ДВАДЕСЕТ ГОДИНА И ДАН ПОСЛЕ ИЛИ ТЕНКОМ ПРОТИВ ВИРУСА

На Усековање главе Светог Јована Крститеља по православном календару, када Црква обележава, по оцу Јустину, други Велики петак, пре двадесет година ( и дан више, јер овај текст стиже на „Искру“ 12. септембра 2021. године ) извршен је, кажу, терористички напад авионима на Пентагон и Куле близнакиње у Њујорку. Кажу, опет – Ал Каида и Бин Ладен, иначе Саудијац деценијама повезан са америчким обавештајним службама, то учинише, у име „исламског фундаментализма“. У свету, понегде, радост међу потлаченима, којима Америка господари ( код нас, понегде:“Ето им за НАТО бомбе по Српској и Србији“ ), у Америци – „праведни гнев“ Империје против тероризма. Одмах се објављује ( Џорџ Буш Млађи, у име свих „неоконса“ ) рат против тероризма и свих терориста овога света. Прогласише и терористичке државе.                                         Прво ударише на Авганистан ( талибани крију Осаму, а, узгред буди речено, спречавају производњу опијума ), па на Ирак ( Садам има хемијско оружје, а, узгред, угрожава Израел ), па на Либију ( антидемократа Гадафи, а још хоће да отплати дугове Африке), па на Сирију ( Асад руши мир на Блиском Истоку, а, шапатом, држи руску базу на Медитерану). Империја свуда ратује: убише Осаму, обесише Хусеина, смрвише Гадафија. Кад, оно, Сирија – и  наступи руско „али“, које Империји срећу квари.                                 И ту беше крај – прво су им поломљени рогови у Сирији, а сад су напустили Авганистан. Симпатични либерални дедица Бајден, који је, после нарогушеног конзервативца Трампа, изгледао као освежење америчког имиџа, одједном је, након талибанског тријумфа, постао сенилни чича који води земљу на умору (  наравно да није тако: у питању је само слика, имиџ – Звер је и даље опасна, нарочито кад је, повремено, прикажу као смртно рањену ).

Прича о тероризму ( а било је, од 11.9. 2001. наовамо, свакојаких терориста, од Брејвика до нападача на „Шарли Ебдо“ ) такође се потрошила. Људи су, одавно, посумњали и у наратив „11. септембра“ и „теророфобију“, а почело је да се открива да су многи од терориста били, на овај или онај начин, повезани са Империјом.

Стара прича: операције под лажном заставом. Примењивано у Европи после Другог светског рата.

О томе је писао Данијел Ганзер, швајцарски научник, који је тврдио да су после рата САД у западној Европи организовале већину терористичких напада, који су приписивани левици како би се она дискредитовала. НАТО стратегије су користиле стално изазивање напетости, несигурности и немира, пловљење под лажним заставама наводно левичарског тероризма, договоре Пентагона и тајних служби европских земаља да се регрутују агенти из екстремно радикалних, десничарских кругова за окосницу тајне армије. То је, вели он, стратегија: „Посеј страх и владај“.                                                                                             Ганзер је истицао:“Све те тајне структуре НАТО су ЦИА и Британска тајна служба (МИ6) обучавале, финансирале и тренирале. Почело је од тога да се оне, као герила, припреме за партизански начин ратовања против Совјетског Савеза и његовог евентуалног напада у току Хладног рата. Али и седамдесетих година, под паролом борба против комунизма, заједно са италијанском обавештајном службом, чиниле су све да дискредитују комунисте у Италији. ЦИА се бојала да комунисти не завладају у Италији, Француској и Грчкој. Циљ је био политику тих земаља контролисати и на њу утицати како би кренула у правцу који је Америци одговарао.“(2)                Ганзер је утврдио да су НАТО тајне армије постојале у Италији, Француској, Белгији, Холандији, Данској, Шведској, Финској,Турској, Шпанији, Португалу, Аустрији, Грчкој, Луксембургу, Швајцарској и Немачкој. Атентати у Ирану 1953. и 1954. године у Египту дело су НАТО тајних армија.                                                                                                        Кад је прошао Хладни рат, НАТО је користио „исламску претњу“ да би контролисао хаос на планети и усмеравао све у своју корист. Опет операције под лажном заставом. Борба против исламског тероризма је, по Ганзеру,  један од начина да се влада светом. Уосталом, после 11. септембра 2001, све европске државе постале су вазали САД.                                  Међутим, ово није прича о ратовању Америке и њених сателита за освајање светске моћи. Ово је прича о томе како је 11. септембар 2001. искоришћен за успостављање тоталитарног надзора над људима не само у Америци. Америка је почела, а сви су наставили. И сада имамо нови корак – то је КОРОНОКРАТИЈА, када се, у име борбе против вируса корона ( о коме се, авај, још увек не зна ништа поуздано ) над човечанством врши оглед тоталитарног преуређења света. Јасно је као дан куда све иде: ка глобалном концлолгору. Ко не верује, нека чита кака се тоталитаризам успоставља у Аустралији. (1) Тамо се заиста иде „тенком против вируса“.

И у  Америци се наставља. Чак и „Њујорк Тајмс“ сматра да је покушај Бајдена да уведе присилну вакцинацију тоталитаран.(2)

Да бисмо видели како је антитерористички наратив настао после септембарских догађаја у САД 2001. године искоришћен за увођење новог тоталитаризма, доносимо текст америчког конзервативног протестанта, Лија Пена, „Када држава постане бог“.(3) Од његовог настанка прошло је деценију и по, али он није изгубио актуелност – напротив, актуелнији је него када је писан.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ                                 1.https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=09&dd=11&nav_category=78&nav_id=1921174

2.https://www.nytimes.com/2021/09/10/opinion/politics/biden-vaccine-mandate.html

3. http://www.scp-inc.org/publications/journals/J2704/

Ли Пен

КАДА ДРЖАВА ПОСТАНЕ БОГ

Током Првог светског рата, амерички активиста Рендолф Борн упозорио је: „Рат је здравље државе.”¹ Његово пророчанство се показало као истинито: раздобље које је уследило након 1914. године било је раздобље апсолутног рата и апсолутне државе. Чинило се да ће са распадом бившег Совјетског Савеза, стање трајног рата, трајне мобилизације и трајног ванредног стања бити окончано. Међутим, десило се управо супротно: Америка и читав свет сада постављају темеље хај–тек тоталитаризма, уз паралелан процес одузимања слободе, баш као што је у скоро целом свету био случај између 1914. и 1945. године.

Преседани од 1790. године до Другог светског рата

Обе партије у Америци боре се да задобију савезну власт, што је тренд који је био присутан много пре Рата против тероризма. Закони наведени даље у тексту поставили су преседан за регулативу која се данас спроводи и предлаже.

Због могућности рата са Француском, године 1798. Савезна влада је усвојила Законе о странцима и побуни.² „Законом о побуни проглашено је кривичним делом свако штампање или објављивање лажних, малициозних или скандалозних изјава усмерених против америчке владе, председника, или Конгреса, подстицање опозиције против закона Конгреса, као и свако пружање помоћи страним силама у припремању завере против Сједињених Америчких Држава.”³ У складу са овим законом, ухапшено је око 25 људи, од којих је 10 кажњено казном затвора. Будући да је било предвиђено да Закон о побуни остане на снази до 1801. године, он је, по свему судећи, био усвојен да би се онемогућила политичка активност и новинарска делатност опозиционе партије непосредно пред председничке изборе 1800. године. Ови закони нису били популарни, а реакција на њих помогла је Томасу Џеферсону да победи на изборима 1800. године.

