ЕЛЕНА КОНДРАТЈЕВА: Укида се укидање културе

Године 2022. од Рождества Христовог, после безбројних ратова и револуција разних размера, култур-марксизам и развијени капитализам склопили су неочекивано примирје на истој тачки менталног простора, под јасним именом „НЕТФЛИКС“.

До спајања у један импулс дошло је зарад великог циља свеопштег изједначавања и категоричке деперсонализације, под заставом свих демократских слобода. Ова фузија је оличена у латентном, али интензивном наметању одређене слике света, одражавајући извесну идеолошку неопходност, уводећи одређене прописе и оправдавајући одређене моралне и етичке категорије.

И ево, те исте категорије до тада непомирљивог марксизма и капитализма неочекивано (или очекивано…) поклопиле су се у општој идеји „културе укидања“ (или укидања културе…), под иконичним феноменом „воукизма“.

Као што напомињу пажљиви истраживачи делатности фабрике НЕТФЛИКС идеологије, да би се 221 милион претплатника држао у сталној напетости, културна револуција мора бити трајна и „нетфликсовање“ планете мора бити немилосрдно.

А ако на време схватимо да идеолошкој индоктринацији становништва ништа не доприноси толико као забавни спектакли који кроз дистракцију уводе неопходне постулате, онда постаје потпуно јасно зашто су главни диригенти милитантне политичке коректности „и њени сведоци“ управо гиганти филмске индустрије.

Чињеницу да ће се о овоме пре или касније многи замислити, претпостављали су и планери масовног нетфликсовања мозгова. Међутим, као и у свакој идеолошкој пословној шеми, калкулација је направљена на основу инертне масе безусловних потрошача које мало занимају специфични састојци и последице које они изазивају, све док их не мучи узнемирујући осећај мањка забавне празнине.

После дугих и богатих година необуздане владавине немарним умовима, ипак су стигле прве осуде прљаве игре и политичког ангажмана играча. И сад се настављају.

Једна од најновијих и најбруталнијих студија недавно је изашла из пера француског новинара Едуарда Шаноа, који је објавио изузетно занимљив и добро документован есеј „Нетфликс Империја: Моћ забаве“ (L’Empire Netflix: L’emprise du divertissement, „Nouvelle Librairie“, 2022).

Поред добро познатог асортимана плачљиво-шмркавих прича о угњетавању ЛГБТ и других заједница, о незалазном расизму који коси редове искључиво небелог становништва планете, о еклатантном сексизму свуда, где год мушкарци и жене живе, жваћу, раде или се одмарају, о непобедивим руским хакерима, крвожедној руској мафији и другим приоритетним темама за Нетфликс сценарије, – есеј француског новинара открива много занимљивих детаља и показује на које се све начине, у име универзалне „деколонизације“, спроводи права колонизација мозгова. Како функционише оно што аутор назива најистакнутијим америчким парадоксом – насилно наметање „демократије“ категорички недемократским методама. Како капитализам промовише култур- марксизам у масама, а општа деперсонализација се спроводи под окриљем „универзалне различитости“.

„Нетфликс снажно дефинише и спроводи опсег такозваних моралних табуа. На овој платформи су активисти воукизма који су постали менаџери, сценаристи, редитељи или продуценти серија које терају наш мозак да се конвертује, у складу са пресудама које намећу, некада незамисливим, а сутра већ популарним“.

Након опсежне анализе Нетфликс садржаја, аутор долази до недвосмисленог закључка: сваки Нетфликс производ је – насилни феминизам, казнени мултикултурализам, жестоки ЛГБТ активизам и буквални еколошки тероризам.

Али све наведено, заправо, одавно знају и примећују не неколицина, већ сви и свако. Много је забавније навести неке детаље везане за моделе унутрашњег функционисања „империје” и обезбеђења сталне активности и конкурентности њених кадрова.

На пример, чињеница да се од сваког који служи поменутим сјајним идејама захтева да буде продуктиван иноватор, скоро даноноћно, а да притом не губи идеолошку будност. Систем практикује такву сталну евалуацију „планирања састанака“, по методи „тест од 360 степени“, на које се позива заједно до осам колега, под изговором, на пример, заједничког оброка, где специјални „модератори“ надгледају специјално наметнуте теме конверзације, како би се идентификовали запослени „са токсичним погледима” или „неприкладним понашањем”.

