ЕКСКЛУЗИВНО НА „ИСКРИ“ АЛЕН МОРИСОН ОД СТАРОГ ГНОСТИЦИЗМА ДО ЊУ ЕЈЏА

НАПОМЕНА ПРИРЕЂИВАЧА

Данас је први мај, дан оснивања илумината маскиран у празник рада. Првог маја 1776. године (1776. година стоји на доларској новчаници), баварски језуита Адам Вајсхаупт основао је илуминате. Циљ ове тајне дружине био је Нови светски поредак који ће срушити религијске институције, државне међе и којим ће управљати „мудраци“, заједница „илуминираних“ (просветљених). Вајсхаупт је успео да се убаци у руководства европских тајних друштава и да тамо постави своје људе. Када су њихови планови пропали у вишим круговима Немачке и Француске, илуминати су ушли у револуционарне организације и наставили да делују. У предговору немачком издању „Комунистичког манифеста“ Маркс и Енгелс наглашавају да је Комунистичка лига, звана „Лига праведника“ (која је тајна), њих још 1847. овластила да напишу манифест који ће бити теоријско-практички програм партије. Године 1885. кардинал Хенри Манинг доказивао је да „Манифест“ није дело „отаца научног социјализма“, но тајних друштава чији су ова двојица били послушни пиони. Јуџин Х. Метвин и Сол Педфовер, истраживачи тамне стране марксистичке доктрине, наглашавају велики утицај који је на Маркса и Енгелса извршио „црвени рабин“ Мозес Хес, пропагатор француске револуционарне мисли. Након сусрета с 23-годишњим Марксом, 30-годишњи Хес бележи: „Маркс је веома млад човек који ће задати последњи ударац средњовековној религији и политици“. Циљеви илумината учлањених у разне јавне и тајне организације били су: укидање приватне својине, националних влада и националне суверености, стварање светске владајуће елите, као и борба против хришћанског монотеизма. Каква је улога тајних друштава у рату против Христа и Цркве и успостсвљању Новог поретка? О томе текст Јеврејина Алена Морисона, некада следбеника окултног Њу Ејџа, а касније хришћанског апологете. Текст је писан у последњој деценији прошлог века, али је и сада актуелан. Превела га је Наталија Павловић. Текст је за „Искру“ приредио Владимир Димитријевић.

ИСТОРИЈСКА АНАЛИЗА УТИЦАЈА ТАЈНИХ РЕДОВА И МИСТЕРИЈСКИХ РЕЛИГИЈА ИЗ 6. ВЕКА НА МОДЕРНО ДОБА

„Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас.“ (Књига пропов., 1. 9,10)

ГНОСТИЧКА ЈЕРЕС

У прва три века постојања Цркве, гностичка јерес је постала снажна антихришћанска сила. И мада је након тог периода ова јерес готово у потпуности ишчезла, то није значило и крај гнозе и њеног деловања у свету. Овај став прихватају и изучаваоци гностицизма. На пример, професор Курт Рудолф са Филиповог универзитета у Марбургу, у Немачкој, у одличној студији о гностицизму каже да су се „пропратни ефекти гнозе осетили и након историјског периода њеног конкретног постојања, што се види из чињенице да модерне синкретичко-теософске секте у себи садрже гностичке идеје и фрагменте гностичког система.“(1)

Сврха овог чланка јесте да укаже на постојање јасне споне између модерних „синкретичко-теософских секти“ отеловљених у покрету Новог доба (New Age) и древног облика гностицизма.

Анализа гностицизма показује да је он одређен извесним бројем непроменљивих параметара. Нека од његових обележја се стално понављају, без обзира на начин на који се ова јерес манифестује. Како тврди један аутор:

„(а) Гностицизам је рационалистички. Он настоји да дâ одговоре на питања која нису садржана у Старом Завету и апостолском сведочењу, и да то учини на основу потпуно небиблијских претпоставки. (б) Гностицизам је мистичан, утолико што му је циљ идентификација са божанством и стапање с њим. … (в) Гностицизам је митолошки, јер, да би изразио истину, користи митолошки систем као суштинску допуну библијској традицији (или, у неким случајевима, као потпуну замену за њу.)“(2)

Ванбиблијски рационализам, мистицизам и митологија – то су нека од стално присутних обележја гностицизма. Уз то често иду и следеће претпоставке:

• Идеја о древној „тајној религији мудрости“ која се преноси унутар групе посвећених, о „гнози“ која омогућава ослобађање од граница материјалног света.

• Веровање у „унутрашњег христа“, то јест да свако од нас у себи носи божанску искру, која се поново може разгорети применом различитих техника.

• У многим раним гностичким сектама јавља се и концепт реинкарнације или претходног постојања душе (метемпсихозе). Ово ћемо касније размотрити у вези са скоријим манифестацијама гностицизма.

Анализа различитих обележја гностицизма указује на непрекинуто трајање гностицизма од времена ране Цркве па све до нашег доба. У току свог историјског трајања, гностицизам је био медијум за преношење идеја са Истока на Запад. Професор Џон Мосхајм исправно примећује да „хришћански гностицизам води порекло од оријенталне философије.“(3) Боље рећи, древни гностицизам је представљао христијанизацију источњачких „традиција мудрости“, илити „сатанску иницијацију“ учињену прихватљивом за интелектуални хришћански ум. Међутим, оријентална „традиција мудрости“ не само што је христијанизацијом претворена у гностицизам ране Цркве, већ је затим кроз векове и позападњачена, чиме су створени услови за јављање новог гностицизма.

После нестанка древног гностицизма између трећег и шестог века, с времена на време се појављивала понека квази-хришћанска секта која се придржавала гностичких идеја. У осмом веку, човек по имену Богумил (чије име на бугарском значи „омиљен од Бога“) основао је балкански култ проистекао из гностичке манихејске секте из трећег века.“(4)

У периоду од 11. до 13. века опет се јавио одређени број секти у гностичком стилу, као што су катари, албигојци и темплари. Бројне окултистичке организације које су настале касније тврдиле су да воде порекло из ових секти. И мада је Римокатоличка црква временом искоренила ове групе, није успела да уништи њихову тајну доктрину. И најзад, почетком седамнаестог века, одиграо се догађај који ће продрмати читаву Европу; изнедривши још заводљивији вид обмане, овај догађај ће представљати главну спону између древног гностицизма и нове гнозе.

Будући да су претходна четири века, сваки на свој начин, допринели свеукупном усмерењу новог гностицизма, који данас доминира верским тежњама, психолошким теоријама, политиком и философијом модерног света, у даљем тексту ћемо размотрити њихове појединачне доприносе.

СЕМЕ ЗЛА ИЗ 17. И 18. ВЕКА

Седамнаести век је представљао посебно плодно тле за семе новог гностицизма. Протестантска реформација је задала озбиљан ударац доминацији Римокатоличке цркве, која је до тада са успехом сузбила велики број јереси и анти-хришћанских покрета. И мада је омогућила јављање хришћанских деноминација потпуно или делимично ослобођених од ватиканске искварености, Реформација је такође створила могућности за настанак нових покрета у науци и другим дисциплинама. Ти покрети ће се затим развијати под толерантнијим оком протестантизма, који, будући од самог почетка заокупљен нетрпељивошћу према папству, неће успети да у њима уочи присуство мање очигледних струја.

Један од најважнијих покрета тог доба био је Ред ружиног крста, познат и под називом Ред розенкројцера. Овај езотерични ред ће одиграти кључну улогу у прелазу са старог на нови гностицизам, тако што ће спекулативној философији древног гностицизма придодати један вид миленаризма (хилијазма), кључне стратегије за трајну обману човечанства.

Тајанствени Ред ружиног крста

Ред ружиног крста (или Розенкројцери) јесте езотерични покрет настао у Немачкој почетком 17. века након објављивања два манифеста који су имали веома велики одјек. Први од њих, насловљен: „Откриће братства најузвишенијег Реда ружиног крста“ објављен је у граду Касел, у покрајини Хесе, 1614. године. Овај манифест је садржао и додатак под насловом: „Општа реформација целог света.“ Други манифест је објављен годину дана касније под насловом: „Fraternitatis, dess Loblichen Ordens des Rosenkreutzes, ad Erusidos Europae’ (‘Исповест братства најузвишенијег Реда ружиног крста, свима ученима у Европи’). У делу Fama Fraternitatis описан је живот и дело извесног Кристијана Розенкројца који је наводно живео од 1378-1484. године. За овог човека се каже:

„У потрази за истином, путовао је у Свету земљу, Египат, Мароко и Шпанију; његова учења представљају мешавину утицаја алхемије, александријског херметизма, хришћанског гностицизма, јудејског мистицизма (кабала) и Парацелзусове медицинске традиције.“(5)

Године 1604. објављено је да су неки чланови тајног Реда ружиног крста пронашли посмртне остатке Кристијана Розенкројца (Rosenkreutz, нем. – ружин крст). Заједно са његовим, како се причало, неиструрелим телом, пронађене су и књиге и документа. Међутим, историјски докази показују да је Кристијан Розенкројц највероватније био измишљотина аутора прогласа Fama Fraternitatis, чија је сврха била да се гностичко учење прошири по читавом свету (а посебно у Европи). Да бисмо разумели умешаност сатане у ове догађаје, морамо бити свесни њиховог историјско-духовног контекста. Наиме, све ово се догађало одмах након европске реформације – кључног тренутка у историји Цркве.

Почетком 17. века, Европа је бројила на хиљаде људи који су, након што су се одрекли Рима и његове лоше праксе, сада били испуњени обновљеним осећањем божанског библијског надахнућа и потребом да се „поново роде“ деловањем Духа Светога како би ушли у Царство Небеско. У међувремену се, са друге стране, захуктавала против-реформација, која није била ограничена само на римокатоличке секте попут језуита. Напротив, читаво окултистичко братство Европе покренуто је у акцију и тако је рођено розенкројцерство.

Розенкројцери су се изгледа представљали као ново протестантско братство. У својој литератури, они папу називају антихристом, користе одређене типично хришћанске фразе и тежње, а да и не помињемо чињеницу да се у прогласу Fama Fraternitatis тврдило да розенкројцерска учења потичу још од Соломона, односно Мојсија и Адама после Пада.(6)

Овакво имитирање хришћанских обележја јесте најкарактеристичнија одлика гностичке религије.

Овде је свакако важно напоменути да је лични знак Мартина Лутера имао форму руже и крста, што значи да је братство вероватно настојало да се представи као нека врста лутеранске секте.

Са езотеричног становишта, међутим, розенкројцерски „розенкројц“ уопште не значи ружин крст, већ представља два тајна алхемијска симбола. Професор Џ. Л. Мосхајм, пишући о розенкројцерзму у свом изванредном делу Црквена историја из 1775. године, каже да Ред ружиног крста:

„води порекло из умећа [алхемије]; те само они који су упознати са посебним језиком [алхемичари] могу да разумеју његово право значење и енергију. Име овог реда се не састоји, како то многи мисле, од две речи rosa и crux, што значи ружа и крст, већ од речи crux и латинске речи ros што значи роса… Крст, у [алхемијском] смислу, једнак је светлости, због тога што облик крста, X, у исто време садржи сва три слова од којих се састоји реч lux, тј. светло. Осим тога, ова секта речју lux означава семе или сок црвеног змаја; другим речима, оно тешко и телесно светло, од којег, када се правилно унесе и модификује, настаје злато. Из свега тога следи да је розенкројцерски философ онај који, уз дејство и помоћ росе, трага за светлом, то јест, другим речима, за супстанцом која се назива Камен мудрости.“(7) [подвучено у оригиналу]

„Камен мудрости“ за алхемичаре представља еквивалент гнозе – тајне супстанце или енергије која ће произвести жељену промену материје или свести. Окултистичка вештина алхемије подразумева употребу забрањеног знања ради мењања структуре материје и свести, чиме се узурпира Божја власт. Две основне идеје у алхемији јесу: 1) јединство све материје; и 2) постојање снажног агенса промене. Ове идеје су чврсто утемељене у магијским радњама Вавилона, Египта, Индије и Кине, удруженим са утицајем каснијих грчких питагорејских и платоновских школа.(8) Према томе, мит о Кристијану Розенкројцу измислио је неки херметиста-алхемичар из седамнаестог века, као маску за ширење окултистичких учења. Ова стратегија се показала као веома успешна.

Идеја о „реформацији читавог света“ изложена у прогласима овог реда изазвала је лавину ентузијазма широм Европе, како код оних који су били свесни порекла овог импулса, тако и код оних који нису. За гностички начин размишљања, потпуно је ирелевантно да ли је Кристијан Розенкројц постојао или не. Према речима све веће савремене групе научника неогностика: „Када велики број људи прихвати одређени мит, он тада постаје реалност.“(9) И тако је настало ружокрсташтво – прва паневропска гностичка философија.

Велики број различитих духовних и философских струја припремио је пут за долазак ове нове, а опет и старе, религије. Према речима Тобијаса Чертона, који је снимио филм о гностицизму за телевизијску станицу Channel Four, розенкројцерство „представља спој четири значајне струје присутне у Европи у шеснаестом веку. Ове су струје некад биле јавне, а некад тајне.“(10)

Чертон идентификује четири такве струје:

1. Средњевековни мистици попут Рајмона Лила (ц. 1232-1314), Мајстера Екхарта (ц. 1260-1327), Јохана Тојлера (ц. 1300-1361) и Хајнриха Суса (ц. 1295-1366).

2. Ренесансна наука и философија као што је кабала, магија и астрологија, представљене у личности Ђордана Бруна (1548-1600), Џона Дија (1527-1608) и у херметичкој традицији.

3. Одређени радикални реформисти, као што су Каспар фон Швенкфелд (ц. 1490-1561) и Себастијан Франк (1499-1542).

4. Потпуни окултизам.(11)

Сада видимо да постоје кључни тренуци у историји када долази до конвергенције на стотине различитих утицаја посејаних у свету и када настаје преокрет у светској култури неопходан да би се оствариле дуго гајене амбиције Непријатеља људског рода. Осим ових мисаоних токова који су се састали у европској култури, у мисли 17. и 18. века посејано је још једно важно семе, које је дало кључни допринос свеукупном развоју новог гностицизма. То семе је имало облик идеје о предстојећем Златном добу на земљи.

У идеји о предстојећем Златном добу, или стварању „царства небеског на земљи“ (како се оно некад назива), наилазимо на зачетак идеје покрета Новог доба који је настао у двадесетом веку из учења теософисте Алисе Б. Бејли. Заправо, читава идеја о Златном добу или „братству мира на земљи“ јесте суштински гностичка и окултистичка доктрина, која есхатолошко испуњење свеукупне историје људског рода поставља у границе постојећег света, пре него што васељена буде обновљена и преображена у Ново Небо и Нову Земљу (Отк. 21. 1, 5).