За време Грађанског рата, председник Линколн суспендовао је право habeas corpus све до краја рата. Војска је у том периоду ухапсила на хиљаде људи, укључујући политичаре и уреднике новина оријентисаних против рата, а један грађанин је на кратко задржан у притвору зато што је Линколна назвао „правом будалом”.⁴ Пошто је рат завршен, државни адвокати су покушали да одбране оправданост ових поступака пред Врховним судом, рекавши да председничка овлашћења током рата „морају бити неограничена”, те да су Први, Четврти, Пети и Шести уставни амандман и готово половина Повеље о правима „мирнодопске одредбе” чија примена мора бити суспендована током ратног стања.⁵ Врховни суд је осудио ову апологију деспотизма, изјавивши у пресуди у случају Милиган из 1866. године да „Устав Сједињених Америчких Држава представља закон и за владу и за народ, подједнако и у рату и у миру, те да штити све класе људи, у свако време и у свим околностима.”⁶

Са Првим светским ратом, Велика влада утврђена је као трајна одлика америчког друштва. Наиме, када је Америка 1917. године ушла у рат, грађанске слободе су нестале. Законом о шпијунажи из 1917. године и Законом о побуни из 1918. године, властима је дозвољено да ставе у притвор велики број пацифиста, социјалиста и других који су се супротстављали рату.⁷ Комитет о информацијама од јавног значаја земљу је засуо причама о ужасима које су починили такозвани „Хуни”, и позвао Американце да хамбургере преименују у „сендвиче слободе”, а „sauerkraut”, немачку реч за кисели купус, у „купус слободе”. Многе савезне агенције које су током Првог светског рата биле задужене за контролу привреде, укључујући Управу за ратно финансирање, поставиле су преседане за бирократију пројекта Нови договор.⁸ Милиони Американаца су регрутовани, а остатак је по први пут имао обавезу да Пореској администрацији поднесе пореске пријаве.⁹ Након рата, државни тужилац Мичел Палмер ухапсио је и депортовао 6.000 странаца који су били осумњичени за левичарску активност. За време „Прогона црвених” који је уследио, „суспендовано је пет чланова Скупштине државе Њујорк, а један конгресмен је у два наврата избачен из Доњег дома Конгреса.”¹⁰ Први светски рат је био главна проба за оно што ће држава урадити у Другом светском рату, Хладном рату и Рату против тероризма.

Током Другог светског рата, Америка је 110.000 својих становника јапанског порекла затворила у логоре. Од ових заробљеника, две трећине су били амерички држављани.¹¹ Приликом доношења пресуде у случају Коремасу против САД из 1944. године, Врховни суд се повиновао Рузвелтовој администрацији и одобрио да се држављани САД третирају као ратни заробљеници. Тек крајем осамдесетих година 20. века влада САД је дала јавно извињење због тога и понудила компензацију преживелима.

Губитак слободе током „мирнодопског” периода деведесетих година 20. века

Чак и у периоду измећу пада Совјетског Савеза и почетка Рата против тероризма, обе партије су сарађивале у доношењу читавог низа програма и закона који су представљали атак на приватност.

Године 1994. Конгрес и Бела кућа су још увек били под контролом демократске партије. На захтев FBI–а, Конгрес је усвојио Закон о подршци комуникационог система у спровођењу закона, којим је проширена обавеза телекомуникационих компанија да помогну полицији у вршењу електронског надзора.¹² У то време, за такав вид прислушкивања било је неопходно судско одобрење; након усвајања ПАТРИОТСКОГ закона из 2001. године, прислушкивање се може вршити и без налога суда.

У августу исте године, државни тужилац Џенет Рино основала је радну групу под називом Заштита лекара који врше абортусе од насиља, чији је задатак био да истражи насиље мотивисано супротстављањем абортусу и грађанску непослушност. Ову групу су сачињавали представници FBI–а, Америчке службе за контролу поште, Америчке шерифске службе, и Бироа за алкохол, дуван и ватрено оружје – исти они криминалци који су извршили убиства у Руби Риџу и Вакоу. Године 2000. већ је било јасно да ова група углавном истражује групе у оквиру pro-life покрета и појединце који нису имали никакве везе са злочинима против клиника за абортус. Документа објављена под претњом судских тужби показала су да је FBI прикупљао досијее о кардиналу О’Конору из Њујорка, пастору Џерију Фалвелу, Националној конференцији католичких бискупа, Феминисткичком покрету за живот, Покрету жена за Америку, Америчкој лиги за живот, Хришћанској коалицији, и другим поштеним активистима pro-life покрета. Неки агенти FBI–а су се супротставили оваквом надзору из правних и етичких разлога, али су њихове примедбе одбачене на вишим инстанцама Министарства правде.¹³ Државни тужилац Џон Ешкрофт очувао је ову радну групу, тако да она и даље постоји.¹⁴

Године 1996. председник Клинтон је усвојио Закон о борби против тероризма и смртној казни. У складу са одредбама овог закона, отежани су услови под којима оптужена лица у кривичним случајевима могу да користе право habeas corpus како би уложила жалбу на пресуду.¹⁵

Исте те године, републиканска већина у Конгресу усвојила је „Закон о личној одговорности и могућностима за рад из 1996. године” (што је председник Клинтон потписао).¹⁶ Овим законом се од свих држава захтевало да оснују регистар новозапослених лица код свих послодаваца и да савезној влади доставе име запосленог, податке о његовим примањима, адресу и број социјалног осигурања. Ова база података, „Национални директоријум новозапослених радника”, заједно са савезном „Службом за лоцирање родитеља” користи се за извршење налога за плаћање издржавања деце. Држава сада може да прати ко кога запошљава, и када то чини. Бушова администрација предлаже да се ова база података прошири, тако да казина и тркалишта буду у обавези да без одлагања пријаве све коцкаре који освоје преко 5.000 долара.¹⁷ Као и када је у питању база података о новозапосленим лицима, тврди се да овај план омогућава спровођење принудне наплате закаснелих плаћања за издржавање деце. Такође 1996. године, Конгрес је усвојио закон којим се уводи de facto национална лична карта – у складу са одредбом „Издавање возачких дозвола и упоредивих идентификационих докумената од стране држава”, сакривеном на страни 716. Обједињеног закона о расподели буџетских средстава. Међутим, овај тајни закон укинут је 1999. године, пошто су га обелоданили противници идеје о увођењу националне личне карте.¹⁸ Упркос мноштву мера усмерених против приватности које су усвојене после 11. септембра, закон о увођењу националне личне карте још увек није усвојен.

Године 1998. обе странке су сарађивале на изради регулативе о „мобилним уређајима за прислушкивање”, чија би примена значила да би био довољан само један налог за прислушкивање да се прислушкују сви телефони које осумњичени користи у јурисдикцији коју налог покрива. Према томе, уколико осумњичени посети пријатеља или рођака и телефонира из њиховог стана, њихови телефони могу бити прислушкивани у складу са јединственим налогом. Након 11. септембра, ово овлашћење је проширено, тако да налог о „мобилном прислушкивању” сада може да покрије читаву нацију.¹⁹

Крајем деведесетих година 20. века, откривено је да су обавештајне агенције САД, Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда још од 1971. године одржавале ECHELON систем шпијунаже. У свом модерном облику, овај систем „је у стању да пресретне и обради многе облике преноса података, и то широм света. Тврди се да ECHELON може да пресретне чак три милијарде облика комуникације сваког дана, укључујући телефонске разговоре, имејл поруке, материјал који се снима са Интернета, сателитске преносе, итд. Систем ECHELON прикупља све те преносе без икакве дискриминације, а затим тражи најпотребније информације, користећи програме вештачке интелигенције. Неки извори тврде да систем ECHELON прочешља неких 90 процената целокупног интернетског саобраћаја. …ECHELON је првобитно коришћен у сврхе заштите националне безбедности. Он и даље испуњава ту сврху. На пример, знамо да ECHELON прикупља информације о Северној Кореји. Међутим, национална безбедност није једини интерес система ECHELON. Неки извештаји указују на то да је индустријска шпијунажа постала део активности овог система. И мада тренутно расположиве информације указују да само високи државни званичници имају директну контролу над задацима ECHELON–а, информације које се добијају на овај начин могу бити прослеђене другим лицима уколико то исти ови званичници одлуче. Према томе, велики број ових информација прослеђен је америчким компанијама, у настојању да им се дâ конкурентна предност над другим, мање обавештеним компанијама. …Осим тога, влада забринутост да би се активности ECHELON –а могле користити за сузбијање политичког неслагања. Многа од ових питања садржана су у извештају припремљеном на захтев Европског парламента. Штавише, колико је познато, не постоје средства за спречавање такве злоупотребе овлашћења. …ECHELON је строго поверљив систем, који се спроводи уз минимум или чак потпуно одсуство надзора националних парламената или судова. Највећи део онога што је познато о овом систему потиче од незваничних извора и из поверљивих докумената. Проста истина јесте да не постоји начин да се прецизно утврди сврха у коју се ECHELON користи. Постоје, међутим, докази, мада њихов добар део представљају само докази на основу индиција, да је преко система ECHELON (и његовог пандана у Британији) вршено значајно нарушавање приватности. Наводи о нарушавању приватности укључују тајни надзор политичких организација, као што је Amnesty International. …Међутим, оно што још више узнемирава јесте чињеница да ће се, уколико се покаже да су ове тврдње тачне, испоставити да су Агенција за националну безбедност и њој сродне организације вероватно заобишле велики број закона и то у великом броју земаља. Многе нације имају законе који спречавају такво нарушавање приватности. Ипак, постоје сумње да се ECHELON служио различитим облицима преваре да би избегао ова правна ограничења. На пример, круже гласине да одређене државе не користе сопствене агенте за шпијунирање сопствених грађане, већ за то ангажују агенте из других земаља.”²⁰ Колико је познато, ECHELON је и даље активан.

