Турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган потписао је 10. јула указ о претварању Аја Софије у џамију, чиме је укинута одлука турских власти из 1934. године да се ова православна светиња из шестог вијека претвори у музеј. Прва колективна молитва, Џума намаз, у Светој Софији биће обављена у петак, 24. јула, а за првог имама именован је Ферух Муштуер који је рођен 1971. године у турском граду Кутахја, али који истиче своје поријекло из БиХ и, према наводима сарајевских медија, „често посјећује своју историјску домовину“.
Иако су сарајевски медији, који више личе на таламбасе, славодобитно лупали о „историјском догађају у коме учествује један Бошњак“, истина је да имам Ферух Муштуер није никакав Бошњак, већ Турчин коме су преци поријеклом из Босне отишли прије четири генерације.
ПРИЧА О АЈА СОФИЈИ
Прича о претварању Аје Софије ипак није нимало једноставна: ни у историјском, државном или вјерском смислу а има и своју политичку позадину. Аја Софија (грч. Ἁγίа Σοφία, Hagía Sophía: Божанска Мудрост), монументална базилика у Цариграду, ремек-дјело византијске архитектуре, једно од најсмјелијих архитектонских остварења уопште. Изградња је започела 532. у доба цара Јустинијана, који је градњу повјерио Антемију из Трала и Исидору из Милета. Црква је посвећена 537. године. Била је православни храм око 900 година па католичка катедрала 57 година, затим џамија око 500 година и музеј – мање од 90 година.
Иако су име Света Софија, врло успјешно, уз помоћ Енглеске и Њемачке, Османлије а касније и Турци представили као тек обични појам који не персонализује светост било које личности, већ на грчком језику означава Свето знање.
Вриједи подсјетити да је у вријеме римског цара Адријана у Риму живјела удовица Софија са три кћери којима је дала имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. Како су одрастале, у њима су расле хришћанске врлине. Вијерници православне вјере славе Љубав, Веру и Наду, тачније свете мученице којима је мајка Софија (мудрост) дала ова имена по узору на врлине које је проповиједао Исус Христ.
У вријеме када су страдале Вера је имала 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене су пред цара где су смјерно али одлучно исповиједиле вјеру у Исуса Христа и одбиле да принесу жртве идолатријској богињи Артемиди.
Након тога су по царевој наредби мучене и убијене. За католике, хришћане, Света Софија је горљива хришћанка из Милана. Након смрти богатог супруга са своје три кћери: Вјера (12 година), Нада (10 година) и Љубав (9 година) одлази у Рим са жељом да постигне мученички вјенац. Сачувано је свједочанство из шестог вијека о слави Свете Софије у Риму.
Папа Сергије II је око 845. њене реликвије похранио у цркви Светог Мартина у Монти. Дио светичиних реликвија је за вријеме бискупа Ремигија Стразбуршког 778. донесен у женски самостан Ешау у Елзасу. Током средњег вијека у разним невољама су се вјерници утицали у заговор Свете Софије са „Софијиним мисама“. Јустинијан је, градећи највећи православни храм, био надахнут жртвом мученице Софије и жељом да овај храм симболизују оне врлине, најљепше у хришћанству и учењу самог Исуса Христа. Зато, у пријеводу са грчког језика Аја Софија представља мудрост Исуса Христа или Божанску мудрост и жртву великомученице Софије. Наравно да су у сваком разговору о Аја Софији и њеној функцији важни историјски контекст и вјерска осјећања.
МАРКСИСТИ ПОЛИТИЧКОГ ИСЛАМА
Као и друге религије оног времена у којем је Мехмед Освајач заузео Константинопољ и православни храм претворио у џамију, тако и ислам гледа прилично једноставно на овакву врсту објективног проблема. По исламу је не само дозвољено претворити богомоље других религија у џамије, него је у начелу и природно.
Уосталом, када је посланик Мухамед са 10.000 асхаба из Медине кренуо и ушао у Меку, прво што је наредио Халиду ибн Велиду и Али Абдул Муталибу је да сруше преко 300 кипова око Кабе, коју је претворио у исламску светињу. Ниједан муслиман, баш због тога, не може осудити Ердоганов поступак.
Наравно, општа друштвена аргументација развијена у крилу западне цивилизације врло често се одомаћи и у неким прокомунистичким муслиманима (попут Хилме Неимарлије и Енеса Карића), нарочито када, свијесни пораза комунизма, уточиште и ослонац потраже на Западу. И то упркос чињеници да су професори на Факултету исламских наука у Сарајеву и да би требало да своје ставове граде на основу Курана и Сунета, па тек онда уз помоћ логике, инспирисане западним учењем и начином живота. За муслимане, само евентуални споразум и плаћање „џизје“, тј. пореза, обавезује муслиманску власт да штити живот, имовину и богомоље иновјерника. У рату побјеђени се покоравају, а симболи њиховог идентитета добијају другачији предзнак. За муслимане овдје нема никакве дилеме, али…
Из Сарајева, са Факултета исламских наука, огласила су се двојица професора и данас угледна „исламска учењака“ који су избјегли одговорност за то што су у протеклом вијеку били значајни комунистички буздовани, сарадници Службе државне безбједности и комунистички послушници – Енес Карић и Хилмо Неимарлија.