Керинт, један од најозлоглашенијих древних гностика, осмислио је читав један есхатолошки систем у којем се Христос враћа на земљу и са Својим народом влада у Израиљу хиљаду година.(12) Оснивање царства Божијег на земљи заправо и јесте кључни неогностички концепт, који проистиче из розенкројцерских утицаја из седамнаестог века. Френсис Јејтс, бивша професорка историје ренесансе на Лондонском универзитету, сматра да „општа реформација читавог света“ приказана у првобитним прогласима розенкројцера има:

„миленаристички призвук; циљ ове реформације јесте да свет врати у стање у коме га је затекао Адам, што истовремено представља златно доба Сатурна. Розенкројцери, дакле, у свом другом манифесту под називом Confessio, тврде да је општа реформација претходник „великог надоласка истине и светлости“, налик на истину и светлост које је Адам уживао у Рају, а све ће се то одиграти по Божјем допуштењу пред крај света. Даље … каже се да ће остварењу овог миленијума, том повратку у златно доба Адама и Сатурна, допринети „високи ред розенкројцера“ који желе све планине да претворе у злато.“(13)

Према томе, основним принципима гностицизма које смо до сада забележили придодат је још један: идеја да људи, сви заједно, могу да оформе глобално Братство и да створе рај овде на земљи. Концепт предстојећег Златног доба на земљи је, према томе, био један од најзначајнијих доприноса мистериозног Реда ружиног крста оживљавању древног гностицизма у модерном добу. Могло би се још и рећи да је мешањем миленаристичког розенкројцерства са његовим световнијим панданом, слободним зидарством у 18. веку настао главни претходник савременог покрета Новог доба. Један од водећих гуруа покрета Новог доба, Питер Лемезурије из Фајндхорн фондације из Шкотске, написао је читаву књигу о стварању раја на земљи. Он сматра да је сједињење розенкројцерства и масонерије било од изузетног значаја за будућност човечанства, и каже:

„Временом су се два тока идеализма – један од којих је био екстравагантно окултистички [розенкројцерство], а други идеалистичан на један префињенији начин [масонерија] – морала поново сјединити као одговор на незадовољену дубоку потребу људске психе. Модерни покрет Новог доба може се сматрати крајњим производом те заједнице.“(14)

Према томе, не може се занемарити улога Реда розенкројцера у стварању историјских услова неопходних за одбацивање предањског хришћанства и напоредно уздизање окултистичких идеала. Вековима скривена од очију јавности, ова древна религија је била спремна да се открије у свој својој сили, и да припреми основ за нову еру и продубљивање обмане.

Доба људског разума

Ред ружиног крста је имао изузетно значајан утицај на многе аспекте европске културе, потпомогавши тиме остварење мрачног плана Непријатеља људског рода. Розенкројцерство је, наиме, подрило утицај Цркве и хришћанства у умовима многих људи који ће у наредним генерацијама бити значајни. Изучавалац розенкројцерства, Кристофер Мекинтош, писао је о огромним размерама ове појаве:

„Порицање догматских ограничења и строгог устројства Цркве, страсно веровање да природне науке представљају пут до општег напретка, поседовање отвореног погледа на свет и жудња за верским јединством и узајамношћу, … тежња ка сагласју између религије и науке, и пре свега захтев за општом реформацијом „читавог света“ – све то су саставни делови тајног ружокрсташког братства. На тај начин розенкројцерство, као мост између ренесансе и научних друштава седамнаестог века, представља тачку кристализације. У размишљању овог реда може се уочити рани облик Aufklärung-а који је на много начина био од велике важности за даљи развој европске мисли и културе.“(15)

Овај Aufklärung се заправо односи на такозвано „Доба просветитељства“ или „Доба разума“, покрет настао у 17. и 18. веку. Његови представници били су философи и научници: Рене Декарт (1596-1650), Џон Лок (1632-1704), Исак Њутн (1642-1727), Франсоа Волтер (1694-1778), Денис Дидро (1713-1784), Жан Жак Русо (1712-1778) и Имануел Кант (1724-1804). Сви они су дали сопствени допринос овом покрету који је према усмерењу био деистички, рационалистички и коначно анти-хришћански, пропагирајући веровање у урођену доброту људске природе, у надмоћност философије науке над библијским ауторитетом, у замену хришћанске вере људским разумом, у преиспитивање традиције и ауторитета (и људског и божанског), и у одлучни напредак човечанства. Снажно ширење розенкројцерства широм Европе припремило је пут за касније „Доба просветитељства“ јер се овај ред усудио да тврди да постоји другачији пут спасења, који се разликује од онога коме учи „конвенционално“ хришћанство, да Библија не представља коначни ауторитет када су у питању живот и доктрина, те да „братство људи“ може заједнички да успостави Златно доба мира и правде на земљи. Природа ове „припреме“ за касније „Доба просвећености“ јасно се види у следећој изјави оксфордске историчарке Френсис Јејтс:

„Најупадљивији аспект розенкројцерског покрета јесте … његово инсистирање на долазећем Добу просветљености. Свет се ближи крају, те му предстоји ново просвећење у коме ће се знање стечено у претходном добу ренесансе бити знатно проширено. Предстоје нова открића, свиће зора новог доба. Ово просвећење обасјава и унутрашњег и спољашњег човека; то је унутрашње духовно просвећење које човеку открива нове могућности у њему самом, учећи га да спозна сопствено достојанство и вредност и улогу коју је позван да одигра у овој божанској схеми.“(16)

Овде можемо увидети значајну везу између прикривеног резенкројцерског „просвећења“ и отвореног историјског „Доба просветитељства“ које ће уследити убрзо након оног првог. Та веза је „илуминизам“. Френк Јејтс се слаже:

„розенкројцерско просвећење је заиста представљало … врсту просвећења, утолико што је из сопственог референтног оквира магијских и анђелских медијума, пророштва и апокалипсе, изнедрило један покрет који се, највећим делом, може описати као просветитељски. Иако истинско Доба просвећености, Aufklärung, наизглед подразумева једну веома различиту атмосферу, његов рационализам ипак није без примеса илуминизма.“(17)

Анализа речи „илуминизам“, коју налазимо и у розенкројцерству и у Добу просветитељства, открива неке веома битне информације. „Илуминизам“ је, наиме, једноставно други назив за гнозу. „Илуминиста“ (а заправо гностик) може се дефинисати као „онај који тврди да поседује посебно просвећење, нарочито у философским или верским питањима.“(18) Групе које тврде да су носиоци таквог „просвећења“ односно гнозе називају се Illuminati.

(Како бележи А. Е. Вајт у књизи „Нова енциклопедија слободног зидарства – Ars Magna Latomorum и сродних организованих мистерија: ритуали, литература и историја“, University Books, 1970, том I, стр. 386-387, године 1776. један млади човек по имену Адам Вајсхаупт у Баварској је основао „Ред илумината.“ Овај ред, који је био агресивно антихришћански и антимонархистички, и функционисао као „ложа унутар ложе“, најчешће је наилазио на осуду главне струје слободне масонерије. Иако је у то време био изузетно утицајан, нема доказа да је наставио да постоји. Међутим, имајући у виду тајну природу ове организације, то и није чудно. Ред је насилно потиснут деловањем државне власти у Баварској 1784. године, после чега је, како се претпоставља, наставио тајно да делује. Многи верују да је наставио да постоји као подземна струја масонерије све до савременог доба, док остварење његових анти-хришћанских и револуционарних идеала видимо у многим верским и политичким дешавањима данашњице. Без обзира на то да ли је наставио да постоји као прави ред или не, он је без сумње утицао на развој масонерије у претходна два века).

Упркос рационализму европског Доба просветитељства, основно усмерење и Доба разума и Реда ружиног крста по својој суштини је гностичко. Оба покрета су настојала да задобију просветљење независно од божанског откровења садржаног у Старом и Новом Завету. Оба покрета су глорификовала човеков ум, а не Реч Божију. Оба су веровала у могућност настанка Златног доба на земљи, и то деловањем човека. Оба су од човека направила малог бога. Значај овакве „Просвећености“ за остварење сатанске стратегије резимира Колин Браун:

„Године 1784. Емануел Кант је написао чланак у одговор на питање: „Шта је просвећеност?“ Одговорио је да је просвећеност пунолетство човека. То је излазак човека из незрелости због које се раније ослањао на спољашње ауторитете као што су Библија, Црква и држава и чекао да му они кажу шта треба да мисли и шта треба да ради … Мото просветитељства био је Sapere aude – „Имај храбрости да користиш сопствено расуђивање.““(19)

Овај мото је у потпуној супротности према Речи Божијој која каже: „Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се“ (Прич. 5.3). Наш Творац зна да „ко се узда у срце своје, безуман је“ (Прич. 28.26). На много начина, ово „Просветитељство“ је представљало прву фазу „Опште реформације читавог света“ на које Ред ружиног крста позива у својим прогласима 1614. године. Успон ружокрсташа припремио је пут за научне, политичке, интелектуалне и верске промене у Европи, представљајући главни мост између старог и новог гностицизма, и истовремено додајући гностицизму себи својствене примесе. Према речима Кристофера Мекинтоша:

„Визија розенкројцера је према томе и традиционална и радикална, и теолошка и научна … Она је у ишчекивању једног доба када ће религија и наука радити раме уз раме.“(20)

У свим овим догађајима, јасно се види печат нечастивог – палог анђела који се свим силама бори да поновно задобије власт над људима коју је уживао пре него што је Христос дошао на земљу као Спаситељ. Наиме, горе поменути покрети у Европи у седамнаестом и осамнаестом веку довели су до наглог раста анти-хришћанског деловања које – уколико се сагледа заједно са многим другим савременим појавама – управо у садашњој генерацији доживљава свој врхунац. То видимо у подређености хришћанске доктрине резултатима научних истраживања. Како примећује један водећи историчар специјализован за период седамнаестог века:

„Крајем седамнаестог века, Свето Писмо је изгубило свој неприкосновени статус, мада се то, споља гледано, није примећивало.“(21)

Посао је одрађен. Розенкројцерско „просвећење“ је послужило својој сврси. Контраиницијација је сада могла да се настави још бржим темпом. У Европи надахнутој розенкројцерствмом, у седамнаестом и осамнаестом веку припремљено је погодно тле за снажну обнову окултизма у деветнаестом веку, и јављање најраспрострањенијег покрета антихришћанске делатности у последње две хиљаде година. Сада ћемо говорити о том периоду.

СЕМЕ ЗЛА ИЗ 19. ВЕКА

Након векова тајне делатности, иницирања настанка Реда ружиног крста у седамнаестом веку и „Доба просвећености“ које је затим уследило, ђаво, тај велики варалица у кога, наравно, ни један просвећени ум никада не би поверовао, коначно је успео да припреми тле на коме ће се с великом лакоћом примити семена посејана у другој половини деветнаестог века. Та семена су попримила облик философија, организација и појединаца који ће послужити изградњи планираног Златног доба на земљи. Главни кандидати у том процесу били су теорија еволуције, теолошки либерализам, социо-политички утопизам, „mind sciencies“, упоредна религија и теософско друштво. У току наредних стотинак година, свет је оберучке прихватио ових шест семена, а до њиховог процвата је дошло крајем деветнаестог века. Иако се чини да су ови покрети настајали независно једни од других, они су, како ћемо показати даље у тексту, били не само неодвојиво повезани, већ су у исто време представљали веснике многих других антихришћанских покрета који ће настати из њих. Пажљива анализа доводи до неизбежног закључка: ови покрети су представљали дело Непријатеља људског рода, чији је циљ био да подрије истинско Јеванђеље и покрене праву плиму безакоња.

Укратко ћемо размотрити јединствен допринос свих ових фактора настанку новог гностицизма.

Од мукозе до „цивилизације“: дарвинистички култ

Теорија еволуције била је најопасније семе зла, са највећим последицама, посејано у седамнаестом веку. Ова теорија заснивала се на тврдњи да су се примитивни организми милијардама година постепено развијали и да су се временом и пуким случајем претворили у оне врсте биљног и животињског света које су нама данас познате. Иако је ову теорију 1809. године први пут предложио Шарл Ламарк (1744-1820), јавност ју је прихватила тек када су Чарлс Дарвин (1809-1882) и Алфред Р. Волис (1823-1913) 1858. године изложили своју варијанту ове теорије. Један од Дарвинових биографа каже да је „овај љубазни стари натуралиста из нижег слоја шропширског племства више од свих модерних мислилаца – па чак и Фројда и Маркса –трансформисао начин на који видимо себе на планети земљи.“(22) Значај ове теорије у хришћанском добу не може се довољно нагласити. Како каже један аутор: „У основи сваког савременог напада на хришћанску веру налази се доктрина о еволуцији.“ (23)

Дарвинова породица је била чврсто утемељена у унитаријанству(24), који је исправно назван „душеком који ублажује пад палих хришћана.“ Могуће је и да је Дарвинов рад настао као резултат његове сопствене унутрашње борбе са религијом уопште, а нарочито са хришћанством. Године 1851, само осам година пре објављивања „Порекла врста“, његова мала ћерка Ана умрла је трагично од изненадне болести. Ова несрећа је за Дарвина представљала прави емотивни шок, док је у духовном смислу у њему вероватно завладао хаос. У најновијој Дарвиновој биографији запажа се:

„Анина окрутна смрт избрисала је и последње трагове Чарлсове вере у моралну, праведну васиону. Касније је говорио да је ово био последњи ударац задат његовој хришћанској вери… Чарлс је након тога постао неверник.“(25)

Овај човек, наоружан горчином (која је можда и омиљено упориште нечастивог) и научним теоријама, у историји света се јавио у, са становишта демонског царства, најповољнијем могућем тренутку. „Просветитељства“ надахнута розенкројцерство из седамнаестог и осамнаестог века подстакла је велико интересовање за научна истраживања и мишљење, а теорија еволуције је представљала врхунац тог процеса. Свету је представљена теорија која је просто чекала да буде формулисана. И заиста, новогностици најчешће кажу да је ова теорија дала кључни допринос расту популарности њихових учења крајем деветнаестог и у наредном двадесетом веку. Ово је била теорија која је омогућила испуњење древне амбиције људи да одбаце неопходност постојања Творца. Када је у питању инфилтрирање гностичке идеологије у науку, које је започето розенкројцерским посвећењем неких двеста педесет година пре тога, теорија еволуције је била остварење свих снова. Професор физике и математике на Државном универзитету Орегон, др Волфганг Смит, даје одличан приказ овог процеса:

„Дарвинизам би, као научна теорија, одавно био одбачен. Међутим, доктрина о еволуцији је очарала свет не зато што има неку посебну научну вредност, већ због тога што заправо представља гностички мит. Ова теорија, наиме, каже да жива бића стварају сама себе, што је у суштини метафизичка тврдња … Према томе, у коначној анализи, еволуционизам заправо представља метафизичку доктрину која се приказује као наука. Другим речима, еволуционизам је научни мит. А тај мит је гностички, јер он имплицитно пориче постојање трансцендентног извора живота. И заиста, дарвинистички трансформизам постаје могућ тек када се живо биће мисаоно разложи на скуп честица. Дарвинизам, према томе, наставља са древном гностичком праксом омаловажавања „Бога Сведржитеља, Творца неба и земље“. Он наставља, да се тако изразим, прастару гностичку традицију „богопорицања.“ И док то би и ово било довољно да загреје гностичка срца, ваља напоменути да ова доктрина игра кључну улогу у економији неогностичке мисли, јер тек у контексту дарвинистичког „самостварања“ блага вест о „самоспасењу“ почиње да има смисла.“(26)

Распрострањености теорије еволуције није допринела само њена примена на биологију, већ још више њена накнадна примена на бројне видове живота, културе, политике, психологије, и, пре свега, религије. Хуманиста и атеиста, Сер Џулијен Хаксли (1887-1975) средином педесетих година прошлог века пише:

„Концепт еволуције је убрзо пренет из биологије на друге области људског живота. Неоргански предмети као што је историја звезда и формирање хемијских елемената, с једне стране, односно лингвистика, социјална антропологија, и компаративно право и религија, с друге стране, сада се проучавају са становишта еволуције. Према томе, еволуцију данас можемо сматрати једним универзалним и свеприсутним процесом.“(27)

Херберт Спенсер (1820-1903), који је сопствену верзију теорије еволуције изложио у свом делу „Принципи психологије“ (1855), четири године пре објављивања Дарвиновог „Порекла врста“, такође је ригорозно примењивао своју теорију на читаву област социјалне етике. Године 1884. он је отворено говорио да „принцип опстанка најспособнијих подразумева да људима који представљају терет за друштво то друштво не треба да помаже, већ да им дозволи да умру.“(28) Ово не би требало да нас изненађује. Данас то називамо еугеником. Мрачне антихришћанске манифестације теорије еволуције тек предстоје, и то посебно када је у питању утицај ове теорије на веру. У самом срцу теорије еволуције налази се веровање да Библија није поуздано сведочанство о божанском стварању света, као и теза да је васиона створила себе саму, да одржава себе саму, и да непрестано еволуира ка савршенијим облицима, чиме се директно пориче постојање Бога. Џулијан Хаксли подржава ову идеју, тврдећи: „Уколико се доследно прихвати, еволуција онемогућава веровање у Библију.“(29)

Пошто је став да је еволуција сасекла сам корен хришћанске теологије узео маха, јавила се потреба за новим верским иницијативама. Успон дарвинизма задао је јак ударац конвенционалној религији Запада, а празнину која је тиме настала испунио је велики број нових елемената, који су, како се показало, заправо били претходница великог броја неогностичких покрета у нашем веку.