У децембру 1998. године, регулаторни органи Централне банке Америке израдили су предлог регулативе „упознај свог клијента”, у складу са којом се од банака захтева да утврде профил својих клијената и да полицијским органима подносе извештаје на захтев (без налога) у року од 48 сати. Ови планови су остављени по страни 1999. године, пошто је више од 250.000 људи послало своје коментаре на овај закон, негодујући против усвајања предложене регулативе. Ипак, након 11. септембра, усвојен је и овај и још много сличних предлога.²¹

Затварање Америке након 11. септембра

Одмах након терористичког напада 11. септембра, савезна влада је агресивно почела да ради на задобијању нових овлашћења која би јој омогућила да води нови рат неизвесног трајања.

У априлу 2004. године, у сведочењу пред Конгресном комисијом за догађаје од 11. септембра, тадашњи Саветник за националну безбедност Кондолиза Рајс изјавила је да су ти напади омогућили „одлучне и свеобухватне промене” у Америци: „Одлучне и свеобухватне промене су некада могуће тек након катастрофа. То су догађаји који рађају нови консензус који нам омогућава да превазиђемо старе начине размишљања и деловања. И баш као што је Други светски рат довео до суштинске реорганизације наше националне одбране и до формирања Савета за националну безбедност, тако је и 11. септембар омогућио далекосежне промене начина на који штитимо своју домовину. Председник Буш предводи земљу током овог периода кризе и промена. Оснивањем Министарства за националну безбедност, он је објединио и рационализовао наша настојања да заштитимо своју домовину; основао је нови центар за интеграцију и анализу информација о претњама и тероризму; FBI је под његовим вођством трансформисан у агенцију посвећену борби против тероризма; срушио је бирократске препреке и правне баријере које спречавају размену виталних информација између домаћих полицијских и страних обавештајних агенција; а у сарадњи са Конгресом званичницима је обезбедио нове инструменте, као што је ПАТРИОТСКИ закон, за проналажење и заустављање терориста.”²²

Обе странке заједно учествују у овом процесу. У септембру 2001. године, демократски лидер Доњег дома Конгреса, Ричард Гепард изјавио је: „Ми се тренутно налазимо у једном новом свету где морамо да извршимо поновну процену односа између слободе и безбедности. …Нећемо више имати исти степен отворености и слободе као до сада.”²³

А држава је у највећој могућој мери искористила све прилике које јој је пружио овај катастрофални догађај.

Само шест дана након септембарских напада, државни тужилац Ешкрофт је већ одаслао први нацрт закона који ће касније прерасти у ПАТРИОТСКИ закон. Ешкрофт је, између осталог, предложио и суспендовање права habeas corpus.²⁴ У складу са овим правом, проистеклим из британске Magna Carta–е из 1215. године, држава је дужна да затвореницима допусти да буду саслушани пред судом, како би суд могао да одлучи да ли је њихово држање у затвору оправдано. Укидање овог права значило би да власти могу без икаквих проблема да вас стрпају у затвор, по сопственом нахођењу, и то на неограничен временски период. Џејмс Сенсенбренер (републиканац, држава Висконсин), председавајући Правосудног комитета Доњег дома, недвосмислено је изјавио да овај предлог не може да буде увршћен у нови закон. Тако је и било – суспендовање права habeas corpus није нашло места у ПАТРИОТСКОМ закону.

Администрација је такође предложила оснивање система војних судова који би били меродавни у свим случајевима који се тичу затвореника–„непријатељских бораца”, били они Американци или страни држављани. Ови трибунали би оптуженог могли да осуде и на смртну казну. Осим тога, не би постојала никаква контрола пресуда војног трибунала од стране цивилног суда у погледу казне, пресуде или тога колико је уопште основано држати оптуженог у затвору као непријатељског борца.²⁵ У складу са предложеним правилима Министарства правде, трибунали оптуженима и њиховим адвокатима могу да онемогуће приступ информацијама за које тужиоци сматрају да треба да буду заштићене из разлога националне безбедности, биле оне поверљиве или не. Разговоре између адвоката и клијента било би могуће пратити, а од адвоката непријатељских бораца би се захтевало, без обзира на привилегован однос адвоката и клијента, да обелодане све стечене информације из разлога националне безбедности. Правила даље предвиђају да адвокатима одбране неће бити дозвољено да ангажују спољне стручњаке, а да заробљеници неће имати право жалбе у цивилним судовима. Врхунац овог савременог облика lettre de cachet²⁶ јесте да ова правила предвиђају да влада има право да „непријатељске борце” неограничено држи у затвору, чак и уколико их војни трибунали прогласе невиним.

Државни тужилац Ешкрофт је изјавио: „Једанаестог септембра, америчка улица представљала је ратну зону.”²⁷ Ако је то тачно, онда се ратна правила могу применити сваки пут када влада одлучи да се разрачуна са својим домаћим противницима.

ПАТРИОТСКИ закон

Савезни атак на Повељу о правима отпочео је доношењем ПАТРИОТСКОГ закона, који је усвојен муњевитом брзином, за мање од два месеца после терористичких напада 11. септембра 2000. године. Овај закон је усвојен уз минималну парламентарну расправу²⁸ и велику двостраначку подршку. У Доњем дому Конгреса 356 посланика је гласало за, а 66 против овог закона, док је у Сенату само један сенатор гласао против (Сен. Расел Фајнголд, демократа, држава Висконсин).²⁹ Тренутни носилац листе демократа на председничким изборима, Џон Кери, гласао је за ПАТРИОТСКИ закон.

Међу одредбама овог закона налазимо и следеће одредбе, свака од којих представља нарушавање аутентичне Повеље о правима:

„Домаћи тероризам” је дефинисан широко као: сваки „чин опасан по људске животе којим се крше закони Сједињених Америчких Држава или било које државе, и који очигледно има за циљ да (1) изврши застрашивање или принуду цивилне популације; (2) да застрашивањем или принудом утиче на државну политику; односно (3) да масовним разарањем, убијањем или киднаповањем утиче на поступке државе.” Како каже Америчка унија за грађанске слободе (ACLU), у складу са овом дефиницијом организација за борбу против абортуса Operation Rescue и демонстранти против глобализације могли би бити проглашени домаћим терористима;³⁰ исто важи и за велике штрајкове синдикалних организација или масивне протесте против рата, приликом којих долази до застоја саобраћаја. („Застрашивање” је широк појам; агенти Агенције за безбедност у саобраћају ухапсили су неколико путника зато што су им ови дрско одговорили, образложивши то речима да „подизање гласа на раднике обезбеђења” представља облик „застрашивања”).³¹

Свако ко подржава групу окривљену да учествује у „домаћем тероризму” може и сам да постане предмет истраге, чак и ако пружа само финансијску помоћ и није свестан које су све активности те групе.³² Смернице које је 2002. године издало Министарство правде агентима дају широка овлашћења да започну анти–терористичку истрагу, из готово било ког разлога: „Да би била покренута терористичка истрага, довољно је да постоје ‘разумне индикације’ … што значи да је истрагу много лакше покренути него кад би било неопходно доказати постојање ‘оправдане сумње’. …Природа понашања у коме учествује терористичке организације оправдава закључак да је неопходан услов [за покретање кривичне истраге] задовољен, чак и ако учесници, колико је познато, нису изјавили ништа што би указало да они подржавају или планирају насиље или друге забрањене радње.”³³

