ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Повратак Исламског Емирата Авганистан

19.08.2021. - 10:23

Фото: С. Гарић

То што су Американци пре двадесет година бесно и непромишљено умарширали у Авганистан не значи аутоматски да сада „беже кући“ без озбиљног плана и стратешких процена
Према Френсису Фукујами, крај Хладног рата оставио је гомилу пропалих и ослабљених држава од Балкана до Кавказа, Блиског истока, Централне и Јужне Азије. Слабе и пропадајуће државе изазивају хуманитарне катастрофе, узрокују масовне имиграционе таласе, нападају сусједе и скривају терористе. У такве државе Фукујама убраја: БиХ, Косово, Авганистан и Ирак.[1] Скривајући своје геополитичке интересе и циљеве иза приче о новом геополитичком и безбједносном поретку, свакако и борби против тероризма и уништења Ал каиде, САД су, по провјереној матрици, у цијелом свијету, покренуле ланац безакоња, кршења људских права, разарања и (у)кидања националних држава, уништавања монетарне суверености.

Истовремено, доктрина „преузимања“, која је осмишљена као одговор на нападе 2001. године, брзо је проширена тако да обухвати Ирак и друге такозване „одметничке државе“ које су пријетиле развојем оружја за масовно уништење. Свакако, превентивно дјеловањеје потпуно оправдано у односу на терористе без држављанства који држе такво оружје, али баш на овом плану америчка политика доживјела је неуспјех. Она није уништила Ал каиду, како тврди предсједник Бајден, та политика је пригрлила ову терористичку организацију, искористила је против режима у Дамаску и против Исламске државе ИСИЛ, и наградила је поклоњеним регионом Идлиба, дјеловима Дере и на Голанској висоравни.

Бројност и утицај војних формација Ал каиде попут: Џабхат ун Нусра и широке коалиције Хајат Тахрир ел Шам те јачање и заштита лажних невладиних и хуманитарних организација у БиХ, омогућило је јачање ове организације. Долазак талибана на власт у Авганистану и америчка оставштина у виду софистицираног оружја ојачаће радикални исламизам и терористичке организације у исламским земљама једнако као и водећу улогу Ал каиде. Свакако, постоји и намјера да се Ал каида уведе у парламенте и владе, да легализује своје политичко дјеловање по угледу на Фатах, Хамас и Хезболах.

Реализација договора из Дохе
Свакако су трошкови спровођења америчке политике у Авганистану били један од разлога повлачења – били су превисоки и прелазили хиљаду милијарди долара.

САД су биле забринуте и глобалном реакцијом на исказивање војно-политичке и хегемонистичке моћи. Начин на који је америчка влада наступала и без одобрења Савјета безбједности УН-а или НАТО-а настајала је из увјерења да ће америчка моћ бити легитимисана успјешном употребом. То је био образац за многе америчке иницијативе током Хладног рата, а на Балкану током 1990-их; тада је то било познато као „вођство“, а не „унилатерализам“. Наравно, видљиво је да су Американци прецјењивали ефикасности конвенционалне војне моћи у суочавању са слабим државама и ефикасно умреженим транснационалним организацијама које карактеришу међународну политику у том региону.

„Авганистански модел“ и матрица нужне интервенције због заштите „ширег интереса“ у јавности су оправдавали аргументе силе, уздигнуте изнад аргумента права. Ђаволско истрајавање на политици која је и у почетку представљала грешку обиљежило је америчко присуство у Авганистану. И данас, када Американци напуштају Авганистан, питање је исто: постоји ли, уопште, ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блиском истоку, а за који управо Америка, као предводник „Запада“, није одговорна?

Сви амерички председници који су прије доласка на власт проповиједали наду, чували су војно-индустријски комплекс у највећој кондицији, продавали су оружје за масовно уништење људи и имовине диктаторским, недемократским, нељудским, најрепресивнијим режимима на свијету. Америка је бомбардовала десетине земаља, док је предузимала или подржавала друге дестабилишуће војне акције широм Блиског истока. Истовремено, разарала је у континуитету Авганистан и упркос често пута најављеном „крају“ рата у тој земљи значајно америчко војно присуство остало је двадесет година да представља највећу пријетњу миру у цијелом региону. Ракетни пројектили, испаљени са земље или из ваздуха, из авиона, хеликоптера или беспилотних летјелица, активно су убијали цивиле Авганистана. Кршење међународног права постало је правило америчке спољне политике уз стална настојања да улогу Уједињених нација замијени НАТО, те да улогу НАТО-а преузму САД, па да је повремено додијеле Британији, а понекад Њемачкој. Ипак, послије двадесет година окупације и разарања, привидно наврат-нанос, Американци одлазе из Авганистана.

