Елена Кондратјева-Салгеро: КО ЈЕ КОГА НАПАО И КО КОГА БОМБАРДУЈЕ?

„Никад не знате од чега ће се направити прошлост.“

Мало је вероватно да ћете погодити у каквом сам неочекиваном контексту открила ову изреку. Мораћете пажљиво да прочитате следеће параграфе. Испричаћу вам како се у модерној „западној демократији“, уз доследно политички коректно ампутирање свих слобода, организује реални Отпор.

***

На факултетима и лицејима у Француској нема јединственог наставног плана и програма, нема јединствених уџбеника, и сваки наставник је слободан да бира која ће конкретна дела користити за форматирање још увек сирових, али из дана у дан све снажнијих умова. Од селективних класика, који пружају прилику да се тумаче и реинтерпретирају „срамоте робовласништва“ и „зверства колонијализма“, до модерне књижевности, у којој већ дуги низ година превазилази сваку меру број непознатих аутора који, као ухрањене и послушне коке-носиље, испостављају ремек-дела (која нико никад није прочитао) о мукама илегалне миграције и о страдањима њених јунака.

Узимајући у обзир препоруке непоколебљиве идеолошке доктрине, избор обавезне лектире за школарце је мали, а тумачења онога што читају одређена су једном линијом „опште политичке коректности“: било који предложени текст, без увијања или нијанси, отворено наговештава са ким треба саосећати, а кога кривити за мрачну колонијалну прошлост, не осврћући се на светлу и експлозивну садашњост.

Сваки наставник колеџа или лицеја сам одлучује које ће примере предавати, лично штампајући своју лекцију на одвојеним листићима папира и поделити их школарцима. А они могу да задрже или баце листиће са наученим или прошлим градивом – како им је згодније и како им се највише свиђа.

Предлажем да погледате један такав листић, да бисте на његовом примеру схватили како можете научити децу да размишљају и самостално анализирају информације, чак и у тоталитарно политички коректној држави.

Тај папирић је лекција наставника француског језика и књижевности на једном од обичних француских колеџа. Тема лекције је погодбени начин (кондиционал). Визуелна помоћ за објашњење, за модерна времена неочекиван избор – заједничка студија четири непозната и (што је најважније!) ни од кога препоручена аутора (С. Халими, Д. Видал, Х. Малер, М. Рејмонд), издање 2014, под насловом „Мишљењу се мора научити… Медији и `праведни ратови`” (S. Halimi, D. Vidal, H. Maler et M.Reymond, «L’opinion, ça se travaille…Les médias et les «guerres justes»).

Лекција почиње епиграфом: „Никад се не зна од чега ће се направити прошлост“ (израз који се користио у бившој совјетској Русији)“.

Такав изненадни, али, у ствари, очекивани заокрет: обрада информација за форматирање јавног мњења најпогодније се објашњава на примерима из „совјетске Русије” или из Орвела. Иако сам ја из „бивше совјетске Русије“, још никад нисам наишла на „израз“ који је цитиран у епиграфу, али нека буде: ту је урачунато упућивање на тоталитарну државу, која има обичај да реинтерпретира прошлост и садашњост у интересу идеологије.

Али оно што следи су веома занимљиве и неочекиване чињенице, са примерима њиховог тумачења у „високо демократској” штампи.

Документ 1. „Масовна гробница у Темишвару”.

„Румунска револуција је била резултат државног удара од 16. до 25. децембра 1989. и довела је до погубљења диктатора Николаеа Чаушескуа.“

Тако почиње тај документ. А онда се школарцима прича како је овај догађај пропраћен у њиховим домаћим француским медијима.

У почетку су говорили о 70.000 убијених широм земље. О томе како је у Темишвару пронађена „џиновска масовна гробница” и камером приказано 19 полураспаднутих тела, без карактеристичних знакова било чега, ни времена ни места. На 5. француском ТВ каналу (обрасцу политичке коректности свих времена), новинар Гијом Диран је први објавио цифру – 4.630 сахрањених, назвавши то „тужним званичним билансом“.

Одмах за њим, водећи радио–телевизијски канали и, као и увек, срцепарајући левичарски лист „Либерасион” почели су да машу истом цифром, истим коментарима и насловима „Кланица!”: „4.630 лешева само у једној гробници!“, „Темишвар је град-мученик!“ Лист „Монд“ је све њих надмашио, саопштивши да су „побуњеници открили ужасан масакр, где су жртве режима биле закопане живе, са траговима мучења“. Исти лист „Монд” успео је да испева оду петом ТВ каналу и новинару Дуранду, за њихову „храброст да открију свету ужасне злочине џелата и њихово злостављање демонстраната против Чаушескуовог режима”. Након чега се број сахрањених неочекивано попео на 12.000 (!) – и идемо даље. Сваки наредни медиј који је обрађивао вест додавао је личне, кошмарне детаље како би надмашио претходни.

Другим речима, ученицима се корак по корак и јасно показује како информације које долазе ниоткуда доспевају у етар и моментално се шире кроз умове, под притиском емоција.

А онда се дају реалне информације, вишеструко проверене и накнадно потврђене: гробница је била лажна. Снимање је инсценирано. Званични извештај о броју жртава пуча и „револуције“ је – 689 људи широм Румуније. У гробници у граду Темишвару заправо је било сахрањено мање од стотину људи. Новинар Гијом Диран и његов уреднички тим нашли су се тада у центру озбиљног медијског скандала, који је у историју ушао под исцрпним епитетом социолога Пјера Бурдијеа – „кружни обрт информација“.