Питер Лемезурије, директор и гуру центра Новог доба у Фајндхорну у Шкотској говори о великом броју верских покрета који су испунили вакуум што је теорија еволуције наизглед оставила за собом. У ове покрете убраја се трансцендентална магија римокатоличког свештеника и окултисте, Елифаса Левија (1810-1875); прослављени Занони романи торијевског политичара Лорда Едварда Балвер-Литона (1803-1873), у којима су розенкројцерске тајне откривене широкој јавности; популаризација концепата реинкарнације и карме кроз преводе хиндуистичких списа које је урадио оксфордски професор Макс Милер (1900); синкретистичка философија Артура Шопенхауера (1788-1860); Теософско друштво (1875); политички догађаји у Индији с почетка двадесетог века (и Ганди и Нехру прошли су кроз редове Теософског друштва); магијски Ред златне зоре (1887), који је тако одушевио звучна уметничка имена попут В. Б. Јејтса; Антропософијско друштво (1913); Езотеријска школа и Луцис траст Алисе Бејли (1922); сексуално-магијски култ „Ordo Templi Orientis“ (двадесете године 20. века), чији су покровитељи били окултисти попут Рудолфа Штајнера (1861-1925) и Алистера Кроулија (1875-1947); Ложа белог орла (1937); и окултна група нацистичке партије „Die Thulle-Gesellschaft.“(30)

Осим ових, духовни вакуум који је остао иза злог семена еволуције испунило је још читаво мноштво покрета.

Касније ћемо посебно размотрити улогу науке у настанку новог гностицизма крајем деветнаестог века, као манифестације претходне, припремне, гностичке и окултистичке активности и као радикалног претходника новогностичке обнове која ће уследити.

Следећи ударац: теолошки либерализам

Наредно семе зла засејано у култури деветнаестог века било је семе теолошког либерализма. Овај феномен се први пут јавио у Немачкој у деветнаестом веку, мада је неколико токова мисли претходно припремило пут за његов настанак. Један од важнијих припремних токова, био је свакако покрет просветитељства из седамнаестог и осамнаестог века, који је имао нескривену амбицију да умањи утицај Библије и Цркве.

Прва стварна манифестација теолошког либерализма догодила се на Универзитету у Тибингену, где је теолог под именом Фердинанд Баур (1792-1860) оформио школу теологије која ће почети да преиспитује хришћанску веру. Ова тактика је имала за циљ да подрије хришћанску веру као искључиви извор истине. Предмет испитивања био је сам Христос, природа греха и људске огреховљености, ауторитет Библије, начин достизања духовног спасења и доктрина Цркве.

Међутим, свакако најважнији и најдалекосежнији либерални напад на божанску истину била је тврдња о иманентности Бога (Његовој свеприсутности) на рачун Његове трансцендентности (Његовог „разликовања“ од творевине); Творац је, дакле, описан као „израз космичког процеса у свим његовим манифестацијама.“ Описујући изузетан значај овог аспекта теолошког либерализма за хришћанску доктрину, Џ. Грешам Махен пише:

„Истина је да је либерализам изгубио из вида саму суштину и срж хришћанског учења. Хришћанско виђење Бога изложено у Библији састоји се из великог броја елемената. Али постоји један Божански атрибут у Библији који је апсолутно основни, један атрибут који је апсолутно неопходан да би све остало било разумљиво. Тај атрибут јесте страшна трансцендентност Бога. Од почетка до краја, Библија говори о јазу који раздваја творевину од Творца. Тачно је да је, према Библији, Бог иманентно присутан у свету. Без Њега ни врабац на земљу не падне. Међутим, Он није иманентно присутан у свету зато што је исто што и свет, већ због тога што је слободни Творац, Сведржитељ. Између творевине и Творца налази се велики јаз.“(31)

Та заокупљеност теолошког либерализма идејом о иманентности Бога и негирањем Његове трансцендентности – што је западњачки теолошки израз античког пантеизма – од велике је важности за ово наше настојање да дочарамо прелаз са старог гностицизма на нови.

Приступ Светом Писму који је настао у Тибингену у великој мери се заснивао на философији Георга Вилхелма Фридриха Хегела (1770-1813), што указује на постојање значајне везе са прошлошћу. Према речима професора Курта Рудолфа, Фердинанд Баур је у својој монографији Die Christliche Gnosis Oder Die Christliche Religions-Philosophie (1835) тврдио да су Јакоб Беме (1575-1624), Фридрих Шелинг (1775-1854), Фридрих Шлајермахер (1768-1834) и Хегел философски наследници древне гнозе.(32) Ово гледиште подржава још један проучавалац овог питања, који такође тврди да је на Хегелове ране списе велики утицај имао Кристоф Етингер (1702-1782), гностик-кабалиста и ученик и Јакоба Бемеа и Емануела Сведенборга (1688-1722).(33) Поново откривамо да нема ништа ново под сунцем. Теолошки либерализам деветнаестог века није ништа до још једна манифестација древног рата између култа човека и силе Божије.

У истом периоду, појавила се још једна дисциплина сродна теолошком либерализму – дисциплина такозване „више критике“, која се бавила питањем аутора и датума настанка појединачних књига Библије. Невино интересовање побожних верника за та питања није само по себи зло; међутим, када она постану предмет испитивања људи који очигледно настоје да подрију тврдње Светог Писма, користећи при том световна мерила, онда ће исход таквог испитивања нужно бити у најмању руку непоуздан, ако не и нешто горе.

Такво неблагословено испитивање је сасвим природно довело до истраживања идентитета историјског Исуса – типични пример овога налазимо у књизи Живот Исусов, коју је 1835. године написао Бауров ученик, Д. Ф. Штраус (1808-1874), која устаје против света натприродног у Еванђељу. Осим тога, либерални теолози су с ентузијазмом реаговали на савремене проналаске науке, поготово када су ти проналасци могли да се искористе на начин који унижава вредност јеванђелске вере.

Научна теорија еволуције одлично се уклопила са учењима теолошких либерала, који су већ изнели претпоставку о „еволуционистичком“ развоју религије (засновану на Хегеловој идеји о историјској еволуцији). Према тој претпоставци, религија се развијала миленијумима и кулминирала хришћанством, које су они приказивали као хибридну религију Блиског Истока. Све ове појаве допринеле су слабљењу ауторитета Библије и хришћанске вере, а када се Чарлс Дарвин половином века појавио на научној сцени, европска интелигенција је била више него спремна да прихвати открића теолошког либерализма и одбаци библијска учења.

На крају – мада је за ту генерацију тада већ било касно – са проналаском археолошких доказа, појединачна открића Тибингенске школе су дискредитована; штета је, међутим, тада већ била нанета, а критички, рационалистички и скептички приступ Библији је постао доминантан у немачким теолошким круговима. У Немачкој су у то време студирали многи учитељи и свештеници, тако да је, крајем деветнаестог века, већина светских теолога била задојена одступничким принципима немачке „критичке школе“ и дарвинистичког еволуционизма.

Када је такав теолошки тренд помешан са домаћим теолошким либерализмом у Великој Британији (латитудинаријанизмом: покретом „Широке цркве“) и у Сједињеним Америчким Државама (где је он настао из унитаријанства), створени су предуслови за опадање вредности и хришћанског поверења и богословских институција. И заиста, убрзо су учесници ових међународних верских покрета почели да стављају приоритет на изградњу царства Божијег на земљи, што је попримило облик „социјалног јеванђеља“. У овом царству, могло би да наступи „братство свих људи“ које би живело у миру, правди и свакој слози. Уместо да говори о спасењу душе сваког човека, нова „хришћанска“ вера је почела да подстиче на друштвено деловање и друштвено-политички утопизам.

Када је неогностицизам отпочео свој успон шездесетих година 20. века, такозвани хришћански теолози већ су смело изјављивали да је „Бог мртав“. Смртоносна комбинација хуманистичке философије и сцијентистичких спекулација коначно је почела да остварује свој циљ апсолутног богоубиства: убијања трансцендентног библијског Бога као личности. Ни сам ђаво ништа више не би могао пожелети.

Баш као што је теорија еволуције примењена на многе друге аспекте живота, укључујући Библију и хришћанску веру, и друга научна „открића“ примењена су на исте те области. Из наредне изјаве једног познатог црквеног званичника објављене у часопису Плејбој види се да је и кључно откровење у научној јавности – теорија релативитета – накалемљено на хришћанску истину. Часопис Плејбој је, иначе, редовно објављивао интервјуе са теолозима заступницима идеје „Бог је мртав“, како би оправдао сопствену улогу у сексуалној револуцији која је отпочела у „свингерским“ шездесетим годинама. Та изјава гласи:

„Ми теолози који верујемо да је Бог мртав, као и многи други људи данашњице, безрезервно прихватамо релативистичку интелектуалну и духовну климу нашег доба. … Ми више не верујемо да хришћани имају неку посебну одлику која њихове ставове чини неизбежним или нужним или (по дефиницији) бољим од других. Хришћани данас представљају само једну од могућих интелектуалних опција.“(34)

На сличан начин размишља и велики број наводно хришћанских теолога, надбискупа, бискупа и свештеника данас. По свему судећи, сатанско семе засејано у Тибингену средином 19. века – које је и само било резултат гностицизмом надахнуте хегеловске философије и (такозване и лажне) науке – коначно је почело да даје плода, и то у ово наше време. Једна од бизарнијих аномалија нашег доба јесте чињеница да су овакви људи и даље под окриљем Цркве. Јер заиста, „спољашње двориште храма [Божијег] изостави, јер је дато незнабошцима“ и они ће га газити (Отк. 11.2). Али неће увек бити тако.

Јер кад се сврши сведочанство Јеванђеља, настаће највећи прогон Цркве који се икада догодио, а, убрзо затим, доћи ће Господ (Отк. 11, 7 и даље). И тада, одвојиће се жито од кукоља – прави верници од лажних – а права природа сатанског теолошког либерализма и све што је он изродио биће откривени тако да то сви виде (Отк. 13.7, 10).

Многоимени бог религијске компаративистике

Можда оно што највише смета противницима хришћанства јесте његова искључивост – његова тврдња да је спасење могуће једино кроз веру у Исуса Христа. Према томе, могло се и очекивати да ће једно од најдалекосежнијих семена које је сатана посејао у свету у деветнаестом веку ударити управо у саму срж ове одлике хришћанског јеванђеља. То је учињено кроз академску дисциплину познату под именом „упоредна религија“ која се може дефинисати на следећи начин:

„Академски предмет који научним и историјским методама истражује религије света и њихове међусобне односе.“(35)

За сврхе овог есеја од изузетног је значаја испитивање „научних метода“ које проучаваоци упоредне религије користе да би дошли до својих закључака. Природа тих метода, међутим, постаје сасвим јасна када нам кажу да је термин „упоредна религија“ „настао у другој половини деветнаестог века да означи једну од наука заснованих на теоријама еволуције Дарвина и Спенсера.“(36) Видимо да је капацитет дарвинистичке теорије да изроди мноштво других покрета заиста огроман. Под утицајем теорије еволуције, уз додатни подстицај све већег броја антрополошких открића, одређени број научника је открио, како су они сматрали, еволутивне везе између различитих верских традиција. Предводници ове идеје били су Ф. Макс Милер (1823-1900), оксфордски професор који је хиндуистичке списе превео на енглески, и кембриџски професор Џ. Г. Фрејзер (1854-1941), који је написао изузетно маштовито дело под насловом „Златна грана“ у 12 томова.

Основна тврдња упоредне религије јесте да „се у основи свих религија налазе заједнички принципи и духовне реалности.“(37) На тај начин, све религије света своде се на различите изразе истих космичких и божанских принципа. Морални кодекси јудаизма, ислама, будизма, јаинизма, шинтоизма, хиндуизма и хришћанства – такозваних „живих религија“ – представљају само различите аспекте истог основног „златног правила“, а њихови богови и богиње нису ништа до различити видови једног истог основног Божанства. Према томе, религије треба сматрати производом културних и историјских околности. У складу са овом логиком, кажу заговорници упоредне религије, хришћанство је настало као изданак монотеистичког јудаизма и одређеног броја секташких утицаја.

Управо је под утицајем упоредне религиологије доба после Христа названо новом ером, н.е., уместо летом Господњим. За његове следбенике, светска религија није ништа до производ низа антрополошких доба у којима су превладавали одређени облици религије – политеистички, монотеистички, хришћански, итд. Сви ови облици ће еволуирати (како Дарвин учи) и свој врхунац достићи у једној свеобухватној светској религији, утемељеној на мистичким, утопијским, универзалистичким и етичким идеалима.

Кад су се деисти Доба просветитељства у седамнаестом и осамнаестом веку упустили у потрагу за принципима заједничким за све религије, они су припремили тле за настанак једне више философије религије. Томе су првенствено допринела дела Хегела који је „све облике религије сматрао манифестацијама апсолутне религије у процесу настајања.“(38) Овим су створени услови за настанак предмета „упоредних религија“. Међутим, чињеница је да протагонисти неблагословених учења никада неће успети да открију истину, како год настојали да до ње дођу. И мада је сасвим тачно да постоје велике сличности између светских религија – и да у некима од њих наилазимо на одраз хришћанске доктрине – то никако не значи да је хришћанство само изведено из ових религија, нити да хришћанство и друге религије имају исто порекло. Истина о пореклу светских религија недвосмислено је приказана у Светом Писму. Сва људска бића у себи носе семе религиозности, које је у њима остало и после Пада. Али то семе, када год проклија у онима који „који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа“ (2 Сол. 1.8), неизоставно израста у идолатрију, магију или мистицизам. То је због тога што неверници држе истину у неправди (Рим. 1.18). Због тога ће људи широм света увек имати потребу да верују у нешто – било шта, али у уму човека који није преображен Духом Светим, предмет тог веровања ће, у најбољем случају, бити идол неке врсте, а можда чак и сопствено „ја“!

Јасно је да је упоредна религиологија, као нуспроизвод дарвинистичког еволуционизма, настала с циљем да се оповргне чињеница да само и једино хришћанство представља божанско Откровење.

Уколико ђаво подстакне паганске академике да шире идеју да су све религије подједнако вредне, хришћанске тврдње о вечном спасењу ће бити негиране и проглашене негативним и секташким. Управо је из тог разлога важно да данашњи верници ставе посебан нагласак на чињеницу да хришћанство није религија. Господ Исус Христос – кога су распели веома религиозни људи – сигурно није желео да Његово Јеванђеље постане само још једна од светских религија. Уместо тога, Он поручује: Његово Јеванђеље је једини пут, истина и живот, и нико не долази Оцу сем кроз Њега.

Мит о људском прогресу: социјално-политички утопизам

Социо-политички утопизам јесте још једно велико семе обмане засејано у свету у деветнаестом веку. Суштински концепт овог утопизма одувек је био присутан у једној или другој форми, али је тек у деветнаестом веку, са појавом Карла Маркса (1818-1883) и његових дела, постао политичка сила са потенцијално глобалним размерама. Због тога га називамо семеном зла из деветнаестог века.