Ипак, начин на који се повлаче баш као и начин на који талибани преузимају власт у Авганистану, готово без борбе, свједочи да једино амерички партнери, који су под окриљем НАТО трупа „нешто безбједносно и одбрамбено“ радили у тој земљи, не знају шта се тачно дешава. А дешава се реализација договора Трампове администрације и талибана из Дохе.[2]

У суштини, тај споразум, постигнут у децембру 2020. године, у формалном смислу јесте споразум измеду проамерицке владе у Кабулу и талибана постигнут након вишемјесечних преговора, и декларативно је замишљао другачији сценарио „националног помрења“ и окончања рата. Најважнија тековина овог споразумијевања за Американце била је куповина мира за себе и своје грађане, безбједносне гаранције у земљи и свјету. И, наравно, талибани су схватили поруку, па су одлучно ушли у Кабул.

Практични резултат ових преговора је евидентан[3]: талибани добијају сву власт у Авганистану, готово без борбе и без великих жртава. Али то није било све: талибани гарантују „мир са САД“, а заузврат додатно добијају укидање санкција и могућност да управљају обновом земље, те да кроз тај процес изграде финансијски монопол и створе нове, пословне елите у земљи из својих редова. Практично – и то је сада очигледно – талибани су захтијевали и добили крај стране окупације и укидање свих санкција.

Лоша геополитичка процена

Током овог рата, који су Американци покренули послије 11. септембра 2001. године, изгинуло је око милион Авганистанаца, углавном цивила, и око 10.000 америчких војника, мада ће ове бројке бити значајно умањене захваљујући подацима о великом броју рањених, чија накнадна смрт није дио статистике смртности. Према подацма УН-а, најмање тридесет цивила је убијено или рањено у посљедња три мјесеца прошле године, док су трајали преговори и постигнут споразум. Чињеница је да се америчка инвазија уопште није обазирала на наслијеђе авганистанског грађанског рата који је почео још 1978. године, али није ни извршила процјену геополитичког простора и авганистанског окружења, као отежавајућег елемента у рату.

Авганистан је континентална држава, без излаза на море. На западу се граничи с Ираном, на сјеверу с Туркменистаном, Узбекистаном и Таџикистаном, на крајњем истоку с Кином, а на истоку и југу с Пакистаном. Као и у случају америчке војне интервенције у Ираку и интервенција у Авганистану имала је као главни циљ стратешко дјеловање везано за Иран и стварање услова за напад на њега са више страна: из Ирака, Авганистана и Персијског залива. Послије рушења Садама Хусеина и сунитске владе у Багдаду „Американци су открили“ да више од двије трећине становника Ирака чине шиити одани Ирану. Могућност напада на Иран, са шиитском владом у Багдаду, од почетка је била немогућа мисија.

Исти случај лоше геополитичке процијене десио се на примјеру Авганистана.

Чињеница да је највећом дужином границе везан за нуклеарну силу Пакистан, чије службе су 1994. године формирале „Талибански покрет“ и подржавале га све вријеме, углавном је била потцијењена. Практично је Пакистан, користећи талибане, водио стварни рат против америчке окупације и у њему побједио, а истовремено успио да сачува и партнерство са САД.

Свакако, и широки гранични појас према руској геополитичкој сфери (Узбекистан, Таџикистан и Туркменистан), уз податак да Таџика има нешто више у Авганистану него у матичној држави, Таџикистану, и да чине 27 одсто становништва Авганистана, омогућавало је Русији да не буде пасивни посматрач сукоба или процеса у свом окружењу, и да уз почетну подршку америчкој окупацији заштити своје интересе. На крају и да на вријеме успостави комуникацију и одређену сарадњу са талибанима.

Не треба занемарити ни границу са регионално моћним и заинтересованим Ираном, који се још прије десетак година активно укључио у рат сарадњом са талибанским вођама. Свакако је важан и уски гранични појас између Таџикистана и Пакистана који повезује Авганистан са Кином, стварајући великој и моћној суперсили могућност да пројектује свој „Пут свиле“ краћим путем преко Авганистана.

Све је просто говорило да рат у том окружењу Американци не могу добити.

И тај згуснути календар америчких операција и активности у вези са Авганистаном говори колико је то питање битно и колико је потцијењена улога Пакистана у овом рату. Података ради:

– Године 2010. у Пакистану је ЦИА „ухапсила“, тј. заробила Абдула Ганија Барадара, замјеника главног вође Муџахединске шуре и талибанског вође муле Мухамеда Омара.[4] Барадар је у америчким затворима остао до 2018. године, када практично он покреће преговоре у Дохи.[5]
– Године 2011. у Пакистану је америчка влада организовала убиство Осаме бин Ладена, кључног сарадника талибана, шефа Ал каиде.[6]
– Године 2013. у болници у Пакистану умире отровани вођа свих муџахедина и талибана, мула Мухамед Омар.[7]
– Године 2016. у Пакистану, у близини границе са Авганистаном, убијен је мула Мохамед Ахтар Мансур, насљедник муле Омара.[8] Овај догађај званични њемачки медији интерпретираће као унутрашњи сукоб и обрачун у врху талибанског покрета.[9]
– Године 2018. ослобођен је мула Абдул Гани Барадар и постаје дио преговарачког процеса у Дохи, који је водио главни преговарач талибана Шер Мохамед Абас Станикзаи.