Када сам се, игром случаја и чудних политичких увјерења, затекао међу оснивачима Странке за Босну и Херцеговину, странке Хариса Силајџића, и чуо њихове негативне ставове о мом присуству међу њима, био сам увјерен да је то зато што су они наводни велики вјерници, и да ја, са својом „мрвицом ислама“ у комунизму као и мрвицом у западном, неолибералном империјализму „слуганске Босне“, баш и нисам прикладан. Послије сам схватио да је њихова мржња повезана са њиховом комунистичком прошлошћу и антикомунизмом који сам тада испољавао отворено, и да им је то вријеме моје побуне против марксистичког једноумља основни разлог општег става и политичког приступа.
Лично сам учествовао у рушењу њиховог политичког система – њиховог комунизма. А у том систему, они су били муслимани по атеистичком моделу; штавише, Енес Карић је био и свједок тужилаштва у процесу против Алије Изетбеговића и његових „младих муслимана“ 1983. године, а Неимарлија је био лојални сарадник УДБЕ (тачније СДБ). Ту се види и „морал“ Алије Изетбеговића.
И наравно, претварање и глума довели су их до Факултета исламских наука у Сарајеву, а Енеса Карића, гле марксистичке дрскости, и до тога да се усудио да потпише превод Курана а послије да се кандидује за Реис ул улему Исламске заједнице БиХ. То што је освојио готово 40 процената подршке Сабора Исламске заједнице само потврђује степен интеграције „босанског ислама“ и „титоизма“.
Тумачећи догађаје који су један музеј поново претворили у џамију, ова два исламистичко-марксистичка учењака, Неимарлија и Карић, у заједничком писму објављеном у медијима бошњачко-хрватске федерације, између осталог, рекли су сљедеће: „Сматрамо да се овај чин не може оправдати историјским разлозима и потребама муслимана, да је симболички контрапродуктиван и да је цивилизацијски штетан“ и додали: „Свијет је данас повезан као што никада раније није био и сусретање религија у миру и узајамном поштовању прече је од међурелигијског надметања у сваком тренутку и на сваком мјесту“.
Према њиховом мишљењу, нема разлога за промјену статуса Аја Софије који би се могли повезати реалним вјерским потребама муслимана. То укратко значи да ова два исламска „научника“ мисле, да досљедна примјена Курана и Сунета за муслимане не представља никакву реалну вјерску потребу. Некада сљедбеници интернационале и идеологије совјетске атеистичке империје, Неимарлија и Карић, данас хрле у загрљај Лондона, Берлина и Вашингтона.
То са исламом нема никакве везе, рећи ће им и овај мали и безначајни муслиман са мрвом ислама у себи. Дакле, наши пријатељи са Истока и Запада – наша хришћанска и кршћанска браћа узалуд траже аргументацију у исламу за промјену или осуду Ердоганове одлуке о претварању Аја Софије у џамију. У исламу све је јасно.
Нема те реформе и нема те евро-западне интеграције која би могла условно реформисати ислам тако да се он одрекне Курана и Сунета. Просто речено: Ислам не забрањује рушење богомоља и не забрањује претварање богомоља у којима се исповједа друга вјера у џамије. За ислам, то је природан, па чак и пожељан процес.
НАГРИЗАЊЕ КЕМАЛИЗМА
Кад је ријеч о праву државе на овакву одлуку, јасан став изрекла је и Путинова Русија, путем службене изјаве официјелног портпарола Александра Пескова у интервјуу за Авторадио:
„Званичан став Русије у вези са променом статуса Аја Софије је да је то унутрашње питање Турске. Надамо се да ће наши турски партнери при доношењу било какве одлуке узети у обзир и то да је Аја Софија раније стављена на попис свјетске културне баштине Унеска и да ће узети у обзир чињеницу да она има свето значење за многе хришћане“, казао је том приликом.
Истичући како одлука турских власти није спријечила улазак хришћанима у Аја Софију, Песков је подсјетио да је Турска дала ријеч да ће својски чувати Аја Софију и да ће омогућити да је посјећује ко год то жели. „Улазница за посјету Аја Софији је била поприлично скупа. Сада више неће бити улазница, већ је посјета бесплатна. У том контексту су туристи на добитку“, казао је Песков.
Наравно да овдје није ријеч о демократији него о стратешким геополитичким интересима. У стварности, турска држава никада у својој историји није била демократска држава. Чак и у доба владавине Кемала паше Ататурка, за чије реформе је тадашњи политички Запад имао разумијевања, демократија је била најмање битна и најмање уочљива. Питање улоге државе Турске увијек је постављано у односу на питање њене способности да спријечи излазак Русије на Средоземље и повратак митске Византије на Босфор. Зато Ататурк није доживљаван као крвник или диктатор иако је за себе, већ у имену, присвојио традиционалну војну и политичку, османску титулу „паше“ и појачао је са двије ријечи које се на Западу пишу као једна, Ататурк или „отац Турака“.
