Џон Александрович Шемјакин: БАЈКА О ДЕВОЈЧИЦИ, ЗАЛАСКУ И СВИТАЊУ

О улози образовања у мојој породици.

Зашто волим да долазим у ово село? У овом селу је живео мој прадеда. У њему је радио. Тешко и упорно.

Моја бака је рођена у овом селу. И ишла у суседно село, у школу. 15 км тамо и 15 км назад. Није лако малој девојчици да свакодневно пешачи 15 км тамо и назад шумским путем и преко две реке.

Бака је излазила из куће мог прадеде док су сви још спавали: вредни прадеда, руку и у сну склопљених око дршке плуга, прабака која и у сну грабуља лан, браћа и сестре који у тами уздишу после напорног рада.

Излазила је моја бака и ишла у школу. Морала је да препешачи 15 км. А то, понављам, није лако. Зато је моја бака у школу долазила кад се настава завршавала.

То значи да треба да се врати кући, у наше село. И враћала се бака, а код куће су се сви већ нарадили и заспали, уморни, једно поред другог, затрпани мукотрпним радом на закржљалим њивама и по залеђеним ливадским увалама.

Бака би појела мало охлађеног кромпира из лонца и одлазила у кревет, да би поново кренула у школу пре мрака.

То јест, моју баку нису познавали ни у школи ни код куће. Наравно, у школи су вероватно знали да постоји таква девојчица. И у кући су нагађали о њеном постојању. Неко, кажу, ноћу једе кромпир спремљен за доручак, тако тешко стечен!

Бака је дошла на идеју да остане до јутра у школској згради и прекрати време уз шољу кључале воде. Не можете са осам година сваки дан прелазити толику километражу! Али школске власти су биле подозриве према ноћним посетама моје мале ћутљиве баке.

Замислите само да сте учитељица која је распоређена у народну школу. Имаш двадесет и нешто, усамљена си, уплашена, окружена иронично настројеним сељаштвом. Живиш у школској згради. Међу портретима писаца о којима си понешто чула на курсевима, и хемијским таблицама које те плаше јер имаш 28 година, а около све водоник и литијум, и ванадијум, и киша кроз прозор и ветар.

Будиш се, отвориш очи, а наспрам тебе девојчица седи на табуреу. Чекајући нешто на месечини. И песник Блок изнад њене главе.

Због тога мојој баки нису дозвољавали да преноћи у школи.

Очигледно, управо генетска меморија ме спречава да стекнем нормално академско образовање.

Али, мора се човек нечим похвалити. Зато волим да долазим у ово село.

(Телеграм канал Џ. Шемјакина; превео Ж. Никчевић)