На основу налога који издаје тајни Суд за присмотру страних обавештајаца (основан за време Картерове администрације 1978. године), FBI може да посећује библиотеке и књижаре и тамо преузима спискове књига које осумњичени купују или позајмљују. Продавницама и библиотекама забрањено је да осумњичене обавесте да су информације о њима достављене влади.³⁴

Агенти сада имају право да изврше претрес дома осумњиченог, за шта је потребан налог, али више нису дужни да осумњиченог одмах обавесте о претресу. Ово је повратак на тајне операције надзора које су вршене за време председника Џ. Едгара Хувера; то важи за све истраге, а не само истраге везане за тероризам. ³⁵

Закон федералним агентима сада дозвољава да користе систем за прислушкивање, по имену Carnivore. Carnivore, познат и под називом DCS1000, јесте уређај који држава користи да прати сав имејл саобраћај који се одвија преко једног провајдера интернет услуга. Овај уређај може да скенира електронску пошту како би открио сумњиву садржину.³⁶ Данас се под сумњивом садржином подразумевају речи „бомба” или „Алах”; у неком новом режиму, систем ће можда хватати сваког ко у имејлу употреби реч „покрет за живот”, „хришћански” или „неуставни”. Да би користила систем Carnivore, држава не мора да докаже постојање оправдане сумње да је у питању почињен или планиран злочин.³⁷

Када је ПАТРИОТСКИ закон на брзину усвојен у Конгресу, држава је то оправдала потребом борбе са тероризмом. Међутим, влада своја нова овлашћења користи да казни прекршаје сваке врсте: „осумњичене за трговину наркотицима, пословни криминал, уцењиваче, произвођаче дечје порнографије, осумњичене за прање новца, шпијуне, па чак и корумпиране стране лидере. …У једној студији коју је Главни контролни уред, истражно тело Конгреса, спровео у јануару, закључено је да је, иако је број ‘ислеђивања терориста’ у Министарству правде нагло порастао након напада 11. септембра, 75 процената пресуда које је министарство класификовало као ‘међународни тероризам’ било погрешно класификовано. Велики број ових пресуда односио се на обичније злочине као што је кривотворење докумената.”³⁸

FBI–у је довољан и мањи повод да покрене истрагу. Године 2003. један тамнопути младић седео је у кафићу у Атланти и читао чланак против владе. Некога од присутних у локалу тај призор је уплашио, па је FBI без одлагања добио дојаву. Младића, који је иначе радио у књижари, затим су посетила два FBI агента и претражила му аутомобил, а једини злочин који је починио јесте то што је виђен како чита чланак који му је проследио отац: „‘Оружја масовне глупости’ Хала Кроутера, из часописа Weekly Planet, независног издања из града Тампе.”³⁹ Овај чланак је представљао „оштру критику начина на који су привредни интереси затровали националне медије, са посебним освртом на Fox News и Руперта Мердока – беспоштедну и изузетно прецизну анализу америчког новинарства након 11. септембра.”⁴⁰ Упитан у вези са овим инцидентом, портпарол FBI–а, специјални агент Парис изјавио је: „‘У раздобљу након 11. септембра, FBI има одговорност да истражи све дојаве о потенцијалној терористичкој активности’, каже Парис. ‘Хоће ли се људи због тога бунити, хоће ли доживљавати одређене непријатности с времена на време? Наравно да хоће. …Изгубиће нешто своје удобности, али ће то бити надомештено повећаном безбедношћу.”⁴¹ Како каже Шулц: „Мрачан ће бити онај дан када амерички држављани читање почну сматрати претњом; а када се савезна влада са тим сагласи, завладаће потпуна тама.”⁴²

Неке одредбе ПАТРИОТСКОГ закона су трајне; друге су предвиђене да престану да важе у децембру 2005. године, осим уколико их Конгрес не обнови.⁴³ Буш и Ешкрофт, међутим, већ убеђују Конгрес да не треба да ограничи њихову примену.⁴⁴ Како у априлу 2004. године извештава агенција Associated Press: „Направивши од америчког ПАТРИОТСКОГ закона главну тему своје кампање за други мандат, Председник Буш је унапред осудио свако предложено разводњавање тог закона који он сматра кључним у борби против тероризма.”⁴⁵ Буш је изјавио: „Укидање ПАТРИОТСКОГ закона би полицијске и обавештајне службе лишило неопходних инструмената за рат против тероризма, и представљало свесно игнорисање трајне претње по националну безбедност.”⁴⁶

Буш, по свему судећи, не увиђа да постоји противречност између политике коју сада води и његове тврдње у обраћању нацији 2002. године да „ниједан народ на Земљи не жели да буде потлачен, нити тежи потчињености, нити с радошћу чека да му тајна полиција у поноћ закуца на врата. …Америка ће предводити све народе тако што ће бранити слободу и правду, јер су ово вредности које су исправне, истинске и непроменљиве за све људе на свету. Не постоји ниједна нација која је власник ових аспирација, као што не постоји ниједна нација која је из њих изузета. Ми немамо намеру да намећемо своју културу, али Америка ће увек чврсто бранити непроменљиве захтеве људског достојанства: владавину права … ограничена овлашћења државе … поштовање жена … приватну својину … слободу говора … равноправан приступ правди… и верску толеранцију.”⁴⁷ Међутим, оно што председник Буш стварно мисли вероватно најбоље приказује једна незванична примедба коју је у децембру 2000. године рекао лидерима Конгреса: „Биће тренутака када се нећемо слагати и то је сасвим у реду. Да је ово диктатура, било би много лакше, под условом, наравно, да сам ја диктатор.”⁴⁸

После ПАТРИОТСКОГ закона

Нашим државницима нису довољна ни овлашћења која им додељује ПАТРИОТСКИ закон. Мајнди Такер, портпарол Министарства правде 2001. године, изјавила је након усвајања закона: „Ово је само први корак. Биће још регулативе.”⁴⁹ Њено пророчанство се показало истинитим.

Савезни иследници сада могу да прислушкују разговоре између адвоката и њихових клијената у затвору, а да им за то није потребно претходно одобрење суда.⁵⁰ Толико о привилегованом односу адвоката и клијента.

У марту 2004. године, FBI је Савезној комисији за комуникације предложио да сви велики провајдери интернет услуга поново повежу своје мреже и редизајнирају своје услуге тако да полицијским агентима олакшају прислушкивање.⁵¹ Компанијама је дат рок од 15 месеци да усагласе своје пословање са овом регулативом, и дозвољено им је да трошкове тог усаглашавања уграде у цену коју наплаћују од корисника.

Недавним судским пресудама, FBI–у је дозвољено да инсталира софтвер за читање тастатуре на компјутере одређених лица и то без налога. У оквиру програма „Магична лампа”, FBI предметима истраге може да шаље и спајвер, а водећи произвођачи анти–вирусног софтвера сагласили су се да своје против–вирусне и firewall програме дизајнирају на такав начин да не ометају вирус FBI–а.⁵² Ове одредбе важе за све федералне истраге а не само за лов на терористе.⁵³

Министарство правде је FBI овластило да шпијунира цркве, џамије и јавне скупове, чак и када не постоје специфичне претходне индиције да је реч о криминалној активности.⁵⁴ На тај начин, FBI се враћа на праксу коришћену у оквиру COINTELPRO програма из периода од 1956–1971. године, када је FBI убацивао своје агенте у организације за заштиту грађанских права, организације против рата, организације америчких црнаца и друге дисидентске организације, да би њима манипулисао и подстицао поделе унутар њих.⁵⁵

Неколико сенатора, укључујући сенатора Чака Хагела (републиканац, држава Небраска), предлажу да се обнови нацрт закона о вођењу ратова.⁵⁶ У Америци, овај нацрт је претходно коришћен током Грађанског рата, Првог светског рата, Другог светског рата и већег дела Хладног рата (1948–1973).