Исто тако, турска држава никада у својој историји није припадала, нити била дио Европе. Културно, религијски, етногенетски и антрополошки, Турска је била и остала у Азији. Турско опонашање западне демократије развијало се након значајног привредног раста из времена војне управе раних 80-их година, када је Тургут Озал увео низ либералних реформи које су турску државу ојачале. Али он је био курдског поријекла и вјероватно је због тога убијен, тачније отрован.
Турски дневник Земан и агенција Анадолија, већ у фебруару ове године, потврдили су да резултати аутопсије извршене на тијелу преминулог предсједника Тургута Озала показују доказе тровања. У турској јавности дуго су колале гласине да су Озала, који је преминуо од срчаног удара 1993. године у 65. години, убили милитанти из „дубоке државе“ – скривене националистичке везе унутар турског естаблишмента. Озал је изазвао незадовољство код многих својим напорима да оконча сукоб са Курдима и преживио је атентат 1988. године.
Извори из државног Института за форензичку медицину изјавили су за турски дневник да је у Озаловом тијелу, које је ексхумирано у јануару 2020. према налогу тужилаштва ради истраге о сумњивим околностима. Резултати аутопсије указују на то да су у његовом тијелу присутни остаци забрањеног инсектицида „ДДТ“ и са њим повезани састојак у десетоструко већем износу од нормалног нивоа. „Озал је, највјероватније, отрован са четири одвојене супстанце“, пише у налазу обдукције, те да су у Озаловим остацима пронађени отровни метал-кадмијум и радиоактивни елементи америцијум и полонијум.
Посљедица овог повезаног и несумњиво антидржавног убиства било је даље јачање исламистичких странака. Оне су, од манифеста Millî Görüş (Национална визија), који је од 1969. заступао Неџметин Ербакан, прихватале раст и модернизацију, али никада евентуалну „курдску аутономију“, и посебно не западни секуларизам, у коме су биле видљиве мјере деисламизације.
Кроз овај процес, кемалистичка секуларна полудемократија, нашла је своју дуговјечну, полудемократску, исламистичку алтернативу. Од Ербаканове Странке националног реда (МНП, 1970. – 1971.) и Странке националног спаса (МСП, 1972. – 1981.) до његове Странке благостања (Рефах, 1983. – 1998.), у којој је међу оснивачима био и Ердоган, па онда преко Странке врлине (Фазилет, 1998. – 2001.) до Ердоганове Странке правде и развоја (АКП – основане 2001.) прошло је готово пола вијека и четири велике забране, уз напомену да је АКП ипак реформисана верзија Ербакановог политичког исламизма.
Циљ АКП није био стварање исламске државе уз примјену шеријата, него борба за власт и утицај унутар кемалистичке националне државе. Ердоганова привидна умјереност, његов проамерички и проевропски став и подршка тржишном капитализму дијелом објашњава и суздржаност војних и судских власти према АКП-у, као и успјесима АКП-а и Ердогана на парламентарним, предсједничким и локалним изборима од 2002. до 2016.
Као дијете истанбулских радничких четврти, Ердоган је покренуо својеврсни класни напредак у крутој турској управи. Политичка администрација и војни врх, до превласти АКП-а, били су затворени за утицај исламистичке структуре турског друштва, док су привидно стремили демократизацији. У првим годинама власти, Ердоган је распустио судове државне безбједности, смањио тортуру у истрагама и покренуо преговоре с Курдима. У овим акцијама Ердоган је до 2013. године имао подршку покрета Хизмет (Служба), који предводи Фетулах Гулен, исламски учитељ с адресом у Пенсилванији.
Неоспорно су, у одређеном времену, турска геополитичка улога, стратегија и циљеви били идентични или усаглашени са циљевима и улогом западних сила (САД-ом, Енглеском, Њемачком и Француском) али и са утицајним сусједима (Русијом, Грчком и Ираном). Данас такве Турске више нема: нова, Ердоганова Турска не одговара САД-у нити Енглеској… провоцира Њемачку, омаловажава и потцјењује улогу Француске а при томе је врло непоуздана као партнер (Русији, Ирану, Кини…), било коме осим Катару.
Многи аналитичари у Турској и на Западу се данас боје да ће промјене недемократског устава који је 1980. донијела војна хунта бити слично недемократске, овог пута инспирисане националистичким и исламским, умјесто секуларним вриједностима. Оксфордски професор Керем Октем пише да би заједно с преласком с парламентарног на предсједнички систем, који је Ердоган учинио, овај мандат могао довести до јачања АКП-ове хегемоније, те успоставе „суверене демократије шеријата“, јачања исламске оријентације и смањења грађанских слобода. То се ипак није десило, мада је Ердоган наставио нагризати Ататурков секуларизам у Турској – од тога није ојачао ни он, нити његов АКП.
