Џевад Галијашевић: Сарајево је мултиетничка метропола у којој живе Арапи, Шиптари, Пакистанци, Бошњаци…

„ВИДИ јада од по града“, узвикнуо би пјесник, гледајући другу половину Сарајева, познату као „Блискоисточно“ Сарајево које је невидљивим цивилизацијским и културолошким зидом одјељено од Српског, Источног Сарајева.

Сва босанска несрећа и биједа рађа се и развија од Марин Двора до Башчаршије.

Блискоисточно Сарајево представља мултиетничку метрополу. Оно то и јесте јер у њему данас живе заједно и у вјерској слози: Арапи, Шиптари, Перзијанци, Пакистанци и Бошњаци.

Пошто је по својој природи овај мултиетнички рт афро-азијског континента у Европи и једновјерски и тачније исламски – џамије су ту најбитнија мјеста за „шуровање“ а вријеме заједничке молитве петком у подне, „џума намаз“, најбољи тренутак да се, унутар вјерског института савјетовања „шуре“ расправе сва битна кадровска, безбједносна, одбрамбена и геополитичка питања.

Понекад и вјерска питања стигну на ред у тим сарајевским џамијама, али се прво ријешавају питања безбједности. Зато је и логично да сви помоћници и замјеници Министра безбједности навале сложно у џамијске ровове, да обавјесте хоџе, хаџије и СДА шта се тајно куха на пољу безбједности и да питају шта им је чинити.

„Каква џума и какво изигравање прописа – радно вријеме се мора поштовати, радне обавезе испуњавати; не могу канцеларије у Министарству безбједности бити празне од преподнева до понедјељка. И не могу се на џуму „вадити“ и они који нису вјерници!, поручиће нови, динамични и храбри министар безбједности Ненад Нешић.

Да нови вјетрови дувају у министарству које је до јуче водио Алијин ратни генерал Селмо Цикотић, видјело се одмах након што је Нешић именован на ову дужност.

Његова је порука да се професионалне обавезе морају испунити и да безбједност грађана не може чекати.

„Терористи не мирују“, поручиће Нешић и додати да та чаршијска прича о људским правима за терористе који су из Босне отишли у Сирију и тамо повели породице, за њега су мање битан дио посла. Најбитније је да својим радом допринесемо безбједности свих грађана у БиХ и да они буду свјесни да радимо у њиховом интересу. А безбедност породица ратника џихада из Босне нека рјешавају они који су их послали у рат“.

Чаршија се узјогунила, па су реаговали из најважније бошњачке политичке и националне институције – из Исламске заједнице БиХ.

Уред за односе са јавношћу Исламске заједнице у БиХ огласио се саопштењем поводом медијских извјештаја да је министар сигурности Ненад Нешић у вријеме џуме намаза, тачно на звук езана, „у друштву савјетника и тјелохранитеља“ обилазио канцеларије Министарства сигурности, те „извршио рацију“ у министарству.

„Исламска заједница у Босни и Херцеговини рацију у Министарству сигурности у вријеме џума намаза разумијева као још један у низу неприхватљивих притисака и напада на духовни интегритет муслимана у БиХ. Стога, Исламска заједница држи неприхватљивим такво понашање министра Нешића и од свих политичких званичника очекује поштовање према вриједностима вјере и људски и цивилизиран однос према муслиманима“.

Министар безбједности Нешић је послао нову, јасну поруку, током састанка са министром унутрашњих послова Републике Сјеверне Македоније Оливером Спасовским, одговорајући на питање безбједности дјеце тероризма и синова џихада.

„Мој приоритетни задак је безбједност наше дјеце. Када то кажем, мислим на дјецу која живе и која су рођена у БиХ. Ја не знам чиме су задојена дјеца која су данас у Сирији и не знам да ли ће бити сигурносна пријетња по безбједност БиХ, наше дјеце или моје дјеце. Нећу дозволити њихов повратак ни за све наше држављане ако се установи да су сигурносна пријетња и нећу им дозволити повратак у БиХ док сам министар. Ако сте ме пажљиво слушали, наше безбједносне агенције морају доставити да ти држављани БиХ у Сирији не представљају опасност по БиХ. Када то добијем, онда имам право додатних провјера и ако се испостави да то није проблем, ја ћу им дозволити да се врате – каже Нешић.

Очито је да босански муслимани нису научили лекцију из седмодневног арапско-израелског рата када су славни арапски тенкисти и пилоти паркирали тенкове и авионе и отишли да клањају џума намаз. За то вријеме израелска авијација је уништила борбену моћ тих армија вриједно летећи. Кажу да упркос молитвама, авиони и тенкови нису били сачувани од стране више силе којој су се молили и са којом су комуницирали, у то доба, арапски ратници.

Радикално, исламистичко, вехабијско, вјерско и политичко лудило на осовини Сарајево-Идлиб још увијек је снажно и представља највидљивији идентитет вјерског и политичког вођства у Сарајеву.

То лудило открива очиту подложност једног слабо утемељеног и контрадикторног идентитета разним утицајима и процесима, пред којима је неразвијена историјска свијест просто устукнула отворивши простор јачем идентитету да се испољава кроз Бошњаке.

Док НАТО гомила снаге у позадини и припрема упад у Брчко и Бањалуку изостају многи одговори, потребнији иначе, народима Дејтонске БиХ него великим силама.

Ко је отишао у Сирију, водећи жене и дјецу, да би убијао сиријски народ у име радикалног ислама?

Зашто се у Сирију одлазило; ко је то организовао и финансирао те како је 300 фанатика могло, преко сарајевског, загребачког и бечког аеродрома, „непримјетно“ и без икакве санкције – без знања добро плаћене Обавјештајно безбједносне агенције – одлазити и враћати у БиХ се по нову заведену и врбовану дјецу?

Каква је улога западних обавјештајних служби у овој прљавој операцији радикализације цијелог једног европског народа и има ли ова земља уопште безбједносне агенције на заједничком нивоу које би хтијеле и биле способне заштитити уставни поредак државе и безбједност њених грађана или су те агенције инструменти туђих интереса и туђе геополитичке воље?

Зашто нико не спријечава финансирање тероризма у Босни и Херцеговини и зашто су санкције за малобројне биле итекако осмишљене и примјењиване селективно на „наше“ и „туђе“ терористичке организације?

Кога питати о томе кад се јасно види да Ал Kаидина терористичка мрежа (она мрежа која је САД бацила на кољена 11 септембра 2001.) има пуну подршку САД, Велике Британије и Француске?

Прије било каквих непромишљених и агресивних акција треба одговорити на та важна питања безбједности. А „eвропски пут“, „пацифизам“, „интернационална солидарност“ и „демократија“ тек су доктринарне представе док општи, национални и животни интерес, остаје искривљен и сакривен у магли ефикасне пропаганде.

Упркос свим препрекама, које је морао прећи, Ненад Нешић у улози Министра безбједности, храбро одговара изазовима и сам даје одговоре на многа важна питања.