Иако верници тога данас најчешће нису свесни, велики број крилатица које се користе да означе тежње људи – „прогрес“, „цивилизација“, „братство човечанства“, „ново друштво“, „Нови светски поредак“ и тако даље – утемељени су на једном погледу на свет који човека поставља на пиједестал уместо Бога, као највишу тачку васељенског постојања. Заједно с тим иде и концепт ослобођења човека у свим својим облицима, а посебно у виду великог броја ослободилачких покрета који су се јавили у претходном веку. На тај начин, идеја о напретку човечанства којим ће сви проблеми нестати са лица земље, удружена са романтичарском природом ослободилачких покрета, заправо представља наставак идеје розенкројцера о Златном добу на земљи. Међутим, постоје разлике између розенкројцерског идеала и његовог секуларног пандана: док је розенкројцерски концепт изложен у документу „Општа реформација читавог света“ био утемељен на окултистичким тежњама, идеали на којима су се заснивали покрети политичког либерализма у последње три стотине година били су углавном секуларистичко-политичке природе. То не значи да револуционарна политика није садржала примесе духовног или религијског. Напротив, може се показати да су све највеће националне револуције и преврати у последња три века били дубоко утемељени у хилијастичким и духовним аспирацијама чији се зачетак може наћи у розенкројцерском „просветитељству“.

Главни масовни политички преврати и револуције у последња три века одиграли су се у Француској, Русији и Немачкој. Успон миленаристичке Нацистичке партије у Немачкој током тридесетих година 20. века има дубоке корене у европском окултизму. Већ смо поменули окултистичку групу нацистичке партије „Die Thulle-Gesellschaft.“ Заиста, читав концепт нацизма заснива се на суштинским принципима окултистичке секте познате под именом ариософија. Како је приметио један истакнути научник, ариософске доктрине су се залагале:

„за владавину гностичке елите и редова, за стратификацију друштва према степену расна чистоће и окултистичке иницијације, за безобзирну доминацију и коначну деструкцију не-немачких субјеката, и за оснивање пан-германског светског царства. У Трећем Рајху, те маштарије су спроведене у дело, уз застрашујуће последице: Аушвиц, Бухенвалд и Треблинка јесу паклени музеје нацистичке апокалипсе, која води порекло из миленаристичких визија ариософије.“(39)

Нацисти су се придржавали основне идеје о хиљадугодишњем царству, што је, мада иронично звучи, само искривљена верзија древног јудејског миленаризма. Многе одлике учења о нацистичком рајху преузете су из капиталног дела „Тајна доктрина“ Јелене Блавацке, оснивача Теософског друштва. Ова књига садржи идеју о надраси Аријеваца, као и детаље о древним окултистичким цивилизацијама Атлантиде и Лемурије. СС трупе Хајнриха Химлера формиране су по угледу на језуите Игнација Лојоле, а Химлер је сматрао да овај ред има посебну мисију у успостављању аријевске расе у свој њеној чистоти. Како пише Најџел Пеник:

„Игнације Лојола је био Баск по националности… Неки немачки окултисти тврдили су да Баски заправо представљају последњи изданак атлантидске расе… Химлер је веровао да су Лојолине Духовне вежбе с једне генерације на другу преносили учитељи Атлантиде, те да су њега „више силе“ предодредиле да их сада користи како би поновно активирао „Врил“(космичку силу, нап. прир.) и омогућио тевтонској раси да поновно завлада светом.“(40)

И мада нацистичка миленаристичка визија представља донекле искривљену верзију оригиналних розенкројцерских прогласа, она ипак представља типични случај политичког утопизма надахнутог окултизмом, само што је у овом случају тај утопизам брањен владавином терора једне деспотске хијерархије, уместо да се шири иницијацијом људи у езотеријске принципе.

Слично томе, иако су револуционарни преврати у Француској и Русији наводно започели као народне револуције, и они су били укорењени у европској гностичкој доктрини. Многе изврсне публикације на ту тему показују да је Француска револуција настала као производ комбинације европске окултистичке активности, која је кулминирала настанком групе Илумината. Илуминати су дејствовали преко масонерије, и њихов утицај се и даље осећа у свету. Како је 1924. године открила историчар Неста Вебстер:

„Према мишљењу великог учитеља немачке масонерије, Француску револуцију је изазвала тајна секта унутар масонерије која ће бити узрок свих будућих револуција.“(41)

На сличан начин, револуција у Русији настала је као производ тајних активности окултистичких организација (и сплетки међународних финансијера). И заиста, не само што су догађаји у овој револуцији били мотивисани окултистичким намерама, већ се и њихов идеолошки основ налазио у гностицизму. Већ смо показали да се Хегел сматра философским наследником древног гностицизма. Исто то важи и за Карла Маркса, који је основ за своје идеје преузео од Хегела. И заиста, једна истакнута верска публикација објавила је тврдњу да се „и Хегел и његов материјалистички следбеник Маркс могу сматрати директним потомцима гностицизма“,(42) као и да је „комунизам генерацијама тајно преношен кроз тајна друштва из деветнаестог века.“(43) Веровали ви у теорије завере или не (а у светлу свих доказа, било би сулудо у њих не поверовати), чињеница је да се може доказати да су све револуције између осамнаестог и двадесетог века биле резултат снажне окултистичке активности иза кулиса, кроз коју су различите клике и интересне групе радиле на остварењу жељене утопије.(44)

Иако су им исходи били различити, и француска и руска револуција су биле мотивисане атеистичким хуманизмом, и надахнуте суштински гностичким принципима. Што је још важније, библијско схватање да су владари Богом постављени (и да имају дужност да служе Исусу Христу, схватали то они или не, Пс. 2.10,12) у оба случаја је било надвладано популарним концептом „владавине народа“, то јест идејом да владу треба да бира народ. „Социјална демократија“ се данас сматра најбољим обликом владавине, јер се обично представља као облик владавине супротан диктатури. Овај облик, међутим, подразумева суштинско неразумевање улоге државе у промислу Божјем. И зли деспотизам и социјална демократија представљају небиблијски начин владавине.

Библија јасно каже да овоземаљски владари треба да спроводе правду (што укључује и смртну казну за убиство) и да се залажу за опште добро људи, како би спречили настанак хаоса у свету (Рим. 13.1, 7). Држава је предодређена за ’осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине’ (1 Петр. 2.13, 14), ’да излије гњев на онога који зло чини’ (Рим. 13.4), те да ми ’тих и миран живот поживимо’ (1 Тим. 2.2). Ово је део онога што је се назива ’generalem Dei gratiam’ (општа Божја благодат), која свет након потопа чува од хаоса, а све то ради спровођења Његовог вечног плана искупљења. Чињеница да је безбожни свет држави додао мноштво других функција за коју је Бог није наменио (нпр. власништво државе над средствима производње, прогон дисидената, превелики порези, итд.) не умањује вредност њене првобитне функције, а то је да очува ред и одржава благостање у палом свету.

Библија не одобрава окрутне и насилне владавине (нпр. Иса. 14.4,20; Јер. 5.28,29, Јез. 34.2,10), мада, према Божјем провиђењу, такве владавине могу бити допуштене као казна за побуњен народ. Исто тако, Реч Божја не подржава идеју да народна већина треба да бира владаре који би удовољили њиховим ћудљивим прохтевима.(45) Ђаво и његови земаљски заступници измислили су и деспотизам и демократију да би промовисали своју глобалну стратегију у јеванђелском добу.

Реч „демократија“ води порекло од две грчке речи, demos што значи „народ“, и kratos, што значи „владавина“. Демократија заправо значи „владавина народа.“ Али где у Светом Писму наилазимо на такву идеју? Баш као што ће људи по својим жељама наћи себи верске учитеље да их чешу по ушима (2 Тим. 4.3, 4), тако ће наћи и политичке лидере који ће на исти начин удовољавати њиховим жељама. Занимљиво је да „владавина народа“ као политичка снага своје земаљско порекло води из европског Доба просвећености надахнутог розенкројцерством. Како каже један хришћански аутор:

„Током историје, веровало се да су краљеви, били они добри или лоши, Богом постављени. Ово веровање се проширило много даље од хришћанског запада. … Човек је, међутим, по природи склон да се буни против божанске власти, из различитих разлога, а прва успешна таква побуна одиграла се 1215. године у Енглеској, када је потписана Magna Carta. Тадашњи монарх је на тај начин подређен закону земље, уместо да остане изнад закона. У Француској су краљеви задржали своја божанска права до Француске револуције 1789. године. Русоов Друштвени уговор, објављен 1762. године, изложио је радикалну и секуларистичку теорију владавине засновану на општој вољи народа уместо на законима које је Бог утврдио, припремивши тако пут за Француску револуцију, као и за Америчку револуцију, објављену у Декларацији независности тринаест година пре тога. Уклонивши Бога из људских послова, и прогласивши човека инхерентно добрим, Русо је створио предуслове за настанак секуларног хуманизма.“(46)

Да је тврдња аутора овог текста тачна показује и чињеница да су и сами неогностици свесни да се у основи историјских догађаја налази план о уклањању Бога из државе. На пример, окултистички колеџ назван „Школа за езотеричне студије“, који је у Њу Јорку основала окултиста Алиса Б. Бејли, издао је памфлет у коме се наводи да је најзначајнији историјски догађај који је припремио пут спровођење њихових окултистичких планова:

„потписивање Magna Carta-е. Овај документ је потписан 15. јуна 1215. године у Ранимиду, за време владавине краља Џона. Овде по први пут видимо идеју о ослобођењу од власти, са нагласком на личној слободи и правима појединца. Раст и развој ове основне идеје поновили су се у другим великим догађајима: оснивању Француске републике са њеним нагласком на слободама људи … у Декларацији о независности и Повељи о правима (у САД), које су одредиле правац националне политике … у Универзалној декларацији о људским правима, када је ово питање стављено на разматрање од стране међународне јавности, и у принципу, у свакој ситуацији када се људима и женама широм света гарантују слобода и право да божанску реалност развију у себи самима.“(47) [подвукао аутор]

Изузетно је битно разумети ову чињеницу: политичка, друштвена и верска слобода за којом трагају непреображена људска бића – ма каквим високопарним алтруистичким циљевима она била вођена – увек ће се у крајњој инстанци употребити за „развијање божанске реалности у себи самима“, то јест за уздизање људи, сопственим силама, у ранг богова. Тужна је истина да многи хришћани верују да хуманистички облик владавине који ми називамо „социјална демократија“ Бог на неки начин подржава, и да ће врхунац цивилизације бити достигнут кроз процес општег благостања које ће настати као резултат заједничког рада верника и неверника на добробит свих људи.

Многи људи су погрешно поверовали да је без Бога могуће створити „цивилизацију“ засновану на људском напретку, да непреображени људи и жене можда и нису тако лоши. Сада је, више него икада пре, неопходна снажна потврда доктрине о људској огреховљености и потреби за благодаћу Божјом. Људи не измишљају институције ослобођене од Божје власти зато што су по природи добри.

Оно што ми данас називамо „демократијом“ одувек је представљало највиши идеал тајних друштава и окултистичких секти у самом срцу Европе у седамнаестом и осамнаестом веку. Према томе, већ поменуто окултистичко братство Илумината, које је Адам Вајсхаупт основао у Баварској 1776. године, описано је као „тајно друштво посвећено антиклерикалним и демократским идеалима.“(48) Због веровања у урођену доброту човека и жеље да у потпуности ослободе креативне моћи човека, окултисти су одувек имали за циљ да стекну „слободу да божанску реалност развију у себи самима“, како се каже у горе поменутом памфлету „Школе за езотеричне студије.“

Тужно је што су хришћански верници уљуљкани у лажно осећање сигурности у погледу циљева и етике безбожника. Заборавивши да је људско срце „опакије од свега“ (буквалан превод Јер. 17.9), они су одлучили да се окрену од хришћанског виђења човека према коме се:

„ум човечији толико отуђио од Божје праведности да он замишља, жели и ради само оно што је непобожно, искварено, прљаво, нечисто и зло. Срце људско толико је огрезло у отров греха, да сада може да одише само страшним задахом. А ако неки човек понекад и уради нешто наизглед добро, његов је ум ипак непрестано обавијен лицемерјем и пакошћу, а срце заробљено унутрашњом исквареношћу.“(49)

Ово није песимистички став о људској природи, већ став заснован на библијском реализму (Рим. 3.9, 18). То не значи да неверници никада не чине ништа добро, али Библија сматра да они чине наизглед добра дела само зато што Бог ограничава њихову злу природу, и спречава их да покажу сву дубину скривеног зла. Како каже Вилијем Перкинс (1560-1602):

„Да Бог није на тај начин ублажио и ограничио природу човекову, већ да ју је пустио да се у целини покаже, сва друштва и заједнице били би окренути наопако, јер би сваки човек по општој искварености своје природе починио сваки могући грех.“(50)

Једног дана, овог ограничења више неће бити, а човекова огреховљена природа ће се пројавити у свој својој страхоти (Отк. 9). У историји је било случајева да је та огреховљеност достизала свој врхунац у поступцима неких неограничено злих људи. То је само предукус онога што предстоји, али је за вернике велика утеха да знају да ће, у тренутку када моћ таме буде у зениту, Господ доћи и успоставити Своје царство (2 Сол. 2.8; Отк. 19.19, 21). Баш као што се Човек Безакоња не може појавити док Бог задржава (cf. 2 Сол. 2.3,8), тако ни огреховљеност људи неће достићи свој врхунац све док њихово понашање буде ограничено на сличан начин. Једина разлика која је одувек постојала јесте разлика између пута Божјег (вођеног Духом Светим) и пута човечијег (који је под влашћу сатане), мада се овај други пут често јављао у бројним, наизглед различитим, облицима. Савремени верници морају да схвате да оно што данас називамо „секуларним хуманизмом“ није само материјалистичка философија лишена сваког верског или духовног садржаја. Секуларни хуманизам је заправо природна манифестација гностичког разуђивања, које је одувек настојало да човека уздигне на престо уместо Бога. Како наводи Џејмс Веб:

„У овом веку, након што су традиционалне религије представљене у секуларном облику, уз друге велике секуларне религије појавио се и секуларни гностицизам, који представља мистичко јединство фашизма, апокалипсе марксистичке дијалектике, и земаљског града социјалне демократије. Секуларни гностицизам се тешко препознаје, и дешава се да постоји готово неприметно напоредо са другим уверењима.“(51)

И мада фашизам, марксизам, либерални покрети и социјална демократија делују веома различито, сви они се напајају из истог затрованог извора. Свака од ових секуларних религија представља различите аспекте човековог узурпирања божанског ауторитета у владању светом, још једну манифестацију лажи која је завела наше прародитеље: ’Бићете као Богови’ (1 Мој. 3.5).

„Секуларни гностицизам“ који се „тешко препознаје“, заправо представља онај „нагон за ослобођењем“ који се манифестује у великом делу политичке идеологије. Хришћанин зна да се истинско лично ослобођење задобија само кроз лични однос са Богочовеком Исусом Христом, и да ће мир настати тек онда када Он по Свом поновном доласку преобрази васељену. Сама идеја да људска бића на земљи могу да буду ослобођена, људским напором, од проблема овог палог света, у потпуности је гностичка по свом пореклу. Међутим, како напредак гностицизма у политичкој активности није био уочен, гностицизам је, као оствариви идеал, могао слободно да се развија у умовима људи – и то посебно у оним хришћанским круговима у којима се верује да Црква у сарадњи са државом може да створи доба мира и просперитета. Многи хришћани су, изгледа, превидели чињеницу да они тиме постају учесници великог идеолошког отпадања од библијског виђења владавине и власти, те да овим прихватају виђење које је искројио сатана и које чини део његове стратегије у свету пре краја времена. Неогностици одлично схватају да сви ови догађаји у политичкој сфери „раслабљују“, припремајући људе за врхунац целокупне историје. Тужна је истина да, премда „слобода, једнакост и братство“ (слогани Француске револуције) заиста звуче као племенити и пожељни идеали, њих никада неће остварити народи „ослобођени“ од Бога, предвођени лидерима жељним моћи.

