Џевад Галијашевић: Крвави лов на Алавите у Сирији

У сaда већ антологијском говору од 20. априла 1981. а поводом 1.411 година од рођења посланика Мухамеда, обраћајући се свим муслиманима, велики ирански и исламски вођа ајатолах Рухолах Хомеини је рекао: „Потребан нам је халифа који ће сећи руке, резати вратове, каменовати на исти начин на који је посланик Божји секао руке, резао вратове и каменовао људе.“

Хомеинијевом позиву на брутално убијање ових дана одазвали су се протурски терористи који су окупирали Сирију, чинећи незапамћен злочин над малобројним шиитским следбеницима у Сирији – Алавитима. У покољу Алавита, европска јавност не препознаје геноцид над људима, већ погибију Асадових следбеника у сукобу са новом владом. Наравно, „нова влада Сирије“ је еуфемизам иза кога се крије глобална терористичка организација Ал Нусра и све неоосманске натрухе које је оживела и покренула Ердоганова Турска.

Рат до истребљења и геополитички циљеви две суседне државе су Сирију, колевку древних цивилизација, током протеклих неколико деценија претворили у разoзорену земљу са милионима расељених људи. Истовремено, западном војно-политичком фактору омогућено је да изврши некажњену агресију.

Уз креирану економску кризу и присуство многих терористичких и исламистичких група створено је бојно поље за разне глобалне и регионалне силе. У таквим околностима, геноцидна политика турске државе односи се веома пажљиво према „америчким фаворитима“ курдским јединицама, и толерише Израел.

Захваљујући нарученој уздржаности Турске, Курди су дошли на прилазе Алепа, другог по величини сиријског града, а Израел је оградио своју бафер зону безбедности у Сирији, коју на даље шири. Тиме је Турска отворила простор за убијање потенцијалне иранске подршке у Сирији.

У колу са терористима

Од Запада отписани Алавити и геноцидне терористичке акције Турске и ХТС Ал Нусре наишле су на топао пријем. ХТС је заправо Џабхатун Нусра или Ал Нусра, а то значи и Ал Каида и Исламска држава. Једину заштиту цивилима, у овом тренутку, пружају руски војници у својим базама у Тартусу и Латакији. Од отварања турских банака и илегалног пуштања турске лире у оптицај, до турске заставе постављене на зградама сиријске владе није прошло много времена.

Резиме је да ће се у сиријским школама од сада легално користити турски наставни план и програм, а заповедници некада Слободне сиријске армије, данас Сиријске националне армије, позираће са картама Османског Царства. Иако неки трендови показују да је турска спољнополитичка моћ ослабљена, њени недавни успеси у Сирији и Нагорно-Карабаху позивају на опрез са коначним проценама. Ердоганове победничке акције данас су апсолутно усклађене са израелским интересима-што је својеврсна најава свих врста злочина – посебно над Курдима и Арапима.

Питање је како ће се завршити поход „султана 21. века“? Одговор Запада на турску инвазивну политику зависи пре свега од тек изгласаног, новог-старог америчког председника. Трампово, у првом мандату, мирнодопско повлачење из регије и фокус на Иран, отварало је простор Турској. Међутим, активним америчким ангажманом и евентуалним покушајем обрачуна са сиријским Курдима, неоосманска, агресивна, турска спољна политика, могла би наићи на озбиљна ограничења.

Рат до истребљења и геополитички циљеви две суседне државе су Сирију, колевку древних цивилизација, током протеклих неколико деценија претворили у разoзорену земљу

У овој чињеници треба потражити објашњење и зашто Турска развија савез са терористима Ал каиде и ИСИЛ-а и шири га на одметнути огранак под називом Ал Нусра. Ове три глобалне терористичке организације су на своје чело поставиле Голанија, Јеврејина који је прошао обуке специјалних израелских снага на Голанској висоравни. Искуство је стекао и кроз америчку обуку у класи са будућим командантом ИСИЛ-а Абу Бекром ал Багдадијем, у војном кампу под називом „Бућа“, на граници Ирака и Кувајта.

Голани је остао лојалан Америци, Израелу и Турској што делује као немогућа операција. Његове терористичке структуре уз помоћ турске војске донеле су америчку форму „демократије“ у Сирију, а након интервјуа на америчкој телевизијској мрежи ПБС, јавност је сазнала да је његово џихадистичко, војно име Абу Мухамед ал Голани тј. „Мухамед са Голана“, али да је рођен као Ахмед ал Шара.