Мулу Мансура је након погибије замјенио Мавлави Хибатула Акунџада, који је и данас на челу талибана. Познат као „вођа вјерника“, исламски правни стручњак врховни је талибански вођа који одлучује о политичким, вјерским и војним питањима групе. Његови сарадници у вођењу покрета су: мула Мохамед Јакуб, син оснивача талибана муле Омара, који надзире војне операције групе, а према извјештајима локалних медија налази се у Авганистану. Био је предложен за главног вођу након сукоба различитих фракција унутар талибана. Но, ставио је Акунџаду испред себе јер је сматрао да му недостаје искуства на бојном пољу и да је премлад, рекао је талибански командант на састанку на којем је изабран Мансуров насљедник.

Ту је и Сираџудин Хакани, син истакнутог команданта муџахедина Џалалудина Хаканија, и он води води Хакани мрежу, слабо организовану групу која надгледа финансијску и војну имовину талибана преко пакистанско-авганистанске границе.

Један од суоснивача талибана је и мула Абдул Гани Барадар, који сада води политичко одељење талибана и дио је преговарачког тима групе у Дохи. Барадар је, према извјештајима, био један од један од команданата којем је мула Омар највише вјеровао.

Практично се та мала група лидера ухватила укоштац са највећом свјетском силом САД и најснажнијом војно-политичком организацијом у историји људског рода, какав је НАТО савез. Али америчка процијена прилика и услова ратовања била је очигледно неадекватна и прилично површна.

Хронологија трагедије

Истина је да ће у разматрању општих прилика, које претходе уласку Сједињених Америчких Држава у живи пијесак авганистанског безизлаза, сви аналитичари кренути од 1979. године, када СССР покреће инвазију на Авганистан након сукоба који су ипак започели нешто раније, државним ударима – прво Мохамеда Дауда Кана 1973. године, а касније и комунистичке Народне демократске партије Авганистана у Саур револуцији, у априлу 1978. године, што је догађај који се узима као почетак грађанског рата у Авганистану.

Велики унутрашњи проблеми, који су били евидентни, манифестовали су се жестоким сукобом комунистичких идеологија и структура са исламистичким. Због фракционаштва Партије и све слабијег утицаја на терену СССР се одлучује на инвазију којом би се учврстило „Парчам“ крило Партије, под вођством Бабрака Кармала. Пораст незадовољства радом Партије привлачио је неистомишљенике у све јаче исламистичке покрете.

СССР се на Божић 1979. године одлучује на рискантну војну интервенцију, чији ће обим стално расти због немогућности успостављања мира у земљи. Након међународних притисака, учесталих напада муџахедина (тренираних од стране САД) те губитка од око 15.000 војника, СССР се повлачи десет година касније, 1989. године. Након совјетског повлачења муџахедини руше с власти авганистанског комунистичког предсједника Наџибулаха и освајају Кабул. Уз одређене компромисе, вође муџахедина, Узбекистанац Абдул Рашид Достум и Таџикистанац Ахмад Шах Масуд, 1992. године постављају Бурханудина Рабанија за предсједника земље.

И практично након тога, 1994. године, на друштвеној и војно-политичкој сцени појављују се талибани, дотад непозната фракција муџахедина која себе идентификује као „вјерске ученике“. Они убрзо започињу своје ширење из сусједног Пакистана у смјеру Кабула чиме се наставља авганистански грађански рат. Талибани, што значи „студенти“ на паштунском језику, били су одлучни у спровођењу шеријата. Организовали су јавна погубљења осуђених за убиство или прељубу и ампутације руку за све проглашене кривим за крађу. Мушкарци су морали да пуштају браду, а жене да носе бурку која покрива цијело тијело.

Захваљујући сукобу између самих бивших антисовјетских муџахедина, талибани освајају Кабул у септембру 1996. године. Рабани, Масуд и Достум повлаче се на сјевер у тзв. Сјеверни савез, противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара. Наставком талибанске офанзиве овом савезу је крајем 1990-их остао само мали, сјеверни дио Авганистана. Дана 9. септембра 2001. проталибански бомбаши самоубице убијају вођу Сјеверног савеза Ахмада Шаха Масуда, док су два дана касније почињени напади на САД, 11. септембра.