Иако се АКП охрабрен новом, петом узастопном побједом само неколико седмица након избора обрачунао с војском, изнудивши оставке команданта Генералштаба, те шефова копнене војске, авијације и морнарице, ништа се стратешки није промијенило. Једини који није поднио оставку биоје командант жандармерије Неџдет Озел, који је именован за главног војног команданта.
Турска војска је пола вијека господарила политиком, организовала војне ударе, свргнула четири владе, забрањивала странке, при чему је задњи покушај био онај забране АКП-а 2006. године због „угрожавања секуларног уређења земље“, а владајућа се странка једва извукла одлуком Уставног суда у омјеру шест према пет. Војска је 2007. године покушала блокирати и именовање Абдулаха Гула за председника, па се ове изнуђене оставке у турској јавности представљају почетком успоставе контроле цивилне власти над војском.
Но неки аналитичари упозоравају да ће за преузимање система старог 85 година и са прилично опрезним ставом и интересима великих сила бити потребно пуно више од неколико оставки, рачунајући и Давутоглуову. Стивен А. Кук из америчког Одбора за међународне односе напомиње како би у том циљу требало измијенити и устав, законе и војне правилнике према којима војска има обавезу интервенисати у политички систем у случају „пријетње секуларизму“, те извршити војни удар. Козметичке захвате и на овом плану, Ердоган је чинио.
Без обзира на домете ове побједе над војском, АКП већ двије деценије јавно промовише своју темељну политику којој је циљ наглашавање исламске културе Турске и њена интеграција у политичке структуре, успостављање исламског друштва које би представљало правну и политичку чињеницу. Тачније, организовати Турску као исламску државу.
Иако још увијек Ердоган и његова политичка партија АКП нису успјели створити нове институције темељене на тим принципима, турски секуларисти, курдска и шиитска мањина, константно се осјећају нападнутима, пружају отпор таквим промјенама, посебно након симболичког укидања забране ношења муслиманске мараме на универзитетима. Тај лагани заокрет, турско-амерички социолог Чихан Тугал назива „пасивном револуцијом“, постепеном инфилтрацијом и ширењем социјалне мреже турских исламиста с маргина према центрима моћи.
У првом мандату, АКП се концентрисао на развој привреде, учинивши од Турске економски најјачу исламску државу и 16. економију свијета. У Ердогановом мандату БДП по глави становника повећао се с 3.910 на 10.000 долара, а с економским растом од 8.9 посто Турска је до 2015.године била изнад европског просјека и сваке појединачне чланице.
У другом мандату, АКП је започео истраге против „дубоке државе“ и обрачун с војском, усмјеравајући је у разне врсте војних конфликата на подручјима настањеним Курдима (покрајине: Дијарбакир, Сирт, Елазиг, Мардин, Мус и Ван), као и у друге сукобе, истовремено развивши принцип који ће и у студијама балканских научника добити јединствени назив „неоосманизам“, а чија ће суштина представљати темељ нове унутрашње и спољне политике.
Ову доктрину ће неки теоретичари окарактерисати као „комплексну макроидеолошку платформу према којој данашња Турска, као легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише цјелокупно духовно, културно и политичко наслијеђе Османског царства како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбједила и дјелотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца“.
Данас, под Ердоганом, а не баш његовом заслугом, Турска је ипак секуларна република – више секуларна од Босне и Херцеговине, Хрватске или Њемачке. Ни на који начин религија није важна у јавном животу, мада је присутнија данас више него јуче. Образовање искључиво припада држави, религије ту нема ни у траговима. И даље је ту латиница – чак и на нивоу симболике нема повратка феса нити исламског календара. Турска, наравно, има амбиције да се пита на Балкану и у властитом окружењу – она жели бити регионална сила, али такве амбиције има и Аустрија, чак и безначајна Хрватска, а то жели и – малена Словенија.
Турска не посједује у потпуности независну војну силу, дио је НАТО савеза и на свом тлу, још увијек, има неколико хиљада америчких војника. Упркос томе, Ердоганова Турска је пријетња окружењу, „глуми“ велику силу и користи притисак и пријетњу као инструмент своје спољне политике. Сарађује са терористима (прије свега са Исламском државом – ИСИЛ), организује терористичке организације, финансира их и наоружава. Угрожава државе у свом окружењу, уништава Либију и омета завршетак ратних дејстава и интеграцију Сирије. Турска води ратове на тлу других држава (прије свега у Либији, Ираку и Сирији). Турска подстиче Азербејџан да настави са сукобом са Јерменијом.
Истовремено, Турска је трајно подијељена земља: кемалисти и исламисти су непомирљиви противници, сунити представљају огромну већину али око 20 милиона Турака су Курди и алевити, дакле умјерени припадници шиитске верзије ислама. Уз сукоб европског и азијског менталитета и култура и сукоб са Курдима, Турска има и превише проблема за рјешавање. Свакако, пораст броја исламских милитантних група и ескалација тероризма на Балкану имају везе са Турском.
