ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Алија Изетбеговић је највећи непријатељ Срба и Бошњака заједно

Његову улогу, у том процесу потребно је посебно освијетлити како се не би суочавали са помало неодређеним ставовима и приступима, иако је Алијина улога потпуно јасна и неедвосмислена. Дакле, уопште немам намјеру полемисати са ставовима уваженог Дарка Танасковића, него да и сам пружим аргументе и додатно освијетлим лик и недјела Алије Изетбеговића.

У ствари, ова назови полемика, са особом коју безгранично уважавам, покренута је због анализа насталих поводом 95. година од рођења Алије Изетбеговића. О томе су писали и говорили многи војници његове СДА, али и понеки интелектуалац из Београда.

Када сам прегледао и анализирао све те српско-бошњачке писаније, морам указати да сам примјетио како је мала разлика у тумачењу лика и дјела Алије.

Свакако, и писање уваженог проф. др Танасковића ме учврстило у увјерењу како неки интелектуалци у Београду, можда само ношени идејом политичке и друштвене коректности, заузимају позицију која потцјењује зло.

Засметало ми је, признајем, и наглашавање активног визионарства Алије, његовог снажног интелектуалног и вјерског кодекса, високе моралности, израсле из хабитуса вјерника, а тумачење по коме је он значајна историјска личност“ присилило ме да подсјетим јавност да је Алија „једно мислио ујутро, а друго поподне“. И да је управо то његов лични став о својој политичкој стабилности.

„Био је непоколебљиво доследан налозима неколиких високих и далеких, идеалних мета, због чега је на нивоу дневне политике савременицима и партнерима често изгледао неодлучан, загонетан и превртљив. Са друге стране, поседовао је људску чврстину и достојанство…“

Истина, замјерио је Алији и његовим насљедницима тезу о нужности да Србија буде слаба, како би БиХ била јака, дубоко вјерујући да је то у Алијиној глави смишљено и да то није изјавио Хелмут Кол у телефонском разговору са Франсоа Митераном, непосредно пред објављивање смртовнице за СФРЈ, коју је морао комисијски, овјерити, рођени Парижанин, са енглеским именом, бивши предсједник Уставног суда Француске Роберт Бадинтер.

Ипак, тај став Хелмута Кола, представља све оно важно што се из интелектуалног, али и српског угла, приговорило Алији, па сам зато реаговао.

Вјерски радикализам, тежак рат и улога у креирању новог лика српског народа у историји, сарајевски злочини и ритуална клања Срба на Озрену – 30.000 мртвих Срба, 100.000 укупно убијених у БиХ, хиљаде порушених вјерских објеката и два милиона протјераних, „случајних“ жртава етничког чишћења у земљи, у вријеме након што је Алија дошао на њено чело.

Тероризам у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, па Добровољачка и Казани; његово су (не)дјело.

Зато, желећи да подвучем значај личног увјерења и објективне истине, у намјери да објасним своју позицију, поново наглашавам да Алија није био историјска фигура, јер није био субјект историјског процеса. Процеса који је био динамичан и значајан због много чега, што није имало везе са њим.

Он је само могао своме послушном народу обезбједити страдање и биједу, себи и својој гладној породици прибавити богатство пљачком хуманитарне помоћи, и на крају многе злочине подметнути Србима.

Биједа и неимаштина, узајамна мржња и трагични политички безизлаз, чине га највећим непријатељем Срба и Бошњака заједно.

Алија је, у суштини, лик и наличје Бошњака.

Он је и гласноговорник „истине“ коју иза декларативног мерхамета и хедонизма, вјековима емитује исламска филозофија османске Босне а која данас, некоме на Западу, мора дјеловати истовремено и као глас еманципације Ислама и као лоша савјест свога времена.

Алија је зато, слика и прилика нације чија се читава савремена мисао, исцрпљује у механичком оптуживању других.

Штавише, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осјећања код Бошњака у баш дугом временском периоду. Много прије њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе, у којима се лагодно живјело 400. година,

Још у вријеме Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565- 1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II  и Мурата III. до његовог убиства 11. 10. 1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен.

„Ретардирани дервиш“ био је повезан са првим истанбулским, радикалним имамом Кадизаде Мехмед ефенди, (рођен 1582, у покрајини Баликесир – а умро 1635), хоџом, који је у Башескијиним љетописима, означен као творац „вехабијског радикализма“, два вијека прије Абдул Вехаба.

У тако огромном Османском царству а убица Великог везира и Паше, дошао је из Босне, 450. година прије Алије Изетбеговића.

И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у Српском народу, па злочини у Другом свјетском рату, Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ, па Палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно слиједили.

Алија је израз и доказ општег народног лудила. Иако, он лично, није створио то лудило, он му је свакако дао крила.

„Читав нас свијет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом увјерењу живи главнина босанских муслимана, одговарајући стварном мржњом на властите фрустрације и на наводну мржњу која долази са истоку и запада.

Тумарајући по траговима властитих, прошлих ужаса, ратова, вјерских прогона и робовања империјализму, фашизму, комунизму – Бошњаци у својој дугој историји, виде тек непрекинут низ пљачки, терора и злочина, масовних убистава, чињених за друге у два свјетска рата и издају културног идентитета, историјског лица и наличја, те коначно, самоубиство народног ентузијазма.

Ужаси без преседана, учешће у германској матрици индустријализације смрти дивовских размјера у нацистичким логорима, промоција крвавих лакрдијаша и фанатика као идола за народ, те искуство крајњега зла преображеног у бирократску рутину сваког империјалног система на Балкану, чини стварни биланс мукотрпног хода кроз историју.

Највеће врлине, рад, ред и дисциплина, стављене су у службу стравичних циљева, наука је  обешчашћена док је култура, која расте из хумуса традиционалне словенске суштине, исмијана у свим претензијама и амбицијама.

На простору, тог маленог “рта афро-азијског континента” у Европи, нестала је нација а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савјести, због историје препуне лешева, мучења и отимачина.

Схватити тај парадокс, проникнути у бошњачко, морално срозавање, представити то својим сународницима на начин који ће разумјети као изазов промишљања властите будућности, након вјекова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће промијенити или исправити, управо је то важна амбиција ове анализе, а не само полемика.

Желио бих то, мало шире, елаборирати и аргументовати!

(слиједи наставак)