Документ 2. Следећи пример кружне лажи је „Југославија – етничко чишћење?“

Магазин „Newsweek“, 22. новембар 1999: Амерички Стејт департмент саопштава да је 500.000 (!) етничких Албанаца нестало на Косову и да постоје сви разлози да се верује да су сви они брутално убијени.

Месец дана касније, министар одбране Вилијам Коен је рекао новинару ЦБС-а да је „нестало још око 100.000 војно способних мушкараца“ и да су сви они по свој прилици такође убијени.

Након бомбардовања Југославије од стране НАТО снага, без икаквог објашњења, званичници Беле куће неочекивано су смањили број „Албанаца које су убили Срби“ на 10.000 људи. Нема појашњења, нема доказа. После вишеструких провера, показало се да је ова цифра и даље неоправдано висока, упркос стварним злочинима на обе стране. Након форензичког тима који је на лице места послао Савет безбедности УН, генерални тужилац Трибунала за ратне злочине, Карла дел Понте, тврди да је комисија прегледала 195 масовних гробница и пронашла 2.018 тела.

На крају, 2008. године у званичном извештају УН објављене су коначне бројке свих жртава овог рата – 13.472 особе, од чега 9.260 Албанаца.

Да ли треба објашњавати да су све наведене „исправке“ дате и медијски пропраћени са знатно мањим обимом и мањим одјеком од првобитно објављених цифара?

Документ 3. Рат у Ираку, 2003–2011.

Америчка парламентарна комисија је 16. марта 2004. објавила подробан извештај у коме је детаљно анализирано 237 намерно лажних изјава – председника Буша, секретара за одбрану Чејнија, државног секретара Пауела и саветнице за безбедност Рајс. Извештај јасно показује да су тачно десет ових изјава биле апсолутно и намерно лажне, а да су остале очигледно изврнуте и послужиле искључиво како би се оправдала америчка инвазија на Ирак.

Извештај комисије је веома детаљан и запањујуће сликовит: 5 владиних званичника дало је 11 званичних изјава у којима се наводи да Ирак представља изузетно велику претњу која се мора одмах елиминисати. 81 изјава од свих изречених отворено преувеличава нуклеарну моћ Ирака; 84 – капацитет Ирака за хемијско и биолошко оружје; 61 изјава исто тако очигледно „преувеличава“ везе Ирака са Ал Каидом.

Након овако детаљне анализе, на толико конкретних примера, школарцима се нуди приказ овог рата у директним извештајима на француској телевизији.

Овде је укључено и објашњење могуће условне склоности према нејасним или непровереним чињеницама: у случају Косова – према очигледном преувеличавању броја неидентификованих и непотврђених жртава; у случају Ирака – да би се прикрио потпуни недостатак информација или њихово отворено фалсификовање.

Конкретан пример је разматрање вести првог француског телевизијског канала ТФ1, 20. марта 2003, где „специјалиста за војна питања“ Жан Пјер Китар даје анализу и прогнозу предстојећих догађаја у одређеном будућем времену, без нијанси, а новинар Жан-Пјер Перно га уживо исправља: ​​„Све је то, наравно, у кондиционалу… Укључујући и слике – док се чињенице јасно не потврде, све ово мора се узети са великом дозом опреза…”

Поставља се питање: зашто, пре него што се чињенице коначно потврде, емитовати непотврђене информације, заједно са сликама? И још у кондиционалу?

Следећа фаза: 12. априла 2003, новинарка Клер Шазал, на вестима истог канала, досеже још несхватљивије висине и прелази са непотврђених чињеница на отворено препричавање:

„Прича се да су епрувете са веома опасним вирусима наводно нестале из ирачких хемијских лабораторија“, говори новинарка, не наводећи нити један извор и ограничавајући се само на кондиционал: изгледа да су нестале, изгледа да кажу. Цео рат се од сада своди на кружење гласина и разговора, уз кружне поруке водећих медија.

Школарцима се предлаже да запазе како се погодбени начин, који гради легенде и ствара услове за промоцију одређене идеологије и политике, може користити у свакодневном кружењу информација које се уливају у мозак становништва.

Није све тако страшно као што је насликано и није све тако истинито као што говоре. Мислите, мислите, мислите – сами. Ако је кондиционал способан да оправда свако изобличење стварне информације, па чак и да је замени, у потпуном одсуству чињеница, где је гаранција да вам се то исто неће једног дана наметнути у индикативном начину, као не зна се од кога оглашена реалност? Или је можда већ наметнуто?

Никад не знате од чега ће се направити прошлост ако се фалсификује садашњост, директно у ходу. Али је зато лако замислити каква би могла испасти блиска будућност ако не научите своју децу да читају између редова и самостално анализирају информације. Барем на +посебним листићима.

Овде сте видели само један пример ни издалека не бројних, али (и даље) делотворних могућности за испоруку истинитих информација крхким умовима и обучавање школараца способности размишљања и извођења закључака, без обзира на званичну доктрину.

У суштини, реч је о озлоглашеној и општепознатој фиги у џепу, само што је, за разлику од традиционалне, ова „фига“ још увек у замци поуздано непотврђених информација о томе ко је кога напао и ко кога бомбардује. И што је најважније – зашто.

И док чекамо будуће „званичне извештаје“, оверене од стране достојних професионалаца који су сакупили бројке и реинтерпретирали догађаје, знајте да у удаљеним селима још има људи који настављају да пружају отпор. На сваки могући начин.

Коме, чему? Погодбеном начину. У историји.

(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)