Поглед из Сарајева према Турској потпуно је другачији од погледа из Београда: поглед из Ријада, Дамаска или Техерана, и њихово виђење турске политике је прича за себе. Начин на који исламски свијет гледа на Турску супротстављен је нашем погледу. Истина, Турска више није она иста земља на какву је Запад навикао, мало сарађује са Русијом, а мало са Западом.
Јер, иранске војне и вјерске вође оптужују Турску да војном силом шири секуларизам на Блиском истоку. То додатно показује колико је важан турски секуларизам јер исламска заједница нема традицију разликовања политичког и вјерског, него сматра да се исламска начела требају оживотворити и у политичком животу. Оно што је у хришћанству теологија, то је за ислам право – дакле, функционални израз саме вјере. Политички ислам зато јесте велики изазов за секуларни живот Европске уније.
Изазов је тим већи јер број муслиманског становништва унутар Европске уније стално расте, па исламска вјерска заједница данас представља важан фактор друштвеног живота у већини европских земаља, упркос томе што политички поредак Европске уније јасно одваја религију од политике и гради секуларну демократију утемељену на начелу грађанства и поштовању људских права.
Кључно је питање може ли се ислам уклопити у овај политички оквир, може ли се на неки начин „европеизовати“? Одговор је јасан – наравно да не може и да неће никада.
ПОЛИТИЧКИ ЗМАЈ ОД ПАПИРА
Готово је потпуно сигурно да иза неуспјешног војног удара, који је ојачао Ердогана у унуташњем политичком животу Турске, стоји управо амерички и европски миљеник Фетулах Гулен и његова мрежа, потпуно идентична Сорошевим организацијама. Зато се и не поставља питање улоге америчке и европске администрације (њемачке, француске и британске) у догађајима. Не треба заборавити да је три дана прије удара Француска из безбједносних разлога затворила своју Амбасаду у Анкари, а САД су поступно, три мјесеца, смањивале своје дипломатско особље у Турској.
Улога западних служби у покушају свргавања Ердогана представља стварни алиби самом режиму у Анкари да отворено и снажно настави изградњу ауторитарног политичког система, способног да слабости у реализацији неоосманске платформе на међународном плану неутралише досљедном и отвореном исламизацијом друштва кроз наметање и промовисање Турске као покровитеља разних диктаторских, исламистичких режима и исламистичких организација, које отворено подржавају и примјењују тероризам
Крах државног удара омогућио је Ердогану потпуну превагу на унутрашњем плану. Сви његови противници осудили су покушај преврата и подржали га у оцијени да је одбранио демократију. Што је још важније, Ердоган је искористио прилику да демократски поредак редефинише у свјетлу побједе над пучистима.
Због наводне повезаности с неуспјелим државним ударом, турско министарство образовања суспендовало је 15.200 службеника, међу којима се налази и 1.577 декана јавних и приватних универзитета. Суспендовано је и стотину агената националне обавјештајне службе – МИТ, а све након смјена хиљаде људи у оружаним снагама, полицији и правосуђу. Одузете су и лиценце свим радијским и ТВ станицама за које је утврђено да су повезане с покретом Фетулаха Гулена, оптуженог за организацију војног удара. Након вијести о нестала 42 хеликоптера, сада је утврђено да недостаје и 14 турских ратних бродова, али и командант турске морнарице.
Но, бројке Ердоганове чистке су заиста застрашујуће. Тако је из кабинета премијера Јилдирима, у којем има 2.600 запослених, отпуштено чак 257 људи који се сумњиче за учествовање у покушају преврата у земљи. Према досадашњим сазнањима, у затвору је још увијек 26 генерала, под истом оптужбом, али и више од шест хиљада војника и 755 судија. При томе, Реџеп Тајип Ердоган не одустаје од увођења смртне казне у законодавство, јер је „турски народ јасно показао да жели смрт за терористе“. Ту није само ријеч о чишћењу војске и администрације.
Преломна раздобља у турској политици увијек су била праћена великим чисткама. Међутим, овај пут је побједник у прилици да редефинише саму природу државе, њену организацију и однос према „свом народу“ (Ердоган за суграђане углавном користи термин „мој народ“), привидно и према другим народима. Ердоган је, прилично лукаво, искористио ту јединствену прилику како би себе представио Кемалом Ататурком „Нове Турске“ – државе која симболизује јединство исламске побожности и турског национализма, укоријењеног у османској прошлости (Волстрит џорнал).
Умјесто кемалистичке државе – националистичке и секуларне, која је у рату за независност (1919. – 1923.) заштитила турске границе од западног империјализма, „Нова Турска“ је замишљена као снажна национална држава у којој је исламизам заштитио демократију од „домаћих издајника“. У пракси, у реалном животу, то изгледа сасвим другачије: Команда турског ваздухопловства, полиција и све јавне службе настављају са дјељењем отказа и избацивањем са посла људи који имају било какву везу са Гуленом. Расписане су многе потјернице, похапшени бизнисмени, учитељи и хоџе, а преко 20.000 људи је затворено под оптужбом да су подржавали или помагали покушај државног удара.