Подела Сирије између Турске, Израела и Америке уз нови, релативно ослабљен положај Русије на Блиском истоку и Медитерану, те уништење иранске регионалне моћи, чини се, и нису теме које узнемиравају муслимане на Балкану који су подржали долазак терористичке демократије у Сирију. Голанија су као оснивача и војног команданта антисиријског војног савеза Хајат Тахрир ал Шам, подржале и „мухаџирске“ јединице и војна тела, учесници рата у Сирији против владе.

Групе познате као Џабхат ал-Нусра, Џејшус-Сунна, Еџнаду-Шам, Кетаиб Ешида и друге, чине језгро савеза, а међу потписницима прогласа о приступању Савезу мухаџирских јединица нашли су се и босански џихадисти предвођени вођом вехабија из Маоче, Нусретом Имамовићем. Босански муслимани, њих више од 500 долазило је у Сирију уз подршку западних држава преко сарајевског, бечког, загребачког и истанбулског аеродрома па до Дијарбакира те уз помоћ турских војно-обавештајних структура право до ратишта.

Уз њих, потписници „избегличког“ или „мухаџирског“ прогласа су били Туркистанска исламска Партија (испред њих Емир Ебу Омер Туркистани), батаљон Тевхид вел Џихад (Емир Ебу Салах Узбеки), бригада Мухаџирин вел Енсар (Емир Ебу Мухамед Дагестани), Албански батаљон (Емир Ебу Катаде Албани- директор војне академије Тахриру-Шама), Покрет суннијских мухаџира Ирана – (испред њих Емир Ебу Сафија), Саудијска мрежа Меали (члан већа за фетве при Тахриру-Шаму Муатесим Билах Ел-Медени и Ебу Велид Кувејти), Малдивски батаљон (испред њих Емир Ебу Ејуб Малдиви) Марокански Покрет Шамул-ислам ( Емир Ебу Џабир Магриби).

Осим њих, као део команде су и Шејх Ебу Фетх (члан шуре и члан већа за фетве); Мухтар Турки (војни комадант Тахриру-Шама); Ебу Хусејн Урдуни (шеф одбране Тахриру-Шама); Ебу Хаџир Туниси (вођа мухаџира Тахриру-Шама) и Ебу Абдурахман Зубејр Гази (кадија војног крила Тахриру-Шама).

Корак ка Саудијској Арабији

Правац Ердоганових војно-политичких акција био је видљив још када су Египатске службе безбедности објавиле сазнања да је експлозив на лету из Шарм ел Шеика, у коме је погинуло 225 руских туриста, дело турских обавештајаца. Високи египатски званичник је 9. октобра 2015. године, указао да турска обавештајна служба прослеђује Исламској држави сателитске снимке и друге податке. И овај пут, обавештајни подаци су били неопходни за десетодневну инвазију и окупацију Сирије – у којој је неоосманска идеологија Ердоганове турске вратила америчко савезништво и у ционистима добила нове савезнике са којима ће делити резултате брзих геополитичких победа на Блиском истоку.

Али то није крај ратова него само почетак нове фазе у процесу који траје од краја Хладног рата. Чак је и Ал Каида од постанка била у савезу са Западом што је својевремено признао и Џејк Саливен, саветник за националну безбедност у администрацији Џоа Бајдена. У време Барака Обаме, Саливен је био главни помоћник државног секретара Хилари Клинтон. Према документима које је објавио „Викиликс“, Саливен је 2012. послао поруку Клинтоновој: „АК је на нашој страни у Сирији“, користећи АК као акроним за Ал Каиду.

Лидер ХТС-а и Ал Нусре, Ахмед ал-Шара постао је привремени председник. Међутим, ХТС још није успео да успостави власт на читавој територији земље – контролише појас на западу Сирије, од Идлиба јужно до Дамаска, при чему постоје велики делови земље над којима ХТС, односно Ал Нусра уопште нема контролу.

Са друге стране, Сједињене Америчке Државе имају око 900 војника у Сирији и подржавају Сиријске демократске снаге (СДФ) које предводе Курди и које контролишу североисток и исток земље. Овој групи припадају и курдске Јединице народне заштите (YPG). Према неким изворима, СДФ има између 40.000 и 60.000 бораца, од којих су између 20.000 и 30.000 припадници YPG-а.

Области јужне Сирије, у којима живи бројна заједница Друза, контролишу милиције као што су Јужни фронт и Јужни оперативни штаб. Међутим, др Салем напомиње: „Села Друза су углавном прихватила власт ХТС-а“.

Прва земља коју је Шара посетио као привремени председник, ипак је била Саудијска Арабија. Јасно је да су државе залива, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати (УАЕ) врло скептичне према Шари и ХТС-у због терориистичке прошлости, блиских веза са Турском и Израелом. Међутим, јасно кажу да желе да се Сирија обнови и да буде реинтегрисана у арапски регион и да више не буде војно-политички прокси и заступник Ирана.