Министарство одбране тренутно израђује систем под називом „Систем информација о тероризму” (TIAS, Terrorist Information Awareness System, првобитно назван „Систем тоталних информација”), за шта је на самом почетку издвојено 200 милиона долара. Овај програм би претраживао податке из постојећих приватних и државних база података, тражећи „сумњиве” обрасце понашања. Систем TIAS би могао да контролише податке о банкама и кредитним картицама, авионским путовањима и изнајмљивању аутомобила, као и медицинске картоне, рецепте за лекове, информације о куповини преко интернета, и другу евиденцију у електронском облику. Систем TIAS би такође омогућио стварање националне базе података о власницима и купцима оружја, упркос законима усвојеним 1986. и 1993. године којима се забрањује формирање таквог националног регистра о оружју.⁵⁷ Свако може бити предмет претраге, и то без налога. Осим тога, у оквиру TIAS–а био би израђен и софтвер за идентификацију појединаца снимљених камерама за видео надзор на јавним местима.⁵⁸ Јавност је бурно реаговала против оваквог система, због чега је Конгрес почетком 2003. забранио његово даље финансирање. Међутим, реч је о опасној рупи у закону: уколико председник потврди да је TIAS неопходан за националну безбедност, може се наставити са изградњом овог свеобухватног on–line регистра о сваком појединачном Американцу.⁵⁹ Почетком 2003. године, већ је постојао „радни прототип система, а федералне агенције изван Министарства одбране изразиле су заинтересованост за њега.”⁶⁰

Министарство правде затражило је одобрење Врховног суда да стране држављане ухапшене изван САД држи на неограничени временски период у затвору Гвантанамо Беј, при чему овим заробљеницима не би био приписан ни статус ратних заробљеника нити би имали права (укључујући судску ревизију њиховог статуса) која нелегални странци имају у америчком правосудном систему. Исто тако, администрација је затражила одобрење вишег суда да два америчка држављанина проглашена „непријатељским борцима” држи у војним затворима неограничено, без могућности комуникације са спољним светом.⁶¹ У августу 2002. године, новине Wall Street Journal писале су о плановима Министарства одбране да ухапси још неке америчке држављане за које се сумња да су „непријатељски борци”.⁶²

Администрација такође захтева да Врховни суд подржи њену одлуку о de facto суспензији права habeas corpus: „Суд је обавезан да поступа у складу са одлукама извршне власти у питањима националне безбедности и војним питањима, а то је посебно потребно када су у питању изузетно осетљиве и важне одлуке [о додели статуса непријатељског борца] као што је ова.”⁶³ Према томе, Администрација тврди да има право да свакога спусти у правну црну рупу коју проглашење „непријатељским војником” подразумева, и то без икакве судске ревизије ове пресуде. Лицима оптуженим за злочине повезане са тероризмом, влада нуди избор који више наликује на принуду: изјасните се кривим и одреците се суђења са поротом, или ћете бити ухапшени као непријатељски борац на неодређени временски период.⁶⁴

Један од новинара листа Newsweek наводи разлоге којима је вицеадмирал Џејкоби, директор Безбедносне обавештајне агенције, образложио овакве поступке: „Зашто њему [Хосеу Падиљи, једном од двојице ухапшених Американаца проглашених непријатељским борцима] не треба дозволити суђење? Објашњење адмирала Џејкобија је фасцинантно: пре свега, зато што можда постоји нешто што су иследници пропустили, или што би могли открити уколико у неком тренутку на неком другом месту буду ухапшени нови осумњичени. Такође, уколико буде потребно да га поново испитују, било би лоше да Падиља има било какво осећање наде: ‘Свако закашњење у добијању информација од Падиље могло би имати изузетно озбиљне последице по националну и јавну безбедност.’ Други разлог – који је заиста застрашујући – јесте чињеница да би Падиља могао да открије ‘изворе и методе’. То јест, он би на суду могао да говори о средствима које су иследници користили да би га натерали да говори. Према томе, њему се никада не сме дозволити да говори. Уколико судови прихвате овакве аргументе, онда ми Американци можемо слободно да се опростимо са својим правима. А читајући адмиралов извештај, морате се запитати да то можда и није циљ: да председник и његови људи добију право да све Американце третирају као Хосеа Падиљу, све док не добију одговоре које очекују.”⁶⁵

Преседани које судске пресуде (које се очекују у лето 2004. године) у овим случајевима поставе, касније ће се примењивати на права свих људи који буду предмет налога извршне власти; ове одлуке ће утицати на све, а не само на странце, натурализоване држављане или муслимане.

У марту 2003. године, влада је најавила планове да уведе систем компјутеризоване контроле свих авионских путника; овај систем назван је CAPPS II (Computer Assisted Passenger Pre–Screening System: Систем компјутерске контроле путника). Уколико желе да путују авионом, Американци ће бити проверени у државној бази података, и затим класификовани као „зелени” (могу да путују), „жути” (могу да путују, али претходно је неопходно извршити темељан претрес) или „црвени” (забрањено им је да путују, и предају се полицији). Лица која буду стављена на црну листу неће знати зашто су означени као жути или црвени и неће моћи да се успротиве таквој класификацији.⁶⁶ Бушова администрација је 2005. године захтевала да се повећа финансирање овог система, а компаније American Airlines, JetBlue, i Northwest Airlines држави су већ уступиле на милионе евиденција о путницима како би се овај систем могао тестирати.⁶⁷

Почетком 2003. године, један од запослених у Министарству правде без одобрења је објавио „Закон о унапређењу домаће безбедности из 2003. године”, познат и под називом „ПАТРИОТСКИ закон II”.⁶⁸ Овај закон, послат потпредседнику Чејнију и председавајућем Горњег дома Хастерту пре него што је неовлашћено објављен, у великој мери би повећао овлашћења савезних органа за спровођење закона. Одредбе су укључивале одобравање надзора Американаца осумњичених за прикупљање информација за неку страну силу, чак и ако је дата активност легална.⁶⁹ (Тако, на пример, неко ко припрема извештај за Amnesty International, што је свакако страна организација, може бити предмет надзора; исто важи и за особу која припрема извештај за Ватикан). Федерални агенти који незаконито шпијунирају Американце били би изузети из кривичног гоњења или грађанске парнице, уколико поступају „у доброј вери” на основу наређења својих надређених.⁷⁰ Тачка „Забрана откривања информација о истрази притвореника осумњичених за тероризам” значајно би олакшала тајна хапшења и притвор.⁷¹ Применом одредбе „Одговарајући правни лекови у вези са активностима надзора” била би укинута обавеза да се за спровођење надзора претходно добије одобрење савезних односно државних судова, којим се, иначе, ограничавају права полиције да шпијунира Американце.⁷² Коришћење технологије за шифровање и остали компјутерски злочини били би кажњиви додатном казном затвора од пет година.⁷³ У складу са овом одредбом, коришћење шифрованог имејла ради планирања блокаде клинике за абортусе – што представља кршење закона „FACE” из 1994. године – било би кажњиво још дужом казном затвора.) Американци оптужени да подржавају домаћи или међународни тероризам могли би да изгубе држављанство; након тога би их било могуће држати у притвору на неограничено време као „имигранте без докумената у сопственој земљи”.⁷⁴ Предлог закона даље утврђује да „намера од одрицању од националне припадности не мора да буде исказана речима, већ се о њеном постојању може закључити из понашања сваког појединца.”⁷⁵ Закон о унапређењу домаће безбедности такође предвиђа и одбацивање такве одлуке суда у складу са којом се од савезне владе захтева да обелодани имена лица која су ухапшена након 11. септембра.⁷⁶

Закон о унапређењу домаће безбедности још увек није усвојен, али текст овог закона јасно показује шта би влада желела да уради, кад би само могла. Можда ће делови овог закона бити усвајани један по један. На пример, у новембру 2003. године, Конгрес је усвојио предлог закона којим се FBI–у дају већа овлашћења да захтева евиденцију предузећа, без претходног одобрења судије или велике пороте. Претходно, банке и друге финансијске организације су биле дужне да достављају те податке у „терористичким” случајевима; нови закон уводи исту обавезу за продавце аутомобила, залагаонице, казина и друге привредне субјекте.⁷⁷

Неколико судија Врховног суда изјавило је да се томе неће противити. У марту 2003. године, судија Антонин Скалија изјавио је на скупу на Универзитету Џон Карил: „Права која уживате много су већа од онога што се стриктно захтева Уставом”, јер „Устав утврђује само минимуме”; за време рата „заштита права се своди на уставни минимум.”⁷⁸ Убрзо после напада на Светски трговински центар, судија Сандра Деј О’Конор изјавила је да постоји вероватноћа да Американце „чекају већа ограничења слободе него што је то икада било случај у нашој држави.”⁷⁹ Године 1998. главни судија Ренквист је у својој књизи Сви закони сем једног: грађанске слободе у ратно доба, писао: „У ратном периоду, председник може да поступа тако да максимално искористи своја правна овлашћења, али то не значи да сме да прекорачи границе тих овлашћења.”⁸⁰ Значи, троје од девет судија већ је потврдило да ће на први председников миг, учинити све што он жели.