У Југоисточној Анадолији, на подручјима Мардина, Дијарбакира, Сирта и Гацијантепа те у Хакари – подрегији Источне Анадолије – проводе се непрекидно велике и бруталне војно-полицијске акције против бораца Радничке партије Курдистана. Ердоган је сам потврдио да су те операције највеће у историји државе. Практично на линији тог курса је уведена принудна управа у 28 локалних административних јединица на југоистоку земље, гдје компактно живи курдско становништво. Деструктивна улога Ердогана, војске и тајне службе у властитој земљи зауставили су притисак на државе које се граниче са Турском.
СПОЉНОПОЛИТИЧКИ БРОДОЛОМ
Одмах након смјене премијера Ахмета Давутоглуа постало је јасно да се турска политика на Балкану и Блиском истоку, заснована на тзв. доктрини „стратешке дубине“ и обнове турског утицаја – какав је постојао у доба Османског царства – нашла у слијепој улици. Пред очима Ердогана, Истанбула и Анкаре, уз сав труд промовисања неоосманске визије према Балкану и блискоисточним просторима, уз турску јужну границу, на сјеверу Сирије, уз помоћ САД, незаустављиво се формира територијално компактна територија под надзором Курда, која све више поприма елементе државности.
У Анкари су схватили поруку да ту баш и није проблем само Гулен – смјена Давутоглуа, која уопште није била тако прозаична како је медијски приказана кроз сукоб два политичка карактера и њихово надметање за доминацију у врховима власти, потврдила је и маркирала слом турске спољне политике и великих геополитичких амбиција.
Од самог почетка, било је јасно да је ријеч о сукобу на стратешком нивоу. Давоутоглу, близак америчкој и европској политици, био је упоран у провођењу политике „стратешке дубине“, али и спреман на прилагођавање америчким и европским интересима. Ердоган је, са друге стране, на стратешком нивоу упорно одбацивао могућност компромиса агенде „стратешке дубине“ и америчких регионалних опција. Ердоган се у ствари трудио и покушавао да игра по америчким правилима али слиједећи турске интересе, који су били у дубоком конфликту са формулисаним и јасним америчким плановима.
Без Давутоглуа, као стратега и оца савремене турске спољне политике, Ердоган је наставио тврдо провођење доктрине „стратешке дубине“ супротстављајући се америчким и европским интересима – посебно по питању односа с Курдима – све док није ударио у зид и његова спољна политика доживјела потпуни слом. Покушаји Анкаре да промијени курс и успостави стабилност турске геополитичке доктрине склапајући примирја са свим „непријатељима“ које су сами створили, укључујући Русе и Израелце и шаљући привидно мирољубиве поруке према сиријском режиму и предсједнику Башару ал Асаду, показали су привидну одлучност Турске да се са свима измири и разумије, изузев Курда са којима се наставило интензивно ратовање на подручју Либије, али и Ирака и Сирије, као и њихово стезање на југоистоку Турске.
Ердоган је свјестан смјене историјских епоха и да се вољом моћних политичких центара руши геополитичко наслијеђе Првог свјетског рата, а са њим и концепт националног типа државе. Овај процес означава и најављуј, динамично прекрајање граница у Азији, Африци, па и Европи, а Турска у њега, баш као и прије стотину година, улази бременита унутрашњим проблемима и сукобима у властитом окружењу, које је сама изазивала.
Данас не постоји ниједан геополитички партнер Турске који би јој помогао да из овог процеса изађе као какав-такав побједник, да заузме бољу позицију и ојача. Та прича је углавном завршена – партнерства су изграђена: с једне стране су САД, Велика Британија и Израел, са друге Русија, Иран и Кина, а на трећој њемачко-француска коалиција и Европска унија. Сви приоритети у оквиру ових савеза су давно формулисани, а у њиховој реализацији Турска је више сметња него што је потребна.
Запад ће наставити са подстицањем немира и сукоба у самој Турској, а тиме нова Ердоганова овлашћења не значе ништа, осим могућности контролисане и ничим ограничене репресије на унутрашњем плану која неће ријешити ниједан стварни проблем Турске, и у овом историјском времену и она сама ће бити жртва прекрајања граница, а не добитник.
Да је свјестан ове чињенице Ердоган је показао у свом познатом обраћању породицама погинулих у покушају државног удара тврдњом „како је ‘препород’ од 15. јула показао да Турци не могу очекивати ни правду, ни помоћ, ни подршку или разумијевање ни од кога… шта год радили, морамо сами направити“ (Гардијан, 31. августа 2016.). Наравно, пут у изолацију који је сам изабрао за себе и Турску потпуно је усамљенички. Турског змаја од папира коначно су поцијепали истанбулски исламисти и њихова политичка звијезда Ердоган, рушећи Ататурково наслијеђе и секуларни политички систем парламентаризма, којим се управљало из Анкаре читав вијек.
