био мудар и софистициран политичар који није трошио речи. Мислим да његову изјаву можемо узети као аксиом: „У политици се ништа не дешава случајно. Ако се нешто десило, тако је планирано.” Другим речима, Трампова победа није победа богатог почетника, већ операција спасавања/реформисања система или његовог дела.

Као друго, кад промовишу „свог” председничког кандидата, заинтересоване групе већ имају стратегију, акциони план и резултате ревизије ресурса и могућности. Штавише, доминација и утицај су, пре свега, идеје за које се даје новац, мобилишу људи и активирају технологије.

Доминација и хегемонија су, пре свега, како је исправно приметио К. А. Свасјан, „мисли из којих онда оружје и новац теку као неконтролисане надградње. Идеје побеђују, а не злато и песнице.” Трампов тим има такве идеје и стратегију.

Комбинујући национализам и протекционизам, проглашавајући приоритет решавања домаћих проблема, позивајући се на раднике и плаве крагне, на амерички „појас рђе“ (Rust Belt), Трамп се у свом првом мандату ослањао на ауторитет седмог америчког председника Ендрјуа Џексона.

Идеологија и политика оснивача Демократске странке суштински се разликују од вилсоновских принципа блиских власницима ФЕД-а (није случајно што је највећа америчка новчаница од 100 хиљада долара украшена портретом 28. председника: Вудро Вилсон се с правом сматра оснивачем пројекта либералног светског поретка).

Будући да је Џексонов следбеник, „колективни“ Трамп 1.0 своју политику није заснивао на глобалном лидерству, већ на решењу нагомиланих унутрашњих проблема. Али и у периоду од 2017. до 2021. године овај приступ није значио да су се Сједињене Државе одрекле глобалног лидерства.

Веома индикативан био је став о Балкану (понижавајући сусрет са Вучићем); о Белорусији (Трампова администрација није признала резултате избора у августу 2020); о унутрашњим руским стварима (Наваљни). Радило се само о одбацивању баласта, о ревизији „мапе пута“.

Трамп 2.0 на спољном плану поновиће нешто из свог претходног искуства и увести нешто ново. Али главно је да то неће променити путању рата у Украјини, о чему сањају поједини домаћи стручњаци и званичници; неће укинути санкције нити одмрзнути руску имовину. То се мора разумети са кристалном јасноћом. Али администрација 47. председника покушаће да коначно пребаци економски терет рата на европске партнере, од којих већину Трамп лично дубоко презире (то не може ни да сакрије у јавном простору).

У наредним данима биће написано много чланака о Трампу 2.0, његовом тиму и његовој политици. Неки од њих ће бити прогностички, али о томе ћемо сазнати касније.

У међувремену, Трампову победу треба посматрати као политичко-економску припрему пред битку за глобалну реконструкцију. Битку глобалиста (колективни Трамп) и ултраглобалиста (Харис), који неће само чекати свој тренутак, већ ће на сваки могући начин спроводити своју агенду. Дакле, Велика игра тек почиње.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: dzen.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Channdan Khana/Getty Images