Мучење и таоци

И како рат против тероризма напредује, праксе које Америка користи почињу да наликују на праксу њених некадашњих комунистичких и тренутних муслиманских непријатеља.

Када је у питању третман непријатељских војника заробљених у Авганистану и Ираку, америчке трупе користе методе мучења које су Совјети усавршили током монтираних процеса у тридесетим годинама прошлог века. Затворенике у затвору CIA–е у ваздухопловној бази Баграм у Авганистану војна полиција пребија, приморава да стоје или клече дуго времена, баца о зидове, лишава сна излажући их светлу 24 часа дневно, онемогућава им да користе аналгетике како би ублажили болове од задатих повреда и на други начин их потчињава „стресу и принуди”.⁸¹ (Овај поступак, који су Совјети назвали „конвејером”, био је веома ефикасан начин на који је совјетска полиција приморавала старе бољшевике током трајања Велике чистке да признају да су криви за злочине које нису починили.) Како је један војни званичник изјавио за Washington Post: „Уколико макар једном нисте прекршили ничија људска права, онда вероватно не радите свој посао како ваља.”⁸² Уколико се и овај ниво тортуре покаже као неуспешан, САД затворенике шаље у Јордан, Египат, Мароко и Сирију, где бивају подвргнути најгорој могућој тортури. Како каже други амерички званичник: „Ми их не пребијамо на мртво. Ми их само шаљемо у друге земље где ће их испребијати на мртво.”⁸³

Имајући у виду потребе и искушења која рат подразумева, тортура добија све већи број јавних присталица, како левичара, тако и припадника центра и деснице. У јесен 2001. године, Алан Дершовиц, професор на Харвадском правном факултету, бранитељ О. Џ. Симпсона и некадашњи борац за грађанска права, предложио је да се судијама дозволи да издају „налоге за мучење”; он исто то предлаже Израелцима, како би лакше ислеђивали Палестинце осумњичене за тероризам.⁸⁴ Дершовиц каже да се докази стечени мучењем не могу признати на кривичном суђењу, али се могу користити у грађанском поступку против осумњиченог (нпр. на саслушању ради депортовања или неком другом грађанском поступку који би наше инвентивно Министарство правде могло да измисли), или на кривичном суђењу против неког трећег лица.⁸⁵ Коментатор Џонатан Алтер изјавио је у новембру 2001. године: „У овој јесени гнева, чак и највећи либерал понекад ухвати себе како разматра опцију … мучења.” Он затим предлаже да се најупорнији терористи изруче „нашим мање префињеним савезницима”.⁸⁶ Новинар часописа Atlantic Monthly опредељује се за један прагматичан приступ: „Било би паметно да председник понови да Америка подржава међународне споразуме којима се забрањује мучење, а исто тако би било паметно да амерички иследници користе све методе принуде који функционишу. Такође би било паметно не дискутовати о томе ни са ким”.⁸⁷ Пет Бјукенан, традиционалиста који се углавном супротставља једностраном коришћењу државне моћи, ипак каже: „Али уколико је морално повести рат и убити на хиљаде људи да би се спречили потенцијални терористички напади на територији САД, зашто не задати бол једном човеку уколико би то зауставило будуће терористичке чинове на домаћој територији?”⁸⁸

Коментатори пишу; војска и CIA спроводе у дело. Извештај Newsweek–а из августа 2003. године каже: „Осумњичени су изоловани и немају приступ никаквим информацијама, чак ни о добу дана. Иследници имају овлашћење да дају или ускрате одобрење за све телесне функције, укључујући сан. Већина људи се у таквим околностима сломи невероватном брзином. Уколико се то покаже као неуспешно, прелази се на грубљи третман. Међутим, морате да читате између редова изјаве [вицеадмирала] Џејкобија да бисте то схватили. Пошто је непријатеља у рату против тероризма изузетно тешко идентификовати и пошто он не води ону врсту рата на коју су САД до сада потрошиле милионе долара, Џејкоби каже да су неопходна ‘иновативна и агресивна решења’. Уведен је ‘грубљи програм’ у оквиру кога ‘ислеђивања на великом броју локација широм света спроводи особље DIA–е [Безбедносне обавештајне агенције] и других организација у оквиру обавештајне заједнице.’ Како ми је објаснио један од Џејкобијевих подређених у Америчкој морнарици, намера је да већина најбитнијих негативаца остане изван Америке. По свему судећи, на свету постоји довољан број црних рупа у којима се могу размекшати негативци, мада је само неколицина њих позната јавности. ‘Најинтересантније у вези са овим ислеђивањем јесте чињеница да америчка влада и војска користе неодређени (државни) статус Авганистана, Дијега Гарсије, Гвантанамо Беја, Ирака и авионских носача како би избегли одређена правна питања везана за грубе методе ислеђивања’, рекао ми је мој пријатељ. ‘Без обзира какве хумане изјаве наша држава објављивала у вези са тортуром, не спроводе државе ислеђивања, већ појединци. Шта спречава нестрпљивог војника, на месту лишеном правног статуса, да удари једног од многих безимених, дехуманизованих људи?”⁸⁹ Дакле, заробљени се прво лишавају сна, а затим се прелази на друге методе са којима би се совјетски иследници из доба монтираних процеса 1937. године свакако сагласили.

Ако се мучење покаже као недовољно, може се прибећи и тактици узимања талаца – што је пракса коју су Немци до краја искористили током два светска рата. Како се наводи у причи објављеној у листу Washington Post у јулу 2003. године о реакцији САД на герилски отпор у Ираку: „Пуковник Дејвид Хог, командант 2. бригаде 4. пешадијске дивизије изјавио је да се за прикупљање обавештајних података користе и грубљи методи. У среду вече, рекао је он, његови војници су ухапсили супругу и ћерку једног ирачког генерала. Оставили су поруку: ‘Уколико желиш да ти породица буде ослобођена, предај се.’ Таква тактика је оправдана, рекао је он, јер: ‘У питању је обавештајна операција са затвореницима, а ови људи имају информације.’ Оне ће бити пуштене, наравно, додао је он касније. Тактика је упалила. Хог је изјавио да се генерал у петак појавио на предњој капији америчке базе и да се предао.”⁹⁰ Ето колико је наша земља напредовала од Картерове администрације. Године 1980. говорило се да је „Америка талац” Иранаца. Данас, када се породице осумњичених Ирачана отимају уколико то ситуација захтева, у питању су „таоци Америке”.

Заговорници тортуре и хапшења талаца кажу да су ови чинови у ратно време оправдани, посебно када су у питању терористи који би, побуђени употребом ових метода, могли да открију локацију бомбе која само што није експлодирала. Опет наилазимо на пример исте оне утилитаристичке логике која разбија табуе, а коју су либерали у шездесетим и седамдесетим годинама користили како би укинули законе против абортуса. Заговорници легализације абортуса рекли су да је то неопходан, премда трагичан начин да се реши проблем трудноћа које настају као резултат силовања и инцеста, представљају претњу по живот мајке или је у питању озбиљно деформисан фетус. Тридесет пет година касније, имамо ситуацију где се врши 1,3 милиона абортуса годишње;⁹¹ на сваких 1.000 рођених беба, 250 бива убијено у утроби мајке.⁹² Имајући у виду општи пад моралних вредности и начин на који табуи нестају након што буду прекршени у „посебним случајевима”, усуђујем се да предвидим следеће: уколико осумњичене за тероризам почнемо да мучимо 2004. године, тортура ће до 2014. године постати уобичајен метод за ислеђивање „рутинских” злочина, док ће се већ 2024. године приказивати на кабловској телевизији (или њеном еквиваленту).

