Елена Кондратјева Салгеро: КАКО СУ РУСИ СВЕ УПРОПАСТИЛИ

Међу мојим париским суседима има много познатих и веома интересантних људи. Један вајар, једна сценаристкиња, преводилац са енглеског и кинеског, неколико уметника, успешна пословна жена са супругом, телевизијска новинарка, једна дизајнерка, једна мало позната дечја књижевница, једна светски позната модна креаторка, две веома чувене глумице.
Једна од њих, у веома поодмаклим годинама, одавно је нестала из видокруга јавности, и не тако давно, после једне глупе епизоде, из мог личног видног поља. Посвађао нас је Велики отаџбински рат.

У мојој лудој пракси, ово је први пут да сам била смртно увређена због рата.
Била је то веома добра глумица и лепа жена. Са стилом и укусом. Са литерарним способностима и талентом за уређење ентеријера. Глумила је, дружила се и играла на сцени „Комеди Францез“ са највећима. Њени партнери били су Жан Габен и Лино Вентура. Жак Превер јој је посветио дивну римовану (!) песму коју је знала напамет и рецитовала са свим могућим блеском лиризма и самоироније.

Имала је веома познатог брата и знаменитог мужа. И један и други су је озбиљно и непоправљиво увредили, и обојицу је озбиљно прочешљала у својој аутобиографији, коју никад није одлучила да објави, али ми је дала да је прочитам, на часну реч да не откривам оно што је описано.
Поред те аутобиографије, написала је и објавила неколико романа, од којих су два чак добила веома пристојне награде, а један су, штавише, снимили популарни глумци и постигао је известан успех.

Романи нису били лоши, али, како се каже, нису за свакога: типичне женске мелодраме, написане солидним и не баш бриљантним стилом.
Дуго смо комуницирале на изузетно пријатан и продуктиван начин: написала је нови роман и надала се озбиљној филмској адаптацији (прошло је много година од њеног последњег успеха, а недостајала јој је не толико слава колико посао. Било која особа активна у овој области разумеће то стање ума без даљег објашњавања).

Роман ми је дат на пријатељско читање, са молбом да укажем на могуће мане.
А описани догађаји почињу током Другог светског рата и трагично се „мелодраматизују” педесетих година.
Уопште, у овом њеном последњем делу био је толико приметан вишак мелодраме да сам осетила крајњу непријатност од степена апсурда, који је мени лично изгледао очигледан. Плашила сам се да ћу се некако неспретно избрбљати и увредити веома сумњичаву ауторку.

Одала ме је опаска о „претерано интензивној страсти“. Тамо се јунакиња, која је изгубила родитеље у концентрационим логорима и била усвојена од породице богатих Француза, заљубила у непознатог младића који је такође изгубио своје најближе. Истовремено, она сазнаје страшну истину о свима одједном: не сећам се више ко је издао и предао Немцима њене родитеље, али се сигурно сећам да се испоставља да је младић њен брат. Она бежи у планине и тамо умире у олуји, са грмљавином и муњама, а младић јури за њом и онда силази, носећи беживотно тело у наручју, не знајући да јој је брат. И тада су успели не само да се стопе у страственом пољупцу, већ и да обезбеде веома отворену сцену за будући сценарио…

Мој неконтролисани смисао за глупи хумор, који ми увек смета у животу, у овој ситуацији је одмах призвао у сећање чувену епизоду из совјетског филма, кад, знате, „…одбацујући последњу одећу…“ Зато сам себи дозволила да предложим да глумица донекле ублажи трагедију, остављајући хероину да живи, или бар да умре некако мирније, без олује, без муња и без брата који вуче њено беживотно тело.
Глумица се краљевски повукла на наслон фотеље, а очи су јој постале оловне. Након паузе, у најбољим сценским традицијама „Комеди Францез“, стиснула је своје неговане прсте са много прстења у нивоу груди и питала – шта ја, „у мојим годинама и са мојом историјом“, могу да знам о трагедији Другог светског рата.

Није ми засметало то о годинама (имала сам нешто више од четрдесет), али „моја историја“ је изазвала природну радозналост: о каквој историји је реч?
Оно што сам чула одмах после овога, са усана образоване списатељице која је знала напамет небројене класике, игране или виђене на најпрестижнијим позорницама, погодило ме је много више од свих мутљавина које сам о својој земљи слушала током скоро тридесет година мог боравка у Француској (поређења ради: било је случајева кад су ме питали да ли је Москва на Кавказу, или зашто се у Русији животиње луталице смештају у посебне „логоре“ да би се избегле страшне епидемије…)

„Ви Руси не можете да разумете шта је права трагедија“, рекла је глумица, а ја сам замрла у ишчекивању. – Ви нисте толико патили у том рату. Ви не знате како је живети у страху кад је пола ваше земље окупирано од стране Немаца. Кад останете без уља недељама. Кад заложите свој сат. Кад не можете да одете у Париз, да посетите родитеље, јер немате пропусницу, а у Паризу су Немци… А да знате шта смо ми преживели, не бисте себи дозволили да замерите мом роману `претерани трагизам`. Просто, ви сте премало страдали од тог рата…“
Сећам се да сам је неко време ћутке посматрала, не знајући шта да радим. Никако нисам могла да поверујем да је озбиљна. Раније нисам имала утисак да је у њеном познавању општег плана све било тако запуштено.
Грозничаво сам се борила са искушењем да је осрамотим истином, крајичком уха слушајући опомене своје раздражене интуиције да се смилујем несрећној старици.

Па ипак, моје штетне навике учиниле су своје.
Питала сам је да ли је чула за опсаду Лењинграда, за Курску битку и за Стаљинград. Чула је само последње име, и то у помало неочекиваном контексту:
– Чини ми се да су вас Американци тамо ослободили?
Нисам требала да наставим, али сам је ипак питала да ли зна колико је Руса погинуло у Другом светском рату. Није знала. Навела сам познати број. Она је слегнула раменима и рекла:

„Али ти људи су погинули у репресијама и у логорима, рат с тим није имао никакве везе!“
Ту сам почела да губим стрпљење и дозволила сам себи грубо питање: где је студирала историју и ко ју је учио.
Глумичине очи су се из оловних претвориле у челичне, а помрачио се и глас. Признала је да уопште није студирала. Нигде. Тако се десило. У време кад је улазила у струку, нису посебно тражили дипломе. Дакле, све њене идеје су њене, акумулиране уз животно искуство, ту и тамо. И ако се нигде не учи историја, већ се „идеје“ сакупљају као на пашњаку, случајно и на срећу, онда испадне овако, живахно и слободно.
Углавном, ја сам јој још нешто причала, већ добро схватајући да се таква празнина не може попунити и да се понор не може зачепити једним разговором, а она ме је неповерљиво слушала, с времена на време одајући раздраженост љутитим погледима који су се пробијали кроз професионални сјај.

Растали смо се уз следећу фразу:
– Мон Дие, како ви Руси волите да све упропастите својом огромношћу! Својим бескрајним степама и бескрајним трагедијама! Кад вас слушам, ви увек имате више свега – жртава, територија и ужаса по глави становника. И други су патили! Само су патили другачије…
Кад се случајно сетим ове приче, најпре ми се врати њено признање да је увек са задовољством читала и играла Расина, али без много емоција, а да је над Достојевским јецала док јој аорта није пукла, сањајући да игра у барем нечему што је он написао.
Мислим да су је, ипак, Руси и овде зезнули: Расин класично елегантно дотиче желудац, а Достојевски пробија скроз, до утробе.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)