Идеја о долазећем окултистички-надахнутом Новом добу на земљи понавља се током целе историје. Будуће Златно доба само је лажна копија истинског Есхатона који ће се догодити у потпуно преображеној васељени, према пророштву Исаијином (Иса. 65.17; 66.22) и живописном приказу у Откривењу Јовановом (Отк. 21.11, и даље).

Предлажући рај на земљи као алтернативу, ђаво уљуљкује људе лажним осећањем сигурности. Пошто он сам не може да им понуди никакво царство, највише што може јесте да спречи што већи број људи да уђу у Царство Божије. Стога наду о предстојећем рају на земљи он приказује важнијом од вечног живота објављеног у Јеванђељу. У својим предвиђањима будућег земаљског миленијума, неогностички писци бесрамно алегоризују библијско пророчанство. На пример, у типичном неогностичком тумачењу Апокалипсе, биолог Њу Ејџа Питер Расел пише: „Када се Откривење Јованово не би тумачило само буквално, већ и метафизички, „Христос“ би представљао символ унутрашњег извора мудрости. „Антихрист“ би, у том случају, био символ зависног и условљеног начина размишљања, или его-ум. То је онај аспект нашег бића који се супротставља нашем унутрашњем знању – то је анти-“Христос унутар нас.“ Добро је то што св. Јован предвиђа да ће у армагедонској бици победу однети Христос – што значи да ће наша виша свест коначно победити унутрашњег антихриста. Онда ће наступити царство Христово. То можемо тумачити као свет ослобођен од диктата его-ума, свет у коме ослобођени ум више није изузетак већ правило. … На земљи ће тада, коначно, завладати мир – онај унутрашњи мир који смо све време тражили.“(52)

У настојању да докаже да Златно доба на неки начин происходи из Књиге откровења, Питер Расел даје тумачење које је вероватно у складу са веровањима човека који је завршио философију, психологију и упоредну религију, али које прогоњени хришћани са краја првог века – или из било ког периода Цркве – уопште не би могли разумети.

Свети апостол Јован није писао Откривење зато што је хтео да се „ослободи диктата его-ума“ и проникне у „унутрашњи извор мудрости“, већ да би утешио вернике који су у то време били прогоњени због своје спремности да отворено проповедају Јеванђеље Господа нашега Исуса Христа. Овај галантни приступ Светом Писму још једно је од типичних обележја гностицизма. Говорећи о приступу древних гностика Новом Завету, Џ. Л. Мосхајм истиче да они:

„не само што су тумачили свете књиге на најапсурднији могући начин, занемарујући истински дух речи и намеру писаца, већ су их такође извртали на најперфиднији начин, додавали и одузимали, не би ли уклонили све што им не одговара или створили нешто што се уклапа у њихов заблудни и екстравагантни систем.“(53)

Један од главних разлога због којих је идеја о настанку Златног доба на земљи одувек привлачила пажњу толиког броја људи јесте чињеница да она, у наизглед безнадежном и узалудном свету егзистенцијалног очајања (ономе што би Албер Ками и Жан Пол Сартр назвали „позориштем апсурда“), даје неку „наду“. Концепт Златног доба на земљи поседује једну снажну универзалну привлачност за Свечовека сваке религије. Међутим, зар није иронично то што, упркос гностичком схватању да материја представља суштински зли производ Пада, идеолози покрета Новог доба свој „рај“ хоће да сместе управо унутар граница универзума у његовом садашњем облику? Колико год то било контрадикторно, гностици ће увек настојати да „рај спусте на земљу.“ Како каже професор Волфганг Смит:

„Уместо Есхатона који онтолошки трансцендира границе овога света, модерни гностицизам превиђа Крај унутар историје, један Есхатон, према томе, који ће бити реализован на онтолошком плану видљивог универзума.“(54) [подвукао аутор]

Откуда то? Зашто се гностици – упркос веровању да је човек заробљен у грубу материју – непрестано труде да створе рај управо овде на земљи где пребива материја (заједно са престолом Непријатеља људског рода)? Од како је поражен, деловање ђавола ограничено је на земљу и њену најближу околину (видети Отк. 12.7, 9). Та стара змија, колико год била довитљива, не може да обећа рај ни на једном другом месту осим на земљи, и то у облику у коме је земља сада! То је највише што он може да учини. И неогностици се, дакле, угледају на њега, заокупљени земљом као „Великом мајком.“ У наше доба, покрети зелених и еколошки покрети оживели су древни пантеистички концепт планете као Гее, грчке богиње, Мајке земље,(55) о којој политеисти често говоре као о „најстаријем божанству.“(56) То обоготворење земље представља типична је преокупација гностицизма. Како пише гностички психолог К. Г. Јунг:

„Према речима [алхемичара] Базила Валентинуса, земља (као prima materia) није мртав организам, већ је насељена духом који је њен живот и њена душа. Све створене ствари, укључујући минерале, црпу снагу из овог духа-земље. Овај дух је живот … што храни сва жива бића која штити у својој утроби.“(57)

Магија земље, линије и центри енергије, духови природе, тренутна заокупљеност земљом и екосистемом – сви ти фетиши и „свете краве“ неогностицизма блиско су повезани са чињеницом да је земља једини фокус сатанске активности. Иако је здраво интересовање за животну средину и живот у њој похвално (и свакако у складу са Библијом, 1. Мој. 1.26,31; 2.15; Прич. 12.10, 5. Мој. 25.4), један хришћанин од планете никада не би направио бога или богињу, јер му апостол поручује да мисли о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол. 3.1, 3).

Највећа иронија је у томе што ће гностик, иако верује да је материја инхерентно зла и има велику потребу да се од ње ослободи, остати вечно прикован за земљу све док се не ослободи из заточеништва сатане, који је кнез овога света (2 Кор. 4.3, 4). Пошто сатана може да делује само на земљи, он се труди да то искористи на најбољи могући начин, нудећи људима савршенство, мир и Златно доба, само ако они пристану да крену за њим. Међутим, баш као што није могао да испуни обећање дато нашим прародитељима да „неће видети смрти“ уколико подлегну његовом искушењу у Еденском врсту (1 Мој. 3:4-6), Сатана исто тако не може да створи „рај на земљи“ (што ће историја на крају показати, Отк. 18.21). Обећање о настанку Златног доба на земљи које дају сатана и његови савезници – били то розенкројцери, „либерали“, припадници покрета Новог доба или други – увек ће бити само једна велика обмана, јер такво доба, у најбољем случају, може бити космички еквивалент журке на броду који тоне.

Данас, људи се опредељују за једно од два тела: прво је Тело Христово (Еф. 1.22, 23), а друго – тело антихристово (Отк. 13.4, 8, 12). Прво је организам живих душа, друго – организација умирућих отпадника. Тело антихристово лажна је копија тела Христовог. Ова два тела настају на потпуно различите начине и од потпуно различитог материјала. Тело Христово окупља Дух Свети, који свим верницима омогућава да се ’крсте у једно тело’ (1 Кор. 12.13), док се тело антихристово обједињује и повезује ’духом антихриста’ (1 Јов. 4.3), који је ’дух који сада дејствује у синовима противљења’ (Еф. 2:2). Тело Христово гради се од камења живог (1 Пет. 2.4, 5), пошто оно ’уста из мртвих … у нови живот’ (Рим. 6.4; цф. Кол. 2.12), док се тело антихристово гради од умируће материје. Без обзира на циљеве политичара или идеолошких визионара који настоје да створе „Нови светски поредак“, „Братство свих људи“, или „Велику заједницу“, они своје снове могу да подигну само на трулом темељу. Како каже један аутор:

„Сатана не може да створи организам, већ само организацију. Знајући то, он непробуђене људске душе окупља око уједињујућих идеја о „братству“, „сарадњи“ или „друштву“, уверавајући их да ће та велика организација, пошто буде обликована, бити од трајне користи за целокупан људски род. Када се то тело формира (а то ће се неизоставно десити), онда ће на сцену ступити дуго очекивани лидер или поглавар, „човек судбине“, „којега је долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима, и са сваком преваром неправде међу онима који гину.“(58)

Још од времена Адамовог Пада, обезбожени свет лута као породица сирочади у потрази за овоземаљским оцем. Не примивши Онога Који је дошао у Име Оца Својега, када кнез њихов дође у име своје, њега ће примити (Јован 5:43). И мада је свет одбацио и убио истинског Христа када је Господ дошао међу њих, доневши Своја свепоуздана обећања, долазак антихриста, његове лажи и обмане, свет ће поздравити, и прославити овога као свог спаситеља. Социо-политички утопизам јесте једна огромна илузија која може да пружи само мрве лажне утехе пре неизбежног краја историје људског рода. Златно доба ће наступити тек онда када и последњи траг зла, које је водећи принцип нашег доба (Гал. 1.4), не буде потпуно искорењен из васионе (Отк. 20. 9-21.5).

Манипулација „парапсихологије“

Наредно семе обмане засејано у деветнаестом веку, које ће имати глобални утицај, била је институционализација „парапсихологије“. Тај термин се односи на све покрете чији је циљ да терапеутским или нетерапеутским путем изазову промене у људској свести и да врше дубинску манипулацију умова људи. Транс, хипноза, психотерапија, техника визуелизације и друге технике за коришћење „снаге ума“ директно воде порекло из психолошких истраживања и обимних радова припадника Бечке школе Сигмунда Фројда (1856-1939) и његових следбеника Вилхелма Рајха (1897-1957) и Карла Густава Јунга (1875-1887). Многи други окултисти као што су Франц Антон Месмер (1734-1815) и Густав Фехнер (1801-1887) претходно су већ створили климу погодну за развој „наука о уму“ у деветнаестом веку, а ове науке су, са своје стране, представљале главни утицај који је допринео настанку новог гностицизма.

Могуће је доказати и да „науке о уму“ које су током последња два века развили психолози и психотерапеути имају корене у окултистичким техникама које потичу још из древних времена.

„Богомудрост“ теософије

Претходних пет семена обмане посејаних у деветнаестом веку јавило се у облику покрета и утицаја. Шесто семе, које ће дати кључни допринос појави неогностицизма у двадесетом веку, попримиће облик праве организације. Теософско друштво су 17. новембра 1875. године у Њу Јорку основали руска авантуристкиња и медијум Јелена Петровна Блавацка и пуковник Хенри Стил Олкот (сарадник Мери Бејкер Еди, оснивача секте „Хришћанска наука“). Након смрти Блавацке, развој Теософског друштва у Британији и на међународној сцени преузела је 1891. године супруга бившег англиканског свештеника и социјалисткиња, Ени Бесант, заједно са бившим англиканским викаром и педофилом К. В. Ледбитером. Теософско друштво је објавило следеће циљеве:

1. Да формира нуклеус Универзалног братства свих људи, без разлика у погледу расе, вере, пола, касте или боје коже.

2. Да подстакне проучавање упоредне религије, философије и науке.

3. Да истражи необјашњене законе природе и латентне моћи у човеку.

Ови циљеви су били у потпуности усаглашени са циљевима безбројних езотеричних организација које су постојале у претходним вековима. Међутим, постојала је једна кључна разлика: Теософско друштво није деловало као тајна група, већ је јавно прозелитистички деловало широм света. Оно је било прво отворено отеловљење и испуњење свега што су розенкројцери и масони вековима развијали у оквиру тајних група. Окултизам је коначно „изашао“ на отворено.

Теософско учење Блавацке било је утемељено на синкретизму који обједињује одређене струје хиндуизма, будизма, зороастризма и гностичког хришћанства. Свака од ових пориче постојање трансцендентног Бога Творца и користи различите поступке да би довела до „обожења“ појединца. Једна од главних одлика Теософског друштва била је његова тврдња да је основано под директним вођством групе духовних бића познатих под различитим именима, као на пример „Луксорско братство“, „Махатме“, „Летећа бића“ или „Узвишени учитељи.“ Теософи су тврдили да су ова бића творци космичког плана, чији је земља део. Тај медијумски аспект постао је један од чудесних темеља на којима је изграђен нови гностицизам.

Један од главних доприноса Теософског друштва новом гностицизму био је концепт „духовне еволуције“, изложен у обимном делу Блавацке, насловљеном Тајна доктрина. Када је Дарвинова теорија стекла популарност, било је довољно мало да се тај концепт даље прошири. Јер, човек ће, пошто је већ еволуирао из нижих облика живота, наставити да еволуира у један моћни космички организам – при чему ће сваки појединац да доживи реинкарнацију много хиљада пута све док не достигне савршенство. Блавацка, међутим, није била једини предлагач одуховљене теорије еволуције. Како примећује један аутор:

„Од времена гђе Блавацке, ову теорију је изложио још и Тејар де Шарден, а од њених савременика, у различитим облицима су је предложили и Бергсон и Ниче.“(59)

Али управо је јединствена замисао Блавацке крајем 19. века тако очарала људска срца. Празнина која је остала после подривања хришћанске вере довела је до потребе за новим верским тежњама.(60) Уместо да одуховљену теорију еволуције заснује на природној селекцији и случајности, Блавацка је људима дала наду тврдњом да универзум еволуира у складу са унапред утврђеним планом, те да наредни скок у еволуцији и прелазак у Златно доба нису далеко. Овоме ће претходити, говорила је она, долазак Светског учитеља, који ће планету увести у период мира и хармоније какав свет није доживео. Почетком двадесетог века, Ледбитер је покушао да младог Индуса Џидуа Кришнамуртија прогласи тим учитељем, али се овај повукао из тог подухвата.(61) Ово место је још увек упражњено, а касније ћемо проучити тврдње једне од многих организација изниклих из Теософског друштва.

Мада је реч „теософија“ повремено коришћена у претходним вековима, ово је први пут да је она примењена на специфичну организацију. Реч теософија води порекло од грчких речи theos, што значи Бог, и sophos, што значи мудрост. Према томе, ова реч значи „мудар у стварима Господњим“ или само „божанска мудрост“. Уопштено говорећи, теософија се може дефинисати као:

„Сваки систем мишљења који се бави односом између Бога и творевине, а нарочито такав систем који настоји да човеку помогне да стекне директан доживљај божанског. Ове речи може да опише сваки смислени мистички систем; она се посебно примењивала на кабалу, [и] неоплатонизам.“(62)

Чврсто утемељено у тој традицији, Теософско друштво је представљало коначну спону између старог и новог гностицизма. И сами теософи су у потпуности свесни да је овде реч о модерној манифестацији древног гностицизма. Јунговски психолог и теософ, Стефан Хелер, открива следеће: „У делима као што је Неоткривено ја и Цивилизација на преласку Јунг јасно каже да модерна теософија представља значајну савремену манифестацију гностицизма. Он је упоређује са подморским планинским венцем који се простире испод таласа главног тока културе, при чему највиши планински врхови постају видљиви тек с времена на време кроз пажњу коју се поклања гђи Блавацкој, Ени Бесант, Кришнамуртију и другима.“(63)

Теософско друштво је окултистичку традицију, према проценама, пренело на више од стотину различитих организација у САД и много већи број организација у Европи.(64) Како напомиње један проучавалац овог друштва: „Ниједна појединачна организација и ниједан појединачан покрет нису изнедрили толико компоненти покрета Новог доба од Теософског друштва.“(65) Теософско друштво је на Западу произвело, развило и популаризовало многобројне окултистичке и источњачке идеје, укључујући реинкарнацију, духовна бића која управљају историјом света, астрологију, „каналисање“ упутстава која се добијају од духовног света, постојање древних цивилизација Атлантиде и Лемурије, и дисциплине јоге и медитације. И баш као што је прихватање упоредне религије довело до порицања чињенице да је хришћанска вера једина у којој се може стећи спасење, тако је и прихватање општења са духовним бићима, на које је Теософско друштво позивало, довело до порицања хришћанских тврдњи о постојању раја, пакла и живота после смрти.

