Елдар Мамедов: Мир у Украјини – логична последица нове стратегије САД

Објављивање Стратегије националне безбедности (NSS) нове америчке администрације изазвало је очекивану буру унутар кругова моћи у Кијеву и европским престоницама, док је Москва поздравила. Језик документа је јасан и оштар – наглашава хитну потребу да се оконча рат у Украјини, што је изазвало мешавину беса и порицања међу трансатлантским елитама. Ове реакције су оголиле фундаменталан сукоб између дугогодишњег трансатлантског идеализма и пробуђеног америчког реализма.

Прво, ова стратегија показује да Трампових 28 тачака за мир у Украјини нису никаква случајност и грешка, нити резултат тога што је његов специјални изасланик Стив Виткоф био изманипулисан од стране руских дипломата – што је идеја која је довела до апсурдних теорија да је план „направљен у Москви“. Напротив, ово је логична, одлучна примена нове стратешке доктрине која ставља америчке интересе на прво место и захтева повратак реализма у Европи.

Превише дуго је америчка политика вођена моралистичком идеологијом која је стављала национални интерес у други план и тражила немогуће: тоталну победу Украјине. Нова Стратегија представља одлучан прекид с тим приступом. Она заснива америчку спољну политику на суровим реалностима моћи, ризика и стратешког фокуса. Последице по рат у Украјини су јасне: циљ Вашингтона више није да одржава бесконачни прокси сукоб, већ да стране натера на преговоре за мир и врати равнотежу моћи која спречава катастрофални директни сукоб нуклеарних сила.

Стратегија је заснована на основном принципу „Америка на првом месту“, за који је Трамп добио јасан демократски мандат. У документу се недвосмислено каже да САД више неће „држати цео свет на својим плећима као Атлас“ и да њихови, и богати, и способни савезници морају преузети одговорност за своје регионе и за домен одбране. Ова теза није само реторичка или филозофска, она је наредба за целу америчку спољнополитичку машинерију.

Стратешка стабилност

Примењена на Европу, ова логика даје неколико важних закључака који директно обликују завршетак рата у Украјини. Прво, окончање рата је примарни интерес САД како би се спречила ненамерна, а потенцијално катастрофална ескалација са Русијом, која би могла довести до могућег нуклеарног сукоба. Друго, Европа мора да „стане на своје ноге“, што значи смањење америчког војног присуства и помоћи, као и подстицај на већу европску самосталност.

Треће, ширење НАТО-а је завршено. Стратегија има за циљ да оконча перцепцију НАТО-а као савеза који се непрекидно шири и да спречи његово проширење у стварности. Овај закључак је директно повезан са ратом у Украјини, јер је Москва сматрала потенцијално чланство Украјине у непријатељском војном савезу као повод за рат.

Четврто, мора се обновити стратешка стабилност са Русијом, при чему се признаје бесмисленост и опасност трајног и ескалирајућег непријатељства са нуклеарном суперсилом.

Притом, ово нису изоловане тачке, већ делови једног ширег стратешког оквира. Стратегија критикује европске званичнике због „нестварних очекивања“ о рату, примећујући да, иако већина Европљана жели мир, њихове жеље се не одражавају у званичној политици. Укратко, Вашингтон је сада одлучан да наметне стратешку реалност савезницима за које сматра да су изгубили контакт с њом.

Окончање рата је примарни интерес САД како би се спречила ненамерна, а потенцијално катастрофална ескалација са Русијом

У овом контексту, Трампових 28 тачака за мир открива се у свом истинском облику као прагматичан инструмент америчке државне политике. Када је главни циљ брзо окончање рата, дипломатија неизбежно усмерава притисак на страну над којом имате највише утицаја. Русија не само да има војну иницијативу на терену, већ САД имају мало преосталих средстава за притисак на Москву, а која не воде ка даљој ескалацији. Насупрот томе, Вашингтон има огроман и директан утицај на Кијев.

Стога, стратегија усмерена на брзо окончање рата логично води ка томе да се врши притисак на Украјинце. Елементи Трамповог плана – територијалне промене, формална забрана чланства Кијева у НАТО, ограничења за украјинску војску и забрана заплене суверених средстава Москве – нису никаква руска „листа жеља“, већ пажљиво искалкулисани компромиси намењени да створе формирају који Кремљ може прихватити.

Крај фантазије

Они се савршено уклапају у циљеве нове Стратегије: заустављање ширења НАТО-а и смањење напетости с Русијом. Одлучност администрације по овим питањима је очигледна, јер су званичници јасно дали до знања да ће очувати кључне одредбе плана, упркос протестима Европе и Украјине.

Поред тога, нагласак Стратегије на избегавању дугорочних обавеза, чини веома мало вероватном ситуацију у којој ће САД понудити Кијеву снажне гаранције безбедности које би везале Америку за неки будући конфликт. Циљ је да САД извуку себе из кризе, а не да преузму нову, бескрајну обавезу.

Пут који показује нови стратешки приступ САД неће бити гладак. Моћна, двопартијска група у вашингтонској елити – укључујући људе из бивше Трампове администрације као што је Мајк Помпео – остала је посвећена саботажи било каквог мировног споразума, означавајући реализам као попуштање. Ови „ратни јастребови“, неки са сумњивим финансијским везама у одбрамбеној индустрији, воде заштитну борбу преко цурења информација у медијима и политичког притиска.

Међутим, објављивање нове Стратегије мења политички терен. То је основни документ којим се води извршна власт. Службеници у Стејт департменту и амбасадама широм света сада су дужни да своје поступке усмере ка циљевима документа, без обзира на лична мишљења. Са републиканским председником и републиканцима који контролишу Конгрес, администрација има значајан политички капитал да спроведе ову визију, бар на краћи рок.

Кључно питање је да ли ће Москва сматрати понуђене услове довољним. Кремљ је већ указао на неслагања са неким тачкама. Ипак, нови приступ показује реално разумевање односа снага: положај Русије на терену даје јој снагу у преговорима. Ако се првобитна понуда покаже недовољном, логика Стратегије сугерише да Вашингтон може бити спреман да повећа притисак на Кијев и Европу или да понуди додатне гаранције Москви, како би постигао свој најважнији циљ – окончање рата.

Циљ САД је да извуку себе из кризе, а не да преузму нову, бескрајну обавезу

Међутим, одговорност лежи и на руском председнику Владимиру Путину, да не прецењује своју позицију. Стратегија представља ретку прилику за Москву; да би је искористила, потребна је мудрост да се крене ка стабилном, макар и опрезном, односу са Сједињеним Државама.

Ера у којој је Америка финансирала европске безбедносне фантазије је готова. Нова Стратегија националне безбедности захтева мир у Украјини који служи америчким интересима – даје приоритет стабилности уместо некакве максималистичке правде, смањењу напетости уместо моралног позирања и напорном раду дипломатије уместо примамљиве лудости бескрајног рата. То је тежак, али неопходан корак, који нуди једини реалан пут да се сачува оно што је преостало од украјинског суверенитета и спречи много шира, потенцијално разарајућа катастрофа по цивилизацију.

Елдар Мамедов је члан Пагвош конференције о науци и међународним пословима и сарадник Квинси института за одговорну државну политику

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: The American Conservative

Насловна фотографија: Tyler Hicks/The New York Times