Сједињене Америчке Државе 7. октобра 2001. године, као одговор на терористичке нападе од 11. септембра, покрећу тзв. Рат против тероризма, ваздушним ударима на циљеве талибанског режима и логоре за обуку Ал каиде, глобалне терористичке мреже под вођством Осаме бин Ладена. Уз помоћ још увијек присутног Сјеверног савеза, Американци успјевају срушити талибански режим и истјерати већину водећих екстремиста из земље. Преживјели талибани и екстремисти бјеже у планине на југу земље и покрећу герилски рат.

Након талибанског повлачења у герилу држава долази под окупацију САД и међународних снага ISAF-а. Било је много напада талибана на Кабул, а у септембру 2012. године извршили су акцију на НАТО камп „Бастион“. Под притиском, Американци укључују чланове Сјеверног савеза у нову авганистанску војску, а нови предсједник постаје Хамид Карзаи, небитни комерцијални директор једне нафтне компаније у Тексасу, у чијем власништву учествује и амерички предсједник Џорџ Буш.

Након свргавања са власти, талибани су наставили герлиски рат против владе коју подржава Запад и снаге предвођене САД. Разговори са САД започели су 2018. године, а у фебруару 2020. године постигнут је мировни споразум којим САД прихватају обавезу да повуку трупе у замјену за властиту безбједност. И та прича се коначно завршила опасном паралелом из деведесетих година, када су најважније авганистанске вође и ветерани рата кренули пут Балкана и дошли у Босну.

Поход на Европу

Познати „ослободилац Кабула“, „Риђобради“, Шејх Абдел Азиз „Барбароса“ долази у Травник и Зеницу, и организује прве муџахединске јединице (Одред Ел муџахидин, Зубејрову групу, Групу из Рубеа, те Лондонску, Алжирску и Египатску групу) уз помоћ тадашњег травничког муфтије Нусрета еф. Абдибеговића који је и данас врло утицајан у Исламској заједници БиХ и налази се на новој дужности муфтије бањалучког. Хиљаде авганистанских ветерана добило је држављанство БиХ, а један од најутицајнијх ратника из рата против војске Совјетског Савеза, рођени Пакистанац, Халид Шеик Мухамед, постаће држављанин БиХ и главни организатор напада на Сједињене Америчке Државе 11. септембра.

Након што је ухапшен у Пакистану, у фебруару 2002. године, пребачен је у војну базу Гвантанамо, гдје се још увијек налази. Оно што подсјећа на то вријеме везано за заустављање рата у Авганистану јесте и чињеница да од прошле године, у огромном броју, стижу у БиХ Авганистанци и Пакистанци, и да се већ сада помиње број од 12.000 бивших војника. Истовремено се најављује долазак 5.000 Авганистанаца на Косово, те распоређивање у Македонији, Албанији и Турској, што мора изазивати забринутост.

Вријеме је да се погледа истини у очи: то што су Американци прије двадесет година умарширали бијесно и непромишљено ипак не значи да сада „бјеже кући“ без озбиљног плана и стратешких процијена. Ти планови и процјене су били видљиви још прошле године, док су трајали преговори у Катару/Дохи, али и док су се водили тајни, билатерални преговори између америчке владе и Владе Пакистана, као главног покровитеља талибанског покрета. Привидно избјеглички талас Авганистанаца и Пакистснаца, талибана и џихадиста Исламске државе и Ал каиде, кренуо је према Европи.

Очито је Европа мјесто и фронт на коме ће пси авганистанског рата наставити свој џихадистички поход. Размјештање америчких „лојалиста“ већ сада је јавна политика Бајденове администрације. Изјава одлазеће Ангеле Меркел, пуна бијеса и разочарења, узрокована је одсуством правовремених информација и чињеницом да Европска унија нема формиран јединствен одбрамбени и безбједносни систем како би се озбиљно супротставила будућем удару на мир, животе и имовину својих грађана.

Зато је договор империјалне силе у опадању, као сто су САД, са радикалним исламистичким групама, организацијама и државама вишеструко опасан и упозоравајући. То није први пут, али може бити крвава ноћна мора за цијели европски континент и све грађане Европске уније и Балкана, који се кроз идеју „мини-Шенгена“ „отвара“ према југу, у политичком предсобљу, без озбиљнијих изгледа да буде дио Уније европских земаља и народа.

Поставља се логично питање: да ли Авганистан представља крај америчког интервенционизма или је тек најава нових акција по већ створеним плановима очувања америчке моћи и утицаја у свијету?

Одговор је јасан – „дубока држава“ у САД се не предаје.

Џевад Галијашевић је стручњак за безбедност. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________