Уколико читаоци имају било какве сумње везане за духовно порекло ове организације, довољно је рећи да је она 1887. године била задужена за штампање часописа под називом Луцифер, чији је циљ био да „изнесе на светлост скривене ствари таме.“(66) Осим тога, лого издавачке куће Теософског друштва, Theosophical Publishing House, јесте змија обавијена око великог слова „Т“. Морали бисмо бити веома наивни да не препознамо велики број знакова који указују на порекло Теософског друштва. Иако је његова моћ као појединачне организације временом ослабила, оригинално Теософско друштво, пошто је послужило својој сврси, ипак је изродило огроман број езотеричних друштава и организација у 20. веку које у своје редове привлаче велики број људи свих животних доба.

СЕМЕНА ЗЛА ИЗ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

Теософско друштво је било само почетак древног окултистичког плана Непријатеља људског рода. И мада је овај план постојао још од самог настанка ране Цркве, он је сада по први пут постао очигледан. Гностичка учења која су вековима била скривена у окултистичким друштвима коначно су изашла на светлост дана. Окултизам је, са појавом Теософског друштва, постао угледан. Сатана је, још од доба Распећа и Васкрсења, за циљ свог деловања имао управо то – да окултистичко знање буде приказано као угледно. Ево, најзад, „модерне религије“ за атеисте, агностике и мини-антихристе. Значај овог историјског догађаја увидели су и сами неогностици. У дефиницији покрета Новог доба, Питер Лемезурије из неогностичке Фајндхорн фондације са седиштем у Шкотској пише: „Покрет Новог доба најчешће се односи на читаву породицу покрета, група, заједница и мрежа неоконвенционалних миленаристичких идеалиста који су израсли из теософских иницијатива и повезаних подгрупа које су се јавиле током нашег века, а посебно након педесетих година.“(67)

Слично томе, говорећи о ширењу окултизма након деловања Теософског друштва у 19. веку, Дејвид Спенглер – некадашњи ђак окултисте Алисе Б. Бејли и гуру Фајндхорн заједнице у Шкотској – каже да је „током последњег века забележено ширење информација и концепата који су се вековима чували као поверљиви унутар изабраних окултистичких група“.(68)

Према речима Дејвида Спенглера, ово ширење информација врше групе као што су Теософско друштво, Антропософско друштво (Школе Рудолфа Штајнера/Camphill заједнице за лица са инвалидитетом), Луцис траст, Покрети нове мисли (нпр. хришћанска наука, технике визуелизације, моћ позитивног мишљења, свести о напретку, размишљања о могућностима, и други облици коришћења „моћи ума“), списи Тејара де Шардена, заједно са сада широко распрострањеним спајањем култура и веровања Истока и Запада, које је започело крајем 20. века.(69) Ови утицаји су били основни у полагању темеља за настанак новог гностицизма. Они великим делом воде порекло из авангардних иницијатива Теософског друштва које је основано 1875. године. С друге стране, неки од тих утицаја – списи Тејара де Шардена, на пример – били су много боље прихваћени од стране јавности захваљујући залагању Теософског друштва за покретање дебате о „духовној“ еволуцији и његовом пионирском раду на промовисању револуционарног концепта „упоредне религије“.

У остатку овог текста даћемо сажет приказ одлика група које Дејвид Спенглер помиње, а које су од значаја за нашу анализу историјског прелаза са старог гностицизма на нови. То ће нам показати не само њихово место у историјском развоју окултистичке стратегије, већ и радни пример начина на који ова стратегија функционише. И мада већина читалаца уопште није чула за неке од ових група, а можда ни за једну од њих, њихов укупни и заједнички утицај био је огроман. Овде нас занимају весници двадесетог века који су припремили пут, омогућивши ширење нове гнозе које је уследило за њима.

С вером у Луцифера: заоставштина Алисе Бејли

Један од најзначајнијих изданака Теософског друштва био је Луцис траст. Ову групу, у почетку познату под називом Луциферов труст, основала је Алиса ЛаТроб Бејтмен Бејли, некадашњи члан Теософског друштва. Луцис траст је временом стекао већи утицај у „угледним“ институцијама од било које друге групације настале након Теософског друштва. Рођена у богатој породици у Манчестеру, у Енглеској, Бејлијева је одрасла у Англиканској Цркви. Када је имала петнаест година, наводно ју је посетио тајанствени незнанац са турбаном, за кога је она претпоставила да је Исус Христос. Рекао јој је да мора да се припреми за мисију свог живота.

Неко време је радила за Хришћанско омладинско удружење жена (YWCA), где је срела свог будућег мужа, студента теологије који се спремао за пастора у епископалној конфесији у САД. После осам година брака, Бејлијева је напустила мужа због његовог насилног темперамента и кратко време после тога ступила у контакт са Теософским друштвом у Калифорнији. На једном од састанака на зиду је приметила портрет једног човека и у њему препознала тајанственог посетиоца који јој се указао док је била млада девојка. Била је то слика једног од такозваних „Узвишених учитеља“ по имену Кутхуми, који је дејствовао преко Ј. П. Блавацке. Бејлијева је тврдила да је три године касније још један учитељ, Џвал Кул (Учитељ Д. К.), ступио у телепатско општење са њом, и то је био почетак парапсихолошке везе преко које ће у наредних тридесет година неких двадесетак књига бити „каналисано“ из света духова.

Теософско друштво није баш одобравало овако велику продукцију књига, јер су његови чланови углавном сматрали да поруке од Учитеља могу да дођу само преко оснивача, Ј. П. Блавацке. Ени Бесант, која је баш у то време преузимала организацију, коначно је приморала Бејлијеву да напусти Теософско друштво. Са Алисом је отишао и човек који ће бити њен наредни супруг, Фостер Бејли – масон 33. степена и писац о масонским учењима. Заједно, основали су Луцис траст.

Луцис траст се заснивао на два теософска концепта: први је био концепт будуће конфедерације светских религија која ће донети уједињење Истока и Запада, а други концепт о будућем Светском учитељу који ће донети Златно доба на земљи. Заиста, Алиса Бејли је и сковала назив „Ново доба“ који су бројни модерни неогностички покрети усвојили као отеловљење многих ранијих окултистичких, розенкројцерских, теософских и алхемијских идеала. Њено велико дело у два тома „Учеништво у Новом добу“ (1944. и 1955. године) представља најсавременије „пророчко откровење“ о стању у свету и о духовним силама из којих ће неколико деценија касније настати Ново доба.

Будући одлично организована езотеријска група посвећена развијању глобалне неогностичке философије, Труст функционише и као званична невладина организација унутар Уједињених нација, позната под називом „Светска добра воља“, чије међународно седиште се налази на Тргу Уједињених нација у Њу Јорку;(70) ова организација има своје канцеларије још и у Женеви и Лондону. Године 1923. Труст је основао окултистичко друштво под именом Езотеријска школа, а касније и образовну установу названу Школа за езотеријске студије, са седиштем у Њујорку.(71)

Званичну биографију Елис Бејли(72) написао је сер Џон Синклер, који је од 1957. до 1961. године био директор британског огранка Луцис труста. После смрти Бејлијеве 1949. године, Луцис трустом је наставио да управља њен други муж, Фостер Бејли, масонски писац који је умро 1977. године. Данас, Луцис труст и даље представља најугледније и најзрелије од свих езотеријских друштава, а тридесет Луцис књига са порукама Џвал Кхула Бејлијевој са добро познатим тамно плавим корицама и даље су најпродаваније књиге у неогностичком свету.

Окултистичка наука Рудолфа Штајнера

Организацију која је себе назвала Антропософским друштвом (од грчких речи: anthropos, човек и sophos, мудрост) основао је у Берлину 1913. године бивши директор немачког Теософског друштва, Рудолф Штајнер. Попут Алисе Бејли, и Штајнер је у младости ступио у општење са окултним „Учитељем“, и то га је подстакло да развија своје моћи и да дубље уђе у окултистичка питања.(73) Неко време је провео и као ученик у „Ordo Templi Orientis“, друштву које се залагало за тантричку сексуалну магију и које међу своје познате чланове убрајало и Алистера Кроулија.(74)

Штајнер је изашао из Теософског друштва јер је сматрао да је оно исувише наклоњено источњачкој мистичкој традицији; њему лично била су ближа учења есена, гностика и розенкројцера, на којима се његов рад у великој мери и заснива. Засноване на неогностичком веровању да су „есени мост између мистерија и хришћанства“,(75) његове књиге, као на пример, „Окултна наука“, „Познавање виших светова“ и „Од Буде до Христа“ представљају класике езотеричне литературе, у којима се даље разрађује излагање историје васионе из „Тајне доктрине“ Јелене Блавацке. У својим књигама, Штајнер позива на општење са бестелесним бићима кроз употребу необичних облика медитације, уметности, покрета (познатих под називом еуритмика) и облика из природе.

Године 1904. Штајнер је покренуо часопис по имену „Луциферска гноза“,(76) а његово тумачење Јеванђеља (о чему је доста писао) заснива се на истом оном езотеричном гностицизму који је представљао искушење за ране хришћане. Како ће потврдити сваки верни антропософиста, Штајнер је заправо тврдио да је његов главни циљ да Запад упозна са концептом реинкарнације. Његово окултистичко завештање се данас и даље шири на суптилан начин, кроз деловање мноштва престижних међународних „Waldorf“ школа (којих у Британији има преко 25) и „Camphill Trust“ заједница за лица са инвалидитетом. У основи познатих и високо хваљених образовних активности ових институција налази се езотеријски програм увођења у Штајнерову философију, која води порекло из религија мистерије древне Грчке и Персије. Сви запослени у антропософским институцијама – а многи од њих су искрени и вредни васпитачи – имају обавезу да прођу такву окултну обуку у оквиру посебно осмишљеног „Уводног курса“. У неким од ових институција, астролошке карте и други видови окултистичког прорицања употребљавају се да би се израдила сведочанства и оценио успех ученика.(77)

Када је у питању продирање окултизма на образовну сцену, Штајнерове школе се савршено уклапају у философију Новог доба.(78) Оне су пример неогностичких школа – што још више изненађује када се узме у обзир број хришћана који, преварени Штајнеровом употребом квази-хришћанске фразеологије, и даље шаљу своју децу у те институције.

Либерална католичка црква и ритуали Новог доба

Мајушну „Либералну католичку цркву“ основао је англикански свештеник Џејмс Ингал Веџвуд у Лондону 1916. године. Значајан лидер у овој секти био је К. В. Ледбитер, који је заједно са Ени Бесант био на челу Теософског друштва. Иако многи људи и не знају да ова деноминација постоји, она је играла веома важну улогу у синкретисању хришћанства са идејама и ритуалима Новог доба. Као што је обично случај са овим слабије познатим групацијама, њен значај је у томе што је из ње проистекао велики број појединаца који су основали друге организације, а те организације су затим допринеле модерном развоју идеологије и активности покрета Новог доба.

Либерална католичка црква основана је с циљем да се развију свети обреди који би били у складу са теософским концептима као што су „Узвишени учитељи“, ауре и боје. Елементи ових обреда детаљно су изложени су у књизи К. В. Ледбитера, Наука о светим тајнама (Theosophical Publishing House, 1929). Како истиче један проучавалац овог феномена: „Каже се да се у овим обредима призивају моћне парапсихолошке силе.“(79) Либерална католичка црква тренутно има три огранка у САД са око 1.500 чланова. Постоје и огранци у Британији, Канади и Холандији. Ова „црква“ укупно броји око 10.000 чланова широм света.

Ложа белог орла: претходник покрета Новог доба

Ложа белог орла основана 1934. године представља групу која је дала највећи подстрек формирању савременог неогностичког покрета. Ову групу основала је Грејс Кук (умрла 1979), познати лондонски спиртиста. С њом је у „општење“ ступио један од духова из групе духова по имену Полерско братство, и замолио је да у његово име припреми људе за предстојеће „Златно доба“ на земљи. Ложа је добила име „Бели орао“ зато што је основана на налог духовног бића по имену Бели орао, за које је, према тврдњама припадника ложе, утврђено да није нико други до свети апостол и јеванђелист Јован. (Гностици свих времена тврдили су да је свети апостол Јован један од њих и да су његови списи заправо гностички списи).

Британско седиште Ложе белог орла је у Лису, у Хемпширу, где њихов посебно пројектован храм представља упечатљив призор видљив са главног пута. Чланови ложе полажу посебну пажњу на службе за децу у оквиру „Недељне школе“. Седиште ложе у САД лоцирано је у близини Монтгомерија, у држави Тексас. Нека од њихових веровања и практичних радњи имали су велики утицај на религије широм света у последњих неколико деценија, и то: веровање да је Бог Отац и Мајка; концепт о Космичком Христу који зрачи у људском срцу; упражњавање астрологије; упражњавање парапсихолошког „каналисања“ – путем којег се ступа у општење са духовима – и такозваних „Пет космичких закона“ Реинкарнације, Карме, Могућности, Кореспонденције и Компензације.

Као што је случај са великим бројем сличних група, утицај Ложе није умањен чињеницом да она није много позната и да нема на милионе чланова. Како каже један проучавалац верских покрета: „Ложа белог орла, као претходник покрета Новог доба, представља његов виталан део.“(80) И заиста, није неопходно да овакве групе буду велике саме по себи; њихова делотворност заснива се на чињеници да су оне, највећим делом, васпитале младе припаднике покрета Новог доба, многи од којих су затим основали друге, сличне, познатије групације.

Фондација Сен Жермен: саставни део покрета Новог доба

Још један важан претходник новог гностицизма била је Фондација Сан Жермен коју је основао Гај Ворен Балард (1878-1939). Након што се заинтересовао за Теософско друштво, Балард је, како је касније тврдио, 1930. године доживео сусрет са једним тајанственим човеком у подножју планине Шаста у Калифорнији – такозваном „центру моћи“ који проучаваоци Новог доба често посећују. Овај човек му се представио као гроф од Сен Жермена, европски племић из осамнаестог века који је у окултистичког заједници цењен због алхемијских експеримената. Осим тога, касније му је додељен и статус једног од „Узвишених учитеља“ по имену кнез Ракоки. У једној неогностичкој публикацији, Сен Жермен се описује као „чудотворац Европе, кнез седмог зрака слободе, јерарх доба водолије, заштитник Сједињених Америчких Држава, предводник иницијације душа у науку и обред трансмутације.“(81)

Балард је тврдио да му је овај дух на планини Шаста саопштио да је он, Балард, „прави човек за организацију.“(82) Био је то почетак активности из којих је настала Фондација Сен Жермен. Задатак ове фондације био је да свету пренесе учења „Узвишених учитеља“ која су се заснивала на следећој поставци: „Можете да се молите, можете да медитирате, можете да ступите у општење с Богом. Бог свих богова је унутра, у вама. Уколико желите, можете ступити у општење с њим. … Кроз Христа се стиже до појединачне христо-свести – царства Божјег које је унутра у вама.“(83)

Према учењима Фондације, да би ступили у контакт са „унутрашњим Богом“ – са тим „ЈА ЈЕСАМ“ бићем – људи треба да призову у помоћ „Учитеље“, користећи при том такозвану „вољу“ или потврду. После Балардове смрти 1939. године, његов рад је наставила његова удовица, Една. Године 1988. ова организације је већ имала више од 300 центара у САД и из ње је настао велики број других група које ће представљати основ новог гностицизма. Значај учења Фондације Сен Жермен за ширу окултистичку стратегију обмане види се и из тврдње да је ова фондација „ушла у ширу окултистичку заједницу и постала њен значајан део. Седамдесетих година 20. века, Фондација Сен Жермен постала је саставни део покрета Новог доба.“(84)

Педесетих година 20. века, Марк Л. Профит, члан фондације Сен Жермен, формирао је организацију „Мост до слободе“ (Црква истине Новог доба) и „Светионик слободе“. После његове смрти 1973. године, његова жена, Елизабет Клер Профит (позната под именом Гуру Ма) наставила је да предводи организацију из које ће касније настати „Универзална и победничка црква“, издавачка кућа Summit Lighthouse Press и Универзитет Самит, образовни центар Новог доба.

Још једна група која је била под снажним утицајем фондације Гаја Баларда било је Друштво етеријус, које је сматрало да су „Узвишени учитељи“ заправо „браћа свемирци“ из другог соларног система. Ова организација је допринела популаризацији израза „каналисање“ – што представља технику парапсихолошког општења са духовима. Утицај првобитне Фондације Сен Жермен био је заиста изузетно велики. Групе које су из ње проистекле: „усмериле су покрет [Новог доба] ка [Узвишеним] учитељима, што је за резултат имало настанак стотина књига каналисаног материјала у осамдесетим годинама 20. века (књиге настале на основу диктата духова, нап. В.Д.)“

Ова дела и различите групације издвојене из Фондације Сен Жермен дали су велики допринос развоју демонске доктрине. А све то зато што се један човек 1930. године сусрео са бићем из света духова у подножју једне планине.

Тејар де Шарден: пророк новог гностицизма

Пошто смо анализирали неке од главних група које су припремиле свет за покрет новог гностицизма, а како бисмо стекли потпунији увид у овај покрет, неопходно је да укратко прикажемо допринос француског језуитског свештеника који је, у последњих неколико деценија, имао снажан утицај на мноштво људи и организација. А нису у питању безначајне организације: чак је и лидер Либералне демократске странке у Великој Британији, Педи Ешдаун, у свом првом лидерском обраћању на конференцији ове странке навео подуг цитат из дела Тејара де Шардена.

Као што смо већ рекли, „видовњак“ Дејвид Спенглер је тврдио да је Тејар де Шарден (1881-1955) један од инструмената преко којих су обелодањени подаци и концепти који су се претходно вековима чували као тајни унутар изабраних окултистичких група. Према томе, сасвим је природно да ће дело овог човека објединити велики број различитих струја новог гностицизма: теорију еволуције (и научну и духовну), социо-политички утопизам, мистицизам, синкретизам, пантеизам, монизам и универзализам – уз употребу јединствених термина (као што су „ноосфера“, „Тачка омега“, итд.) који се могу наћи само у Шарденовим делима.

Почетком осамдесетих година 20. века, у САД је спроведена чувена анкета о особама које су дале највећи допринос покрету Новог доба. Испитаницима је постављено питање: „Ко је дао главни допринос овом покрету?“ Име Пјера Тејара де Шардена нашло се поред имена Карла Густава Јунга, Абрахама Маслоуа, Карла Роџерса, Олдоса Хакслија, Роберта Асађолија и Џиду Кришнамуртија.(86) У есеју под називом „Универзални Христос и конвергенција религија“, Тејар позива нови гностицизам у акцију говорећи о „општој конвергенцији религија у универзалном Христу који суштински задовољава све њих: чини ми се да је то једино могуће обраћење у свету и једини могући облик религије будућности.“(87)

У основи његовог размишљања налазила се специфична примена дарвинистичке теорије еволуције. Шарден ову теорију није посматрао као обични научни концепт, већ као концепт који може имати и духовну примену и тиме прерасти у космичку реалност.(88) Тејар де Шарден је заправо „даље разрадио псеудо-научну теорију о универзалном духовном развоју који би свој врхунац достигао у, да употребимо његов израз, „Тачки омега“ – што је универзалистичко виђење испуњења историје људског рода. Са појавом дарвинизма, неогностици су коначно добили научни основ за одбацивање идеје о трансцендентном Богу Створитељу, што је Тејар, након ових биолошких открића, и препознао.“(89) У наставку овог цитата наилазимо на најбољи могући опис духовне борбе између гностицизма и хришћанства – „Религија земље која креће у рат против религије неба.“

Јефтино обећање будућег „раја на земљи“ јесте једино што сатана може да понуди људима. Слично томе, једина религија коју он нуди да би тај рај остварио јесте бедна религија земље. А управо је глобалном прихватању ове бледе еволуционистичке копије праве религије Тејар де Шарден посветио свој живот и дело. Како исправно каже професор Волфганг Смит: „У Тејаровим рукама дарвинистичка теорија је преображена у читаву једну религију, то јест, претворена је у култ.“(90) У једном писму, Тејар отворено излаже своје намере у овом правцу:

„Као што већ знаш, моје основно интересовање и тежња јесте да у себи утврдим, а затим и другим људима пренесем, једну нову религију (једно, такорећи, боље хришћанство) у којој Бог личност више није величанствени неолитски господар из претходних времена, већ постаје душа света. Верски и културни стадијум на коме се налазимо то изискује.“(91)

Овде видимо још једно класично обележје гностицизма: његову тврдњу да представља „боље хришћанство“, виши облик религије у коме не постоји потреба за Богом као личношћу – потреба, коју по мишљењу гностика, имају само духовно незрели људи. Ова „нова религија“ Тејара де Шардена остварује се управо сада, у нашој генерацији, али је и он доживео да види зачетак тог остварења: „Данас, захваљујући напретку оствареном у методама опсервације и развоју мишљења, чак и широка јавност почиње да прихвата Реалност, чије су буђење такозвани пантеистички мистици одувек осећали у рају душа.“(92)

Пошто је мистицизам који је прихватио био универзалан, Тејар је задобио подршку припадника различитих култура и религија. Током боравка у пустињи Ордос у Монголији двадесетих година 20. века, написао је своје чувено дело „Миса света“, засновано на обреду у коме се свет у молитви приноси на жртву Богу. Др Урсула Кинг, оснивач Центра Тејара де Шардена у Лондону и предавач теологије на Универзитету у Лидсу, на интересантан и информативан начин говори о синкретичкој природи овог мистичког паганског обреда:

„Тибетански лама Анандагарика Говинда истакао је да пустиња Ордос лежи у области која је вековима била под културним утицајем тибетанског будизма. Тејар је тог разлога истраживао сличности између своје „Мисе света“ и мистичног значења тибетанске мантре „Om mani padme hum“, као и сличности мисе са одређеним идејама садржаним у будистичкој поеми Bodhicharyavatara из седамнаестог века. Сва ова дела стављају сличан нагласак на духовни преображај материје, човека и света када се они принесу у чину верског жртвовања.“(93)

„Духовни преображаја материје“ је у основи гностички концепт, који већ вековима представља центар интересовања окултистичке вештине алхемије. Тејар је, по свему судећи, имао посебан однос са тибетанским будизмом – религијом која је чврсто укорењена у древној окултистичкој традицији.

У интервјуу са двојицом тибетанских лама у Храму великог Буде у Шангају 1942. коме је присуствовао и Тејар, један од лама је изјавио да је Тејар велики ’живи Исус’ Запада. Он ће једног дана бити познат, а његова порука ће утешити многе људе.(94)

Међутим, упркос свој тој верској харизми и мистицизму, Тејар је био импресиониран и неким потпуно анти-хришћанским идеологијама као што је марксизам (још једна „религија земље“). Након што је почетком двадесетих година 20. века упознао Ајду Трит, активну чланицу француске комунистичке партије која му је остала пријатељица до краја живота, Тејар се више пута са одобравањем изразио о марксизму.(95) Овде видимо на делу феномен који ће се поновити много пута пре врхунца свеукупне историје: „незаконит брак“ између два покрета који се наизглед разликују (светска влада и светска религија), али које повезује заједнички дух антихриста (cf. две звери у 13. глави Књиге откривења). Ово потврђује и часопис Time који, у чланку под насловом „Атеизам: две врсте хуманизма“ из децембра 1969. године, објављује: „Многи европски комунистички мислиоци са повлађивањем наводе цитате из дела француског језуита Тејара де Шардена, чија је књига „Феномен човека“ недавно објављена у Москви.“(96)

Предговор московском издању ове књиге написао је Роже Гароди, некада главни теоретичар француске комунистичке партије, који је баш у децембру 1969. године био позван да држи предавање на језуитском универзитету Сент Луис.(97) Тејарова веза са Кином такође га је довела у контакт са марксизмом који је тамо цветао. Како каже Урсула Кинг:

„Тејар је знао много више о растућим струјама комунизма у Кини него што се најчешће претпостављало. Он је био свестан снажне привлачности марксизма и у великом броју есеја говори о унутрашњој снази и покретачкој моћи марксистичког веровања у развој човека и света.“(98)

Ево још једног примера политичког неогностичког утопизма у акцији. Теорија еволуције утицала је и на Тејара и на Маркса. И један и други су говорили о прошлости без Пада у грех и безакоње, и обећавали будућност без суда Господњег. Важно је рећи и да је увод за енглеско издање књиге „Феномен човека“ написао атеиста, научник, оснивач UNESCO-а и популаризатор теорије еволуције, сер Џулијан Хаксли, праунук сер Томаса Хакслија. С тим у вези, треба напоменути да је Тејар био један од кључних особа које су учествовале у превари везаној за „човека из Пилтдауна“ из 1912. године, када је учињен покушај да се, откривањем лажних фосилних остатака, обезбеди такозвана „недостајућа карика“ између мајмуна и човека – ова скандалозна превара откривена је тек 1953. године. Малколм Бауден, у истраживачкој књизи: „Човеколики мајмун: чињеница или лаж?“ показује да је главни осумњичени за ову превару Тејар, иако се то не може коначно доказати.(99)

Колико је за предмет нашег истраживања битно то што су списи и философија Пјера Тејара де Шардена у великој мери надахнули мистике, еволуционисте, социо-утописте, тибетанске будисте, политичке лидере, њу ејџере, атеисте и научнике? Углед и утицај учења Тејара де Шардена постају очигледни када видимо да чак и светски лидери попут Михаила Горбачова (бившег председника СССР-а, а сада председника Међународног зеленог крста/зеленог полумесеца) у својим говорима употребљавају терминологију јединствену за Тејарова дела. Како објављује часопис Time:

„Горбачов је можда једини светски лидер који је у једном значајном обраћању употребио реч ноосфера (која означава људску свест и њену везу са биосфером).“(100)

Након оснивања сопствене организације по имену State of the World Forum, Михаил Горбачов је постао много више од политичког лидера и самопроглашеног међународног заштитника животне средине. Он је био (и остао) један од главних актера у глобалној окултистичкој мрежи која има за циљ успостављање „Новог светског поретка“ на налог тајне светске владе, што би врло лако могло да представља кулминацију плана који је Сатана намерио да оствари у овом нашем добу зла.

Оно што Тејара де Шардена чини тако популарним јесте чињеница да његово учење савременим гностицима пружа философски основ за њихово настојање да створе глобалну верску, научну и политичку климу погодну за уништење концепта трансцендентног библијског Бога, судије и владара света, и за истовремено успостављање демонске владавине „мира и правде на земљи“.

Шездесете године 20. века: култура дрога

Ово излагање о семенима окултистичког и духовног зла посејаним у 20. веку не би било потпуно уколико на крају не поменемо глобалне покрете који су се јавили у шездесетим годинама прошлог века. То је било време рађања једне нове контракултуре која је омладину тог периода учинила пријемчивом за далекосежне демонске утицаје, подстичући је на екстремно грешно понашање. Главну улогу у овом процесу одиграла је употреба халуциногених дрога и дрога које изазивају стање измењене свести као што су марихуана, канабис, LSD, DMT, мескалин, пејот, л. псилоцибин, магична печурка и друге мешавине на бази гљива.

Широко распрострањена употреба ових супстанци – чија производња и даље представља веома уносан посао – милионе младих и поводљивих људи изложила је утицајима који ће одиграти кључну улогу у спровођењу мрачне духовне стратегије у овом историјском тренутку. Пре свега, коришћење дрога људима је омогућило да измене стање своје свести кад год то пожеле и тиме уђу у стања у којима им је лакше да опште са духовним силама које парадирају као доброћудна бића сишла на земљу како би помогла рађању Новог доба/Новог светског поретка. Друго, употребом таквих дрога раширено је веровање да је „обично“ хришћанство религија другог реда у поређењу са богатим мистичким искуствима која се могу достићи овим путем. Затим, откривено је и да одређени облици медитације изазивају готово идентичне ефекте као употреба дроге, што је само утабало пут овим „дубљим“ верским искуствима. Треће, била је то потврда концепта теософије и источњачке религије да упражњавањем ових радњи можемо досегнути „Бога у себи самима“. Четврто, употребом дрога остварена је идеја владавине народа кроз позивање на побуну против ауторитета Светог Писма и хришћанства и морала, што је било само припрема за сексуалну револуцију и „демократска људска права“ као што је абортус на женин захтев. Пето, култура дроге из шездесетих година представљала је наставак идеје да се на земљи може јавити дуго жељено Златно доба мира и правде – да је могуће, према речима једног психолога који се залагао за овај покрет, „бити дрогиран у све векове и открити Нови Јерусалим, целу Планету Земљу“.(101)

Још тада, владало је осећање да ће овај покрет изазвати глобалну промену огромних размера након чега ће наступити Ново доба. Текстови песама група које су (под утицајем LSD-а) свирале такозвану „acid-rock“ музику, као што су Grateful Dead, Country Joe and the Fish, Captain Beefheart and His Magic Band, Jefferson Airplane, и Quicksilver Messenger Service, представљају одраз овог веровања и имали су огроман утицај на публику. Акценат је у потпуности стављен на „експлозију мозга“.

Неки читаоци се можда сећају телевизијског преноса великог утопистичког фестивала рок музике који је 1969. године одржан у Вудстоку, у САД. За време фестивала, читава област је била паралисана у кругу од неколико десетина километара. Овом окупљању присуствовало је више од милион људи. Њишући се као у трансу усред густих облака марихуане, ови људи и жене одржавали су маратонске сеансе групне терапије, читали судбину из астролошких и тарот карти, слушали хипнотичке звуке acid rock музике и учили се кундалини јоги, випасана медитацији и читавом низу других езотеричних вештина. Позната песма „Вудсток“, песма Џони Мичел, била је химна овог фестивала, а текст песме јасно открива његову неогностичку намену:

„… Камповаћу на земљи,

ослободићу душу своју.

Ми смо звездана прашина (угљеник милијарду година стар)

Ми смо златни (ухваћени у ђавољој погодби)

И морамо да се вратимо у Врт.“(102)

„Врт“ из ове песме јесте Еденски врт, чијем ће поновном остварењу на земљи увек тежити окултисти, алхемичари, магови и гностици. Ево у чему је основна разлика између погрешног гностичког пута и благословеног Пута Христовог. Гностик увек настоји да се врати у Еденски врт, да колективном снагом свори рај на земљи. Хришћанин, међутим, зна да би повратак у Еденски врт представљао корак уназад, те он – са стрпљењем и вером – чека да Творац света све преобрази својом благодаћу.