Другим речима, не баш суптилно, али ипак вешто сондирање кадрова, без отворено депресивних анкета са директним питањима типа: чији је Крим, чији је Трамп и колико полова пристајете да препознате у сопственом детету.

N’est-ce pas, права демократија. Поготово у поређењу са познатом „обруканом“ совјетском и постсовјетском: тамо су Гулаг и пропаганда, а овде – слобода савести…

Још један аспект неуморне активности Нетфликса је знаменити „алгоритам“ који најширој јавности одређује и диктира своје (а наизглед „сопствене“) преференције у области уметности и потрошње, кроз тзв. инвазивну рекламу и просто кроз пажљиво одабрану и сортирану виртуелну стварност, коју јој је дозвољено да види на екранима монитора:

„Нетфликс је мастодонт прикупљених и ускладиштених података, који тера вештачку интелигенцију да фабрикује и конзумира одабране филмске продукције“.

Али то скоро никоме није вест, већ „не-вест“, званично призната и јавно штампана.

Али најзанимљивије (нај-нај!) није чак ни то. Најзанимљивије тек долази.

Главни конкуренти Нетфликса су, као што знате, ништа мање познати филмски мастодонти: Disney + , HBO, Amazon Prime.

Међу њима, Disney + је без сумње најжешћи диригент срцепарајућих идеја које неуморно емитује Нетфликс. Његов недавно отпуштени извршни директор, Боб Чапек, био је током протекле две године тако одлучан у примени политике означене свим могућим „воук“ принципима и тако се жестоко супротставио иницијативи гувернера Флориде Рона Де Сантиса „Don’t Say Gay“ („Не реци геј“) да само што није убио целу компанију, чији су приходи током његове турбулентне активности пали са 300 милијарди долара у 2021. на 160 милијарди долара у новембру 2022. године, када је замољен да оде са стварима, а бивши директор Роберт Ајгер је враћен на своје место.

Као референца, подухват гувернера Флориде под шокантним насловом „Не реци геј“ био је само покушај да се ограничи (не и забрани!) промоција хомосексуализма и родног изобиља у школама, где су покушавали да је спрече међу децом млађом од 9 година. И то је код сад већ бившег директора, али и гледалаца, који су отупели од ЛГБТ и других садржаја Дизнијевих производа, изазвало протест и тешки умор, изражен у коначном губитку интересовања за Дизни.

Занимљиво је да сви амерички аналитичари готово једногласно овај нагли пад приписују „Дизнијевој“ претераној привржености идејама воукизма. Према речима сарадника Института за политичка истраживања на Менхетну, Кристофера Руфоа: „Њихова репутација је катастрофално нарушена и ово би требало да послужи као упозорење свима који желе да се придруже воукизму – морају да знају коју цену ће морати да плате“.

Додајте овде резултате истраживања јавног мњења, који су показали пад популарности „Дизнија“ са 77% (прошле године) на 33% (данас), према студији „NBC News“. А онда овим резултатима додајте и чињеницу да се истраживање о паду популарности односило и на неколико политичких личности које тренутно најактивније промовише и покрива америчка штампа, чији пад популарности бележи рекордне бројке (цифре се наводе овим редом): Владимир Зеленски, Рон ДеСантис, Џо Бајден, Камала Харис, Доналд Трамп.

Што се „Дизнија“ тиче, његов нови (стари) извршни директор већ је најавио велику промену корпоративне политике и постепено враћање компаније својим „ранијим“, тако категорички протераним, али још не сасвим заборављеним вредностима. Нека то буде „пре једног века“, јер цела политички коректна штампа сад поводом тога утучено плаче.

Пракса је неумољива и човечанство, потиснуто у својим природним традицијама, тврдоглаво се враћа у свој круг.

Што се тиче свих осталих побројаних личности, чији степен популарности упорно стреми ка дну, упркос насилној реанимацији из последњих оружја, чини се да ће им се, пре или касније, десити исто.

Исто као и код „иноватора“ класичне традиције, који публици продају Малу сирену у облику црнопуте боди-позитивне једноноге лезбејке.

Можда са седефастим дугмићима, али – то је то.

 

(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)