У свом антиутопијском роману 1984. који је написан 1948. године, Џорџ Орвел даје предвиђање онога што се управо сада дешава: „Свака нова политичка теорија, ма каквим се именом звала, водила је натраг у хијерархију и круто устројство. А у општем обнављању сурових погледа које је почело око 1930. године, поступци који су одавно били напуштени, понекад и по неколико стотина година – хапшење без суда, претварање ратних заробљеника у робове, јавна погубљења, мучење затвореника, узимање талаца и расељавање целих народа – не само да су поново ушли у обичај него су их толерисали, па чак и бранили, људи који су се сматрали просвећеним и напредним.”⁹³

Милитаризација спровођења закона

Америка је, у прошлости, увек правила разлику између унутрашњих полицијских и војних операција. Поводом злостављања које су током Реконструкције извршиле војне снаге САД, Конгрес је 1878. године усвојио закон Posse Comitatus, којим је забрањено да се војска користи у сврхе „спровођење закона” у САД. То је некада значило да војници не могу да учествују у шпијунирању, претресу, хапшењу или затварању америчких држављана.⁹⁴

Чак и пре 11. септембра, ова разлика између полицијских и војних операција почела је да се губи. За време рата у Вијетнаму, војска је прекршила закон Posse Comitatus тако што је шпијунирала активисте покрета против рата.⁹⁵ Да би спровео „рат против дрога”, Конгрес је „релаксирао” ограничења за коришћење војске у полицијским операцијама,⁹⁶ тако да су амерички војници пружили логистичку подршку у опсади и масакру у Вакоу 1993. године.⁹⁷ Средином деведесетих, после бомбардовања у Оклахома Ситију и напада на Светски трговински центар 1993. године, Конгрес је гласао за коришћење војске у Америци након великих терористичких напада.⁹⁸

Војна овлашћења укључују и председниково овлашћење да након катастрофе на домаћем тлу објави ванредно стање у складу са Законом о побуни,⁹⁹ а манифестацију овог овлашћења видимо у војним плановима објављеним у фебруару 1991. године, за време мандата Буша старијег („План о грађанским немирима” Министарства одбране, познат по имену „Garden Plot”¹⁰⁰), као и за време Клинтонове администрације, 1994. године.¹⁰¹ Ванредни планови за случај побуне током одржавања Националне конвенције републиканаца 2000. године у Филаделфији садржали су и одредбу о употреби Морнарице као „центра за обраду затвореника” у случају масовних хапшења; планови који су тренутно на снази предвиђају могућност коришћења 82. десантске јединице војске САД како би се, у случају ванредне ситуације у земљи, поново успоставио мир.¹⁰²

Америчка војска је већ израдила политике за цивилни притвор. Један доступни документ, „Операције притвора/расељавања које спроводи војна полиција”, објављен у августу 2001. године, описује начин на који би војска требало да поступа са ратним затвореницима и цивилним притвореницима.¹⁰³ Израђене су свеобухватне политике за распоред¹⁰⁴ и управљање¹⁰⁵ логорима, као и додатак са правилима о употреби силе ради контролисања затвореника.¹⁰⁶ Овај документ, сам по себи, није план за настанак америчког ГУЛАГ-а. Тај приручник је намењен за употребу на окупираној територији у иностранству. У њему се наводи да према затвореницима треба поступати хумано у складу са међународним правом и да их не треба мучити.¹⁰⁷ Међутим, једним потезом пера власти би могле употребити сличну процедуру и на домаћој сцени а, имајући у виду праксу војске у логору Гвантанамо, није баш извесно да ће затвореници бити третирани хумано или у складу са међународним правом.

Још један војни документ, издат у децембру 1997. године, под називом „Програми принудног рада за цивилне затворенике”, утврђује поступке за ангажовање савезних затвореника нижег степена безбедности за рад у војним базама у САД.¹⁰⁸ Овај документ, у својој садашњој форми, делује безазлено, али он показује да војска и Министарство правде раде заједно на расподели и управљању америчким затвореницима. Ово су само неки од јавно објављених планова, а ко зна колико је тајних.

Након терористичких напада 2001. године, савезна влада је војску увела у полицијске станице. У фебруару 2004. године, један војни шпијун је захтевао да му Правни факултет Универзитета у Тексасу преда видео снимак научне конференције, како би могао да пронађе „три човека са Блиског Истока” који су нешто „сумњиво прокоментарисали” у разговору са војним адвокатима присутним на тој конференцији.¹⁰⁹ У недавно објављеном конкурсу за место официра за војну шпијунажу у Northcom–у, новооформљеној војној команди за северноамерички континент, наводи се да ће успешни кандидат спроводити терористичке истраге, као и истраге „осталих значајних видова криминалне активности, као што су нарко–картели и прање новца великих размера”, што су прекршаји чију истрагу најчешће спроводе Тајна служба, FBI и Агенција за борбу против наркотика.¹¹⁰

Командант Northcom–а, генерал Ралф Еберхарт каже да традиција и преседан не би требало да ометају борбу против тероризма. Како наводи лист Wall Street Journal, „у септембру 2002. године, Еберхарт је групи националних гардиста рекао да би војска и Национална гарда требало да ‘промене свој радарски домет’ како би спречиле тероризам. ‘Не треба само да будемо на опрезу, већ и да дубље уђемо у истрагу’, рекао је он, додавши: ‘Не можемо допустити да нас у томе омету култура и навике.’”¹¹¹

Америчка војска планира да у Ираку тестира нова „несмртоносна” оружја, почев од ове године. Једно од ових оружја је мегафон, величине сателитске антене, који може да емитује снимљена упозорења на арапском. Уколико се побуњеници не разиђу, овај уређај ће их заглушити буком од 145 децибела на раздаљини од 300 метара. То је далеко изнад људског прага бола; директор фирме која је произвела ово оружје каже да се тиме произведе ефекат „еквивалентан мигрени”, што ће људе натерати да „падну на колена”.¹¹² Уколико се ово оружје упери у пећину са исламским герилцима, могуће је да неће бити никаквих последица по обично становништво. Међутим, постоји вероватноћа да ће се оно користити и у градовима, где би могло да угрози и невине људе – укључујући децу, болесне и старије – који не би могли да побегну.

Американцима то можда делује као небитно. На крају крајева, сасвим је могуће да је једина алтернатива коришћењу овог уређаја пуцњава из ватреног оружја. Осим тога, мете су становници окупиране непријатељске територије.

Овако хладнокрван став је погрешан, и то из више разлога. Америчка полиција и безбедњаци сада имају низ нових, несмртоносних врста оружја на располагању, укључујући гумене метке, дезоријентишуће гранате, и пушке за омамљивање (тасере). Сво то оружје војска је првобитно произвела за своје потребе.¹¹³ Његову употребу су касније прихватили домаћи полицијски органи. Исто би се могло десити и са осталим новим оружјем.

Осим тога, широка употреба несмртоносног оружја властима даје флексибилнија и изузетно моћна средства за контролу јавних протеста, штрајкова и грађанске непослушности. У ситуацијама када би иначе оклевали са употребом пиштоља, гаса или чак воденог топа, сада могу користити ова нова средства. Да ли ће ово оружје бити употребљено против Американаца који остварују своја права загарантована Првим амандманом или не зависиће искључиво од уздржаности и добре воље државне власти – што су одлике које су данас заиста ретке.

