ЏОЗЕФ НАЈ: Бајден и питање спољних интервенција

Интервенција је акција која утиче на унутрашње послове друге суверене државе. Али велика је разлика између насилних и ненасилних интервенција. За које ће се определити Бајден?
Америчка политика има тенденцију да осцилира између унутрашње и спољне оријентације. Председник Џорџ В. Буш био је интервенциониста, као и, у мањој мери, његов наследник Барак Обама. А Доналд Трамп је углавном био неинтервенциониста. Шта можемо да очекујемо од Џоа Бајдена?

Џон Квинси Адамс је 1821. године дао чувену изјаву да Сједињене Државе „не иду по свету тражећи чудовишта која треба уништити. Оне желе слободу и независност за све, али су заштитник и осветник само своје слободе“. Али Америка има и дугу интервенционистичку традицију. Чак је и самозвани реалиста попут Тедија Рузвелта тврдио да у екстремним случајевима злоупотребе људских права интервенција „може бити оправдан и исправан потез“. Џон Ф. Кенеди позвао је Американце да се запитају не само шта могу учинити за своју земљу, већ и за свет.

Оправданост интервенције

Од завршетка Хладног рата, Сједињене Државе биле су укључене у седам ратова и војних интервенција, од којих се ниједна није директно односила на ривалство великих сила. Стратегија националне безбедности Џорџа В. Буша из 2006. године прогласила је за циљ слободу оличену у глобалној заједници демократија.

Штавише, концепт либералних и хуманитарних интервенција није нов, нити се ради о искључиво америчком искушењу. Викторијанска Британија водила је расправе о употреби силе за окончање ропства, белгијских зверстава у Конгу и отоманске репресије над балканским мањинама много пре него што је Вудро Вилсон ушао у Први светски рат са циљем да учини свет безбедним за демократију. Дакле, Бајденов проблем није без преседана.

Које прекограничне акције би требало да предузму Сједињене Државе? Повеља Уједињених нација је од 1945. године ограничила легитимну употребу силе на самоодбрану или акције које је одобрио Савет безбедности (где САД и четворо других сталних чланица имају право вета). Реалисти тврде да интервенција може бити оправдана ако спречава нарушавање равнотеже снага од које зависи опстанак поретка. Либерали и космополите тврде да интервенција може бити оправдана за супротстављање претходној интервенцији, спречавање геноцида и због хуманитарних разлога.

У пракси се ови принципи често комбинују на необичне начине.У Вијетнаму су Кенеди и Линдон Б. Џонсон тврдили да се америчка војска супротстављала северновијетнамској интервенцији у Јужном Вијетнаму. Али Вијетнамци су себе доживљавали као једну нацију која је вештачки подељена на основу реалистичких разматрања хладноратовске равнотеже снага. Данас САД имају добре односе са Вијетнамом.

У првом Заливском рату, председник Џорџ Буш старији употребио је силу за протеривање ирачких снага из Кувајта ради очувања регионалне равнотеже снага, али је то учинио служећи се либералним механизмом резолуције УН-а о колективној безбедности. Себе је сматрао реалистом и одбијао је да интервенише како би зауставио гранатирање цивила у Сарајеву, али је након девастирајућих слика изгладнелих Сомалијаца на америчкој телевизији у децембру 1992. године разместио трупе за хуманитарну интервенцију у Могадишу. Политика је спектакуларно заказала смрћу 18 америчких војника под Бушовим наследником, Билом Клинтоном, у октобру 1993. године, што је искуство које је спречило америчке напоре да заустави геноцид у Руанди шест месеци касније.

Будући да спољна политика обично има нижи приоритет од домаћих питања, америчка јавност тежи основама реализма. Мишљење елита је често више интервенционистичко од мишљења маса, што наводи неке критичаре да тврде да је елита либералнија од јавности.

Без обзира на то, анкете такође показују јавну подршку међународним организацијама, мултилатералној акцији, људским правима и хуманитарној помоћи. Као што приказујем у својој књизи Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа, ниједна ментална мапа не одговара свим околностима. Мало је разлога за очекивање да ће јавност имати јединствен и доследан став.

На пример, у другом заливском рату, амерички мотиви за интервенцију били су помешани. Специјалисти за међународне односе расправљали су о томе да ли је инвазија на Ирак 2003. године била реалистичка или либерална интервенција. Неке кључне фигуре у администрацији Џорџа Буша млађег, као што су Ричард Ченеј и Доналд Рамсфелд, били су реалисти забринути због тога што Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење и због локалне равнотеже снага; али „неоконзервативци“ у администрацији (који су често били бивши либерали) наглашавали су промоцију демократије и потребу за одржањем америчке хегемоније.

Изван администрације, неки либерали подржавали су рат због историје Садамовог гнусног кршења људских права, али су се успротивили Бушу због тога што није успео да задобије институционалну подршку УН-а, коју је његов отац имао у првом Заливском рату.

Рискантан инструмент

Широко дефинисана, интервенција се односи на акције које утичу на унутрашње послове друге суверене државе, а оне се могу кретати од емисија, економске помоћи и подршке опозиционим странкама до блокада, сајбер напада, удара дронова и војне инвазије. Са моралне тачке гледишта, степен присиле је важан у смислу ограничавања локалног избора и права.

Штавише, са практичне тачке гледишта, војна интервенција је рискантан инструмент. Изгледа једноставно за употребу, али је ретко једноставна. Може имати многе нежељене последице, због чега је неопходно да руководство наступи промишљено.

Обама је применио силу у Либији, али не и у Сирији. И Трамп и Хилари Клинтон су 2016. године рекли да су САД имале одговорност да спрече масовне жртве у Сирији, али нико од њих се није залагао за војну интервенцију. И било је изузетно мало расправе о спољној политици на изборима 2020.

Неки либерали су тврдили да је промоција демократије америчка дужност, али огромна је разлика између промоције демократије насилним и ненасилним средствима. Емисије Гласа Америке и Национална задужбина за демократију делују у свету на сасвим другачији начин него што то чини 82. ваздухопловна дивизија.

У погледу последица, средства су често једнако важна као и њихови циљеви. Какав ће став заузети Бајден по питању интервенција намењених промоцији безбедности, демократије и људских права? Историја његових досадашњих процена, као и његова контекстуална интелигенција, охрабрујући су знаци. Али морамо имати на уму да се понекад дешавају изненађења која покрећу спиралу догађаја коју је немогуће контролисати.

 

Џозеф Нај је професор на Универзитету Харвард и аутор књига Да ли је амерички век завршен? и Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images

 

Извор Project Syndicate