Мистички и гностички утицаји дрогом преплављених шездесетих убрзо су превазишли границе „екстремних“ група и езотеријских организација и задобили међународно признање, што данас видимо у многим областима живота. Наиме, „деца цвећа“ су одрасла и заузела одређене позиције у друштву, успут ширећи своју доктрину и утичући на смер политике у различитим областима делатности. Јер мада су ошишали дуге косе и обукли пословна одела, они и даље упражњавају поступке „проширења ума“ који су одиграли тако битну улогу у годинама када се њихова личност формирала. Ова чињеница одлично је документована у књизи: „Завера водолије: лична и друштвена трансформација у осамдесетим годинама 20. века“, чији је аутор проучавалац феномена Новог доба, Мерилин Фергусон.(103) И не само то: деца шездесетих су затим имала сопствену децу, која су такође одгајана на „магичним печуркама“, мандалама и медитацији. Према томе, не само што су деца цвећа која су у шездесетим годинама пушила џоинте и проширивала умове сада на водећим позицијама у влади, здравству, психијатрији, информационој технологији, образовању и привреди, већ и њихова деца сада улазе у одрасло доба и заузимају сопствене позиције у свету. Све генерације деце Новог доба сада су пунолетне. Као што је изјавио физичар Новог доба, др Фритјоф Капра са Калифорнијског универзитета Беркли:

„Друштвени покрети шездесетих и седамдесетих година 20. века представљају културу у успону, која је сада спремна за прелаз у соларно доба.“(104)

Каква је природа тог „соларног доба“ у које сада наводно прелазимо? Неогностички писац мексичког порекла, Хосе Аргељес – који је на основу древног пророчанства Хопи Индијанаца предвидео да ће доћи до глобалне „хармоничке конвергенције“ парапсихолошке енергије 16-17. августа 1987. године – тврди да је Ново доба водолије „соларно доба“ у коме ће облици производње енергије који загађују животну средину бити замењени соларном енергијом и схватањем мистичког јединства.(105) „Соларно доба“, заправо, представља вешто кодификован неогностички термин који означава свитање Новог доба – доба у коме ће Бог Сунце, светлодавац Луцифер, испуњење „светлости“ розенкројцера и слободне масонерије, бити владајућа сила. Управо је тај догађај представљао циљ чијем су остварењу тежили окултистички утицаји из шездесетих година 20. века.

Закључак

Овим завршавамо преглед неких од главних елемената који су помогли силама таме да у народима Запада, народима који су се раније барем номинално звали хришћанским, засеју људске идеје, философије, покрете и дисциплине. Ово је довело до једног глобалног „опуштања“ у научној, теолошкој, образовној, медицинској, политичкој и верској сфери, чиме је припремљен пут за савремени неогностицизам и катаклизмичке догађаје последње четвртине двадесетог века. Надам се да, сагледавши сва та кретања, сада схватамо глобалне размере сатанских планова у овом добу зла.

УПУТНИЦЕ

1.Курт Рудолф, Гноза: природа и историја гностицизма (Harper & Row, 1987), стр. 368.

2.Мерил Ц. Тени (ур.): Описна енциклопедија Библије (Zondervan, 1975), том. 2, стр. 737.

3.Џ. Л. Мосхајм: Историја Цркве, древна & модерна, од Христовог рођења до почетка осамнаестог века (Blackie, Fullarton & Co., 1827), том I, стр. 38. Веома топло препоручујемо ову књигу. За Р. Л. Дебнија, ово је било омиљено дело о историји Цркве. Тренутно се може наћи само у антикварницама, јер нема нових издања. Свакако је потражите.

4.Ф. Л. Крос & Е. А. Ливингстон (ур.), Оксфордски речник Хришћанске Цркве, (OUP, 1983), стр. 184.

5.Мирча Елијаде (ур.): Енциклопедија религије (Macmillan, 1987), том. 12, стр. 476.

6. Видети превод Fama Fraternitatis у: Франсис Јејтс, Розенкројцерско просветитељство (Routledge & Kegan Paul, 1978), стр. 249-250

7. Џ. Л. Мосхајм, op. cit., том II, стр. 164-165.

8. Чемберова енциклопедија, том I (George Newnes, 1963), стр. 229.

9. Цитира се у: Лајал Вотсон, Плима живота (Hodder & Stoughton, 1979), стр. 158.

10. Тобијас Чертон, op. cit., стр. 151.

11. Ibid.

12. Треба напоменути да данас има много хришћана који се несвесно придржавају есхатологије која је у одређеној мери слична есхатологији гностика Керинта!

13. Френсис Јејтс, Розенкројцерско просветитељство (Routledge & Kegan Paul, 1972), стр. 57.

14. Питер Лемезурије, То Ново доба: прича о древном настојању да се створи рај на земљи које траје до данас (Findhorn Press, 1990), стр. 178.

15. Кристофер Мекинтош: Ружин крст и Доба разума: розенкројцери 18. века у Средњој Европи и њихова веза са Добом просвећености (E. J. Brill, 1992), стр. 34-35.

16. Френсис А. Јејтс, ibid, стр. 232.

17. Ibid., стр. 233.

18. Речник енглеског језика (Chambers, 1988), стр. 710.

19. Волтер А. Елвел (ур.): Евангелистички речник теологије (Marshall Pickering, 1984), стр. 355.

20. Кристофер Мекинтош: Ружин крст и Доба разума: розенкројцери 18. века у Средњој Европи и њихова веза са Добом просвећености (E. J. Brill, 1992), стр. 26.

21. Базил Вили, Основ из седамнаестог века: студија о духу времена на основу поезије и религије (Routledge & Kergan Paul, 1986), стр. 73.

22. Адријан Дезмонд & Џејмс Мур, Дарвин (Michael Joseph, 1991), стр. xxi.

23. Волис Џонсон, Еволуција? (TAN Books, 1992), стр. 114.

24. Неопротестантска јерес која говори да је Бог један, а да су Отац и Дух Свети само Његове „пројаве“ (нап.прир.)

25. Ibid., стр. 387.

26. Волфгагт Смит, Тејардизам и нова религија: темељна анализа учења Пјера Тејара де Шардена, (ТАН Боокс, 1988), стр. 242-243. Ову књигу најтоплије препоручујемо. То је снажна критика једног од главних криваца за настанак неогностичке философије и мајсторско оповргавање теорије еволуције.

27. Џулијан Хаксли, „Еволуција и генетика“, цитат у: Џ. Р. Њуман (ур.): Шта је наука? (Simon& Schuster, 1955), стр 272.

28. А. Хелеманс & Б. Бунх, Распоред науке (Simon & Schuster, 1988), стр. 362.

29. Цитат у: Невидљива рука: увод у „завереничко“ виђење историје (Publius Press, 1985), стр. 362.

30. Питер Лемезурије, То Ново доба: прича о древном настојању да се створи рај на земљи које траје до данас (Findhorn Press, 1990), стр. 183-195. Обратите пажњу на наслов ове књиге – опет се говори о „стварању раја на земљи“. Касније ћемо видети да је Адолф Хитлер био исто толико ватрен неогностик као и г-дин Лемезурије.

31. Џ. Грешам Махен, Хришћанство и либерализам (Eerdmans, 1923), str. 62-63. Ово је једно од најтемељнијих побијања теолошког либерализма, које показује да су либерализам и хришћанство заправо две потпуно различите религије.

32. Курт Рудолф, Гноза: природа и историја гностицизма (Harper & Row, 1987), стр. 368.

33. Мирча Елијаде (ур.), Енциклопедија религије (Macmillan, 1987), том 5, стр. 576. Видети: Чемберсов биографски речник, стр. 1099.

34. Пречасни (sic) Вилијем Хамилтон пише за Плејбој, август 1966, стр. 84.

35. Оксфордски речник Хришћанске Цркве, op. cit., str. 324.

36. Џ. Д. Даглас (ур.), Нови међународни речник Хришћанске Цркве (Zondervan, 1974), стр. 249.

37. Чемберсова енциклопедија, (George Newnes, издање из 1963), том III, стр. 808.

38. Џ. Д. Даглас (ур.), Нови међународни речник Хришћанске Цркве (Zondervan, 1974), стр. 777.

39. Николас Гудрик-Кларк, Окултни корени нацизма: ариософисти у Аустрији и Немачкој, 1890-1935 (Aquarian Press, 1985), напомена на омоту.

40. Најџел Пеник, Хитлерове тајне науке: потрага за скривеним знањем из древних времена (Neville Spearman, 1981), стр 104-5.

41. Неста Х. Вебстер, Тајна друштва и субверзивни покрети (Christian Book Club of America, 1924), стр. 254.

42. Мирча Елијаде (ур.), Енциклопедија религије (Macmillan, 1987), том 5, стр. 576.

43. Неста Х. Вебстер, Тајна друштва, op. cit., стр. 268. За више информација, видети остале књиге Несте Вебстера: Социјалистичка мрежа (Bloomfield Books, 1926) и Светска револуција (Bloomfield Books, 1921).

44. Исцрпан увод у ову широку тему можете наћи у: А. Ралф Еперсон, Невидљива рука: увод у „завереничко“ виђење историје (Publius Press, 1985), стр. 488.

45. Поучан пример Божјег неодобравања владавине народа налазимо у Првој књизи Самуиловој 8.4,22. Наиме, људи су одлучили да Божји начин владавине није довољно добар и хтели су људског владара по сопственом избору. Веома је значајно да их Господ није покарао зато што су одбацили свог првобитног Богом-постављеног владара, Самуила, већ због тога што је то имплицитно подразумевало њихово одрицање од Бога.

46. Иан Т. Тејлор, У умовима људи: Дарвин и Нови светски поредак (TFE Publishing, 1987), стр. 31-32.

47. Јан ван дер Линден, Унутрашњи живот Уједињених нација (School for Esoteric Studies Inc., n.d.), стр. 3-4. Овај окултни колеџ је изданак Луцис траста (раније познатог под именом Луцифер траст) теософисте Алиста Бејли, о чему ће касније бити више речи.

48. Џон Р. Хинелс (ур.), Речник религија (Penguin, 1984), стр. 161.

49. Ф. Л. Бетлс (прев.) Џон Калвин: правила хришћанске религије, књига II, глава v, ∫∫ 19 (Westminster Press, 1960), том I, стр. 340.

50. Вилијем Перкинс, „Позив на покајање: проповед на Књигу пророка Захарије 2.1,2“, у Perkins’ Workes, 1604, том III, стр. 416.

51. Џејмс Веб, Окултистички естаблишмент (Open Court, 1976), стр. 418.

52. Питер Расел, Бела рупа нашег доба: будућа еволуција и значај садашњости (Aquarian Press, 1992), стр. 178.

53. Џ. Л. Мосхајм, op. cit., том I, стр. 39.

54. Волфганг Смит, Тејардизам и нова религија (TAN Books, 1988), стр. 238.

55. Видети на пример: Џ. Е. Лавлок, Геа (Oxford University Press, 1979).

56. Барбара Г. Вокер (ур.), Женска енциклопедија митова и тајни (Harpers & Row, 1983), стр. 332.

57. К. Г. Јунг, Психологија и алхемија (Routledge & Kegan Paul, 1957), стр. 329.

58. Филип Мауро, Број човека: врхунац цивилизације (Morgan & Scott, 1910), стр. 53.

59. Џејмс Веб, Окултистичко подземље (Open Court, 1974), стр. 91.

60.  Џејмс Веб, Бег од разума (Macdonald, 1971), стр. 52.

61. Кришнамурти је све до своје смрти 1987. наставио да шири сопствену философију на великим окупљањима која су се сваке године одржавала у интернатима које је основао у Хемпширу, у Енглеској, а затим и у Америци и Индији.

62. Џон Р. Хинелс (ур.), Речник религија (Penguin, 1984), стр. 329

63. Стивен А. Холер, Гностик Јунг и седам проповеди мртвима (Quest Books, 1982), стр. 26.

64. Џ. Гордон Мелтон, Алманах Новог доба (Visible Ink, 1991), стр. 32

65.  Ibid.

66. Из предговора: Ј. П. Блавацка, Тајна доктрина (Quest Books, 1966), стр. xvii.

67. Занимљиво је да сатана и његови следбеници често за собом остављају јасне трагове на основу којих се може схватити њихов истински идентитет. Стара змија као да самоуверено изазива људе да се упуте у потеру за њом, следећи њене трагове, како би раскринкали њене зле намере.

68. Питер Лемезурије, op.cit., стр. 183.

69. Дејвид Спенглер, Откровење: рађање Новог доба (Findhorn Press, 1971), стр. 124

70. Ibid. О мешавини култура и веровања Истока и Запада говори се у 9. поглављу посвећеном питању мистицизма. Технике „нове мисли“ разматрају се у 11. поглављу у оквиру „наука ума“.

71. Пуна адреса, за оне који желе да се лично увере, јесте: 866, United Nations Plaza, Suite 566-7, New York 10017-1888, USA.

72. The School for Esoteric Studies, Suite 1903, 425, Madison Avenue, New York, NY 10018, USA.

73. Џон Синклер, Наслеђе Елис Бејли (Turnstone Press, 1984).

74.Колин Вилсон, Рудолф Штајнер: човек и његова визија (Aquarian Press, 1985), стр. 43-44.

75. За више детаља о Штајнеровом учешћу у Реду темплара са Истока видети: Џејмс Веб: Окултистички естаблишмент (Open Court, 1978), стр. 489.

76. Фредерик Хибел, Блага библијског истраживања и свест времена (Anthrophosophic Press, 1970), стр. 9.

77. Роберт А. Мекдермот (ур.), Укратко о Штајнеру (Harper & Row, 1984), стр. 27-28.

78. Супруга аутора овог текста, пре него што је постала следбеник Исуса Христа, радила је као наставник музике у школи Рудолфа Штајнера у Јорку, где су се астролошке информације користиле на овај начин.

79. Чак се и у Фајндхорн заједници налази школа Рудолфа Штајнера.

80. Лесли Шепард (ур.), Енциклопедија окултизма и парапсихологије (Gale Research, 1978), том 1, стр. 526-527.

81. Џ. Гордон Мелтон, Енциклопедија Новог доба (Gale Research, 1990), стр. 493

82. Елизабет Клер Профет, Молитва и медитација: Исус и Кутуми (Summit Press, 1963), стр. 4, илустрација.

83. Џ. Гордон Мелтон, Енциклопедија Новог доба (Gale Research, 1990), стр. 58.

84. Елизабет Клер Профет, op. cit., унутрашња страна корица.

85. Џ. Гордон Мелтон, Енциклопедија Новог доба, стр. 59.

86. Ibid.

87. Мерилин Фергусон: Завера водолије: лични и друштвени преображај осамдесетих година 20 века (Granada-Paladin, 1982), стр. 463. Допринос ових личности новом гностицизму биће детаљније анализиран у каснијим поглављима.

88. Пјер Тејар де Шарден, Хришћанство и еволуција (Collins, 1971), стр. 130.

89. Џон Фергусон, Илустрована енциклопедија мистицизма и религија мистерије (Thames & Hudson, 1976), стр. 192.

90. Волфганг Смит, Тејардизам и нова религија (TAN Books, 1988), стр. 219.

91. Пјер Тејар де Шарден, Наука и Христос (Collins, 1968), стр. 120.

92. Цитат у ibid., стр. 210.

93. Пјер Тејар де Шарден, Срце ствари (Collins, 1978), стр. 211

94. Урсула Кинг, Ка новом мистицизму (Collins, 1980), стр. 61.

95. С. Ривије, Тејар, Клодел и Моријак (Paris, 1963), цитат у: Урсула Кинг, op. cit., стр. 83-84.

95. Урсула Кинг, op. cit., стр. 264, бр. 115.

96. Цитат у: Џон Котер, Студија о синкретизму: корени и механизам светске цркве у настајању (Canadian Intelligence Publications, 1979), стр. 37.

97. Ibid.

98. Ibid.

99. Малколм Бауден, Човеколики мајмун: чињеница или лаж? (Sovereign Publications, 1977).

100. Time Magazine, 6. септембар 1993, стр. 50.

101. Џон Хадер, „Катарза у потенцијалном сусрету људи“, Journal of Humanistic Psychology, бр. 14, 1974. Цитат у: Џон Роуан: Обична екстаза: хуманистичка психологија на делу (Routledge & Kegan Paul, 1976), стр. 103.

102. Ову песму је снимила и група Matthews Southern Comfort

103. Мерилин Фергусон, Завера водолије: лични и друштвени преображај осамдесетих година 20. века (Granada/Paladin, 1982), стр. 494.

104. Фритјоф Капра, Прекретница: наука, друштво и култура у успону (Flamingo, 1982), стр. 466.

105. Хосе Аргељес, Преображавајућа визија: размишљања о природи и историји људског израза (Shambhala, 1975). Обратите пажњу на име издавача ове књиге. Оно ће се у наредном поглављу јавити у изузетно значајном контексту.