Савет за иностране односе је у фебруару 2004. године предложио да би Пентагон требало интензивније да истражује и ставља у употребу нове генерације нелеталног оружја.¹¹⁴ То би укључивало ласере за имобилизацију возила и оружја са усмереном енергијом која загрева кожу својих мета. (Прототипи за ову последњу врсту оружја, познатог и под називом „сноп бола”, постојали су још 2001. године.)¹¹⁵

Имајући у виду процес милитаризације америчких полицијских органа, велика је вероватноћа да ће ова средства почети да се користе и у самој држави. Америчка шерифска служба, Савезни завод за затворе, и 20 државних затворских система већ користе „електро–шок појасеве”.¹¹⁶ Ова средства, на даљинску команду затворског чувара, затворенику дају електро–шок јачине 50.000 волти, што изазива изузетан бол и губитак контроле над телесним функцијама. Amnesty International преиспитује употребу ових уређаја, сматрајући да се она врло лако могу користити у сврхе мучења. У сваком случају, уколико модерна полиција прихвата „електро–шок појасеве”, зашто онда не би користила „снопове бола” и све друге ужасе високе технологије које би наши научници могли да измисле?

Државни и локални званичници придружују се нападу на слободу

Није само савезна влада жељна још веће власти. И званичници савезних држава и локалне управе показују исти libido dominandi.

• Државне и локалне власти примениле су дисциплинску политику „нулте толеранције” у државним школама, како би омогућиле благовремено реаговање на насиље, сексуално злостављање и злоупотребу дрога. Због такве политике, међутим, често се дешава да деца буду суспендована или чак избачена из школе због тривијалних инцидената. Како пише један новинар: „У граду Медисон, у држави Висконсин, Крис Шмит, ученик шестог разреда са беспрекорним владањем, умало није био суспендован на годину дана зато што је донео кухињски нож у школу због пројекта из природе и друштва. Упитана у вези са овим случајем, Валенсија Даглас, помоћник школског инспектора у Медисону изјавила је: ‘Ми не смемо да кажемо: Ти си добро дете, тако да нема везе што си погрешио.’ Према томе, један једанаестогодишњак је одведен из школе у лисицама зато што је нацртао пиштољ; један осмогодишњак ће можда бити избачен зато што је носио привезак за кључеве на коме је била јефтина грицкалица за нокте; један ђак петог разреда је суспендован зато што је нацртао како авион удара у Светски трговински центар … Таквих прича има још много.”¹¹⁷ Политику „нулте толеранције” подстакао је савезни „Закон о школама без оружја” из 1994. године, којим је захтевано да школски окрузи примене политику нулте толеранције у погледу оружја, или ће остати без савезног финансирања.
• Године 2000. полиција државе Невада ухапсила је човека који је одбио да дâ личне податке, иако никада (пре) није био ухапшен нити оптужен за неки злочин. У марту 2004. године, Врховни суд је саслушао овај случај; у зависности од пресуде суда, може се десити да захтев полиције: „Ваша документа, молим” прерасте у законску обавезу.¹¹⁸
• Гувернер државе Мериленд је, у априлу 2002. године, потписао пакет закона којима се држави дају проширена овлашћења за прислушкивање осумњичених, за проглашавање карантина у случају епидемије или биолошког тероризма, за заплену лекова у случају ванредног стања, и за спровођење мера које „гувернеру даје широка овлашћења да ограничи личне слободе грађана и државне активности чува као поверљиве у случају да се држава суочава са неком озбиљном претњом.”¹¹⁹ Пре усвајања ових закона, једна од њихових доносилаца објаснила је: „‘Ја схватам да усвајање овог закона значи да је могуће прислушкивати нечији телефон због неопрезности у саобраћају, што ја, у нормалним околностима, никада не бих подржала’, каже Дејна Ли Демброу (демократа, Монтгомери). ‘Али после напада 11. септембра, моја порука је – нек се носе.’”¹²⁰ Многе друге државе уводе сличне мере, неке од којих су заправо локална верзија ПАТРИОТСКОГ закона.¹²¹
• У марту 2004. године, Врховни суд Калифорније је пресудио да Catholic Charities, огранак Католичке цркве задужен за социјалну бригу, у своју понуду помоћи у лековима за запослене мора да уврсти вештачку контрацепцију, без обзира на то што се римокатолицизам оштро супротставља употреби таквих средстава. Суд је ово оправдао рекавши да организација Catholic Charities није верска организација, па према томе не испуњава услове за изузеће из тренутних државних закона о обезбеђивању средстава за контрацепцију запосленима.¹²² Оваква судска пракса отвара врата за још веће мешање владе у веровања и праксу хришћана.
• Године 2004. републикански гувернер Флориде, Џеб Буш, лобирао је за креирање електронског система праћења свих лица која преписују или користе лекове на рецепт. Циљ је да се открију лекари који преписују превелики број „контролисаних супстанци” – лекова за смирење и аналгетика, као што су Валијум и OxyContin, као и да се открију пацијенти који циљано траже докторе вољне да им обезбеде ове пилуле.¹²³
• Године 2002. полиција у Вирџинија Бичу, у држави Вирџинија, дуж градске обале мора инсталирала је камере за надзор повезане са компјутерима у полицијској станици. Снимке добијене на овај начин анализира софтвер за препознавање ликова; они се затим упоређују са базом података која ће временом „садржати на хиљаде снимака починилаца злочина и озбиљних прекршаја за којима се трага, као и несталих лица, лица одбеглих од куће и лица на списку терориста FBI–а.”¹²⁴ Неколико грађана крајње некритички поздравља овај систем. „‘Ако идете на плажу, не можете очекивати приватност’, каже Фулер [члан саветодавног комитета за утврђивање смерница за примену новог система]. ‘Самим тим што сте изашли у јавни домен, већ се одричете дела приватности.’ Туристи који су у среду шетали овим делом града рекли су да мисле да је систем добра идеја. ‘То је ради наше заштите. Ако нисте ништа скривили, немате чега да се плашите’, каже Бони Сатерли, тридесетдеветогодишњакиња из Џонстауна, у држави Пенсилванија.”¹²⁵

Већ у јесен 2003. године, постало је јасно да софтвер за препознавање ликова није баш много користан када се употребљава у безбедносне сврхе. Тестови на Аеродрому Логан у Бостону показали су да ови системи приказују велики број лажно–позитивних резултата, и да је за управљање њима неопходно бројно особље. У граду Тампи, на Флориди, полиција је обуставила употребу софтвера за препознавање ликова снимљених камерама за надзор. Вирџинија Бич, међутим, наставља да користи овај систем, иако он ниједну снимљену особу није повезао ни са једним осумњиченим лицем из on–line фајла.¹²⁶

• Године 2004. у граду Брунсвик, у држави Џорџија, усвојен је нови закон како би се спречили протести против самита групе Г–8, који ће се у овом граду одржати овог лета. Сви подносиоци захтева за дозволу за демонстрације „морају да положе депозите једнаке оцењеном трошку који ће град сносити за чишћење и полицијску заштиту. Демонстрације могу трајати највише 2 сата и 30 минута. Знакови и пароле се не смеју носити на штаповима који могу да се користе као оружје. Знакови не смеју бити већи од 0.5 x 1 метар. …Група од шест или више лица дужна је да захтев за издавање дозволе поднесе најмање 20 дана пре демонстрација. У одлуци градске владе није прецизиран никакав лимит за депозите, и наводи се да ће захтев за дозволу бити одбијен уколико постоје изгледи да би демонстрације могле да доведу до загушења саобраћаја, отежавања трговине или опасности по јавну безбедност.”¹²⁷ Остали окрузи у Џорџији пошли су за примером Брунсвика, а Америчка унија грађанских слобода је покренула тужбу како би блокирала усвајање оваквих прописа. Власти у Џорџији су изгледа упознате са неком допуном Првог амандмана у складу са којом власти имају право да наплаћују надокнаду лицима која желе да остваре право на „мирно окупљање и на упућивање петиција Влади ради исправљања неправди”.
• У складу са пресудом Петог окружног апелационог суда из марта 2004. године, полиција Лујзијане може да врши кратке претресе домова и канцеларија и без налога за претрес односно хапшење. „Портпарол полиције Њу Орлеанса, капетан Марлон Дефило, изјавио је да ће се нова овлашћења за претрес, која одмах ступају на снагу, користити умерено. ‘Да бисмо уопште дошли морамо имати неки легитимни разлог, а ако таквог разлога нема, онда немамо право да вршимо претрес’, изјавио је Дефило.”¹²⁸

Конзервативци