Ал Каида је од постанка била у савезу са Западом што је својевремено признао и Џејк Саливен

Турска због тога подстиче терористе Ал Нусре да проводе масовна убиства и етничко чишћење на подручју Латакије. Убијање цивила, жена и деце – масакрирање ратних и политичких затвореника у обалним подручјима северозападне Сирије, подстакнуто турским акцијама, неће престати.

Снаге које су под директном контролом Турске државе, снаге Сиријске Националне Армије (СНА), су се некада звале ССА – Слободна Сиријска Армија, броје око 60.000 наоружаних присталица и уживају подршку 30.000 турских војника у Сирији. Последњи, крвави обрачуни у Латакији избили су након пропагандне матрице да су борци лојални свргнутом Асаду извели заседу у Јаблеху, приобалној регији Латакија, што је изазвало талас осветничких напада, укључујући нападе на цивиле алавитске мањине. Борбе су се поновно распламсале ових дана око електране у Баниасу, у Латакији.

Појачање у џихадистима

Како би сломила побуну, сиријска терористичка влада (Ал Нусре и Турске) позвала је појачања, а хиљаде џихадиста стигло је на обалу из разних делова земље. Многе муслиманске милиције и сунитски џихаистички покрети одазвали су се позиву на „коначно избацивање Ирана из Сирије“ и убијање Алавита.

Дугогодишњи стратешки партнер Ал Каиде и Ал Нусре као и других сиријских терориста, Рами Абдел Рахман и његова секретарица, извршили су реанимацију британског обавештајног центра, дуже од деценије познатог као Сиријска Опсерваторија за људска права (СОХР), и објавили, да је у сукобима убијено више од 1000 људи, укључујући:

• 745 цивила
• 125 припадника Ал Нусре тј. тзв. сиријских безбеносних снага
• 148 Ассадових присталица

Друга организација, такође из Лондона, Сиријска мрежа за људска права (СНХР), демантовала је тај извештај, тврдњом да су Асадове снаге убиле 148 цивила, док су владине, сиријске безбедносне снаге убиле 327 цивила и заробљених бораца. Пошто сиријска влада није објавила властите податке о жртавама, Гардијан је констатовао да се не може потврдити број мртвих.

Сиријски прелазни председник и командант Ал Нусре, Ахмед Хусејн ал-Шара назвао је немире „очекиваним изазовом“ и затим позвао на национално јединство. Након операције комадања Сирије, на курдско-амерички, израелско-голански, и турски део, уз неке нејасне делове које припадају Исламској држави (ИСИЛ), западни медији су ХТС представили као „протурске снаге“ а њиховог вођу са ратничким именом Мухамед са Голана (абу Мухамед ал Голани) називали Ђуланијем, Џоланијем па и Џевланијем.

Овај углађени џихадиста који је на Западу пробудио „нову наду“ у свом првом интервјуу за америчку телевизијску мрежу ПБС западној јавности понудио је нове биографске податке. Раније се могли прочитати да је рођен у Ријаду главном граду Саудијске Арабије или чак Даир ез Зоиру у Сирији, што се показало као лаж.

Када је реч о Ердогану, он никада није крио ни милитантни дух изграђен на темељима радикалног исламизма а ни политичку суштину неоосманизма коју је усвојио и развио. Овако усклађен исламизам и неоосманизам није препознавао неолиберални запад као могућег противника. Чак шта више, у рушењу арапског света, Ердоган је постао његов корисни савезник.

Несумњиво да се политичким процесима који су уследили након Пустињске Олује (1991), „Рата против тероризма“ (2001) и „Арапског пролећа“ (2011), а реч је о окупационим ратовима и инвазијама, не назире крај. Војни удари на Иран су данас извјеснији него што су то били јуче – а позиције Израела и САД такве да их од тог чина више не дели ни суздржаност ни страх од иранских одговора.

Неоосманска Турска неће заузети неутралну позицију, а њену подршку нападима, Арапи ће прећутати. Дилема пред којом се Ердоган налази јесте како освојити наследне арапске монархије, теократске државе, мале халифате и како ући у Меку и Медину – освојити Кабу. Ту је и питање како то оправдати муслиманској светини, муџахединима и селефијама. У сваком случају, следећа мета, не тако брзо и не док је Трамп ту, биће Саудијска Арабија. Крвави лов на Алавите и геноцид пред очима јавности је тек финале Турске геноцидне политике и геополитичких интереса и пројекције моћи Запада.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Eagle Eye Explore

Насловна фотографија: Omar Haj Kadour/AFP