Као у огледалу, анализирајући положај своје државе данас, турски грађани могу погледати свој пут и своју судбину – унутрашње проблеме и чињеницу да су властито регионално двориште, као и читав свијет, учинили несигурним за живот, доводећи земљу на ивицу ратног сукоба. У обрнутој политичкој пројекцији турски предсједник на међународном плану покушава голом, ирационалном и тешко предвидљивом силом стећи значај, док на унутрашњем плану представља само змаја од папира којим се на свјетској вјетрометини играју велике силе, њихове тајне службе и утицајни медији, као креатори глобалног става о свијету и политици.
Ердоган данас представља слику и прилику носилаца самоубилачке политике, уочљиве кроз велике амбиције, малу памет, разорну мржњу и потпуну непоузданост. Баш као геополитичка пјешадија исламистичке бруталности – њихови фанатизовани војници и самоубице постројени у одредима Ал каиде, Исламске државе, Нусра фронта, ССА, Фајчак Рахмана, Ахрара ал Шама…
Остављена од Америке и Њемачке на цједилу, Турска се окренула партнерству са Русијом свјесна одсуства властите способности да на било какав начин отежа Русији или јој нанесе штету. Таква могућност више не постоји. Зато, својом бахатом политиком, Турска и не крије своје неоосманске амбиције и тежње да одлучује о балканским политичким приликама, чак и да их концептом солидарности уцјењује у смислу њиховог односа према Гулену, али Турска више не посједује ниједан механизам који би могла употребити као властити адут у обликовању Балкана.
Нарочито због тога, Ердоганова „побједа“ на референдуму и увођење предсједничког система уз привидну консолидацију власти у геополитичком смислу не значи ништа, баш као ни претварање музеја у џамију. Турска је данас бијесни пас који је превише гризао и остао без зуба. Ердоган као метафора „Нове Турске“, може галамити, испољавати бијес и може такав беззуб, гристи око себе и само изазивати подсмијех.
Тако некако изгледа и овај потез око Аја Софије: Од стратегије „Нула проблема са сусједима“ Турска је дошла у ситуацију „Нула мира са сусједима“ и „Нула мира у земљи“. Запад се није баш ни противио овом развоју ситуације, али ће га користити да продуби унутрашње друштвене конфликте у самој Турској и доведе до њеног распада или дјелимичне сецесије неког њеног дјела.
Иако је Ердоган себи прибавио много ауторитарних механизама, они у начелу, на међународној политичкој сцени, не значе ништа, док на унутрашњој само продубљују конфликте. Зато је политика Ердогана, након изборних пораза у три највећа турска града – Истанбулу, Анкари и Измиру, само срљање и посртање без стратегије, практично бесмислена холограмска политичка пројекција неких могућности, које се никада неће моћи реализовати. Лажна моћ која се испољавала и требала доказати у ратовима против муслимана – на ирачкој, сиријској и либијској сиротињи – сплашњава наочиглед свих и открива се као обично, већ виђено, неосманско пљачкање и убијање лишено ислама.
Свакако је то добра вијест и за Балкан, уморан од изјава турских политичара и њихових полтрона у Сарајеву, Тирани и Приштини. Понекад и Новом Пазару и у Београду. Ердоган је својим плановима и тежњама константно и недвосмислено узнемиравао Балкан – његове изјаве никада нису производиле равнодушност, али он постаје све више политички мртвац који се пред политичку смрт само снажно бацака рукама и ногама, док се цијела Турска гуши у клинчу Ататуркових присталица и исламиста; Курда, шиита и сунита… али и богатих и сиромашних.
Опада бруто национални доходак, спољнотрговинска размјена је на најнижем нивоу, индустријска производња слаби – у Турској права криза тек куца на врата. Умјесто државничког одговора, Ердоган и АКП гањају Гуленове духове по Турској и настављају репресивну кампању против сарадника и симпатизера „турског Сороша“ и његове „терористичке организације ФЕТО“, која дијели књиге и отвара исламистичке школе, али баш не баца бомбе и не шаље бомбаше самоубице у акцију.
ОПОЗИЦИЈА У ЗАСЕДИ
Након осамнаест година владавине над турским народом и државом, Реџеп Тајип Ердоган и његов режим се суочавају са озбиљним проблемима – економска криза, промашени ратови који представљају срамоту сваке муслиманске власти те ојачана опозиција и пораз на локалним изборима крајем марта 2019. године, изазвали су велике трзавице и у врху владајућег АКП-а.
Бивши премијер Ахмет Давутоглу се залаже за слабљење моћи председника и његове странке. Медијски успјешно, Давутоглу се у септембру 2017. повукао из исламско-конзервативне АКП. Месецима су кружиле гласине да планира да оснује нову странку, како би се супротставио АКП-у. Сада је то и званично – Министарству унутрашњих послова предао је захтјев за оснивање „Гелецек Партиси“ – Странке за будућност. Нова странка путем Твитера поручује да јој је намјера да донесе земљи мир, правду и просперитет.
Ердоган и Давутоглу су дуго времена били блиски сарадници. Од почетка великог успона АКП-а 2002. године Давутоглу је стајао чврсто на страни турског предсједника: као савјетник, министар спољних послова, премијер и чак председник АКП-а. Али 2016. године је свом политичком оцу постао превише својеглав – по кратком поступку Ердоган га је повукао са обе функције. Оснивањем Странке за будућност бивши премијер планира, свакако уз помоћ Њемачке која стоји чврсто иза њега, и у којој је докторирао, да преотме од АКП-а важне гласове из конзервативног табора.
У томе није усамљен – још један врло моћан бивши сарадник Ердогана, бивши министар привреде, један од оснивача АКП-а, Али Бабаџан, најављује оснивање нове странке. У припремама за то Бабаџан има подршку бившег председника Абдулаха Гула. Бивши министар иностраних послова Турске, Јашар Јакиш, за Дојче веле каже да би оснивање тих нових партија могло да нанесе велику штету Ердогановој странци.
„И Бабаџан и Давутоглу ће сакупити гласове присталица АКП-а. Бабаџан је уз то на добром гласу у међународном финансијском свету. Његова економска стручност ће му помоћи да добије гласове и од бирачког тела опозиционих странака ЦХП (Републиканска народна партија), МХП (Партија националног покрета) и „Iyi Parti“ (Добра странка).“
Политиколог Башкин Оран са Универзитета у Анкари тврди: „Сада почиње распад АКП-а. Осамнаестогодишња владавина се приводи крају. И Бабаџан и Давутоглу ће преотети гласове АКП-у. Њихов главни циљ је да Ердогану подметну ногу“.
Ердоган је више пута напао Давутоглуа да је издајник, алудирајући на њемачко покровитељство и везе са БНД-ом. Бивши сарадници су АКП-инсајдери и веома добро познају Ердоганов систем и начин владавине. Критичари и опозиционари, оптужују владајући странку АКП због непотизма, корупције и оснивање сумњивих породичних фондација, преко којих је проневјерен порески новац. Они сматрају да је АКП своју моћ учврстила уз помоћ илегалних махинација, а Давутоглу и Бабаџан би то могли аргументовати и искористити против владајуће странке.
Али и Ердоган је пожурио са контраоптужбама и утврдио да у шаци има компромитујуће информације о његовим изазивачима. Бабаџана и Давутоглуа је оптужио да су преварили државну банку Халкбанк када су јој наложили да одобри кредит од 65 милиона евра истанбулском Шехир универзитету. Кредит није враћен. На то долазе и оптужбе да је Бабаџан Универзитету прибавио земљишно власништво уз помоћ сумњивог налога. Давутоглу одбацује оптужбе и тражи да Ердоган и његова породица открију податке о својој имовини – што би требало да укаже да подмитљивост турског председника.
Да је утакмица почела и прије него што су двије нове странке уопште почеле са радом, потврдио је нови догађај у вријеме пандемије. Турски министар унутрашњих послова, Сулејман Сојлу, поднио је оставку након критика због нагло уведеног полицијског часа током једног корона викенда који је изненадио милионе људи. Сојлу је у саопштењу написао, да преузима пуну одговорност за полицијски час уведен у 31 турском граду и додао:
„Нека ми моја нација, којој никада нисам желио наштетити, и наш предсједник, којем ћу бити вјеран читавог живота, опросте. Напуштам функцију министра унутрашњих послова коју сам имао част обављати“. Сојлу је већ постао близак одбјеглим политичким противницима и његово присуство у том табору представља највећи ризик и пријетњу Ердогановој власти.
Након јачања Ататуркове Републиканске странке, која већ окупља опозицију у Анкари, Истанбулу и Измиру и креће у поход на власт, дубоке подјеле и фрагментација владајућег АКП-а јасно откривају неизбјежни Ердоганов одлазак са чела Турске. Ту чињеницу ће морати да прихвате и да се науче на „живот без Ердогана“ многи режими на Истоку и Западу.
Ердоган одлази заувијек и то је, ипак, добра вијест за све муслимане и немуслимане. Одлука о статусу Аја Софије је само грчевито хватање за сламку турског конзервативизма и политичког ислама. Неминовност Ердогановог одласка не могу промијенити такве одлуке – Ердоган је рекао све што има, његова прича је завршена управо овом контроверзном одлуком, која, ма колико била заснована на исламу, није мудра за укупну кохабитацију једне ипак секуларне државе, Републике Турске.
Показало се да су Ататуркови темељи ипак издржали Ердоганове ударце и остали чврсти ослонац Турској за будуће позиције у заједници европских и азијских држава. Ту нимало неће моћи да му помогне онај хоџа који памти „своје босанске коријене“ и који је предводио први џума намаз у Аја Софији. Заједничкој, а не само хришћанској великомученици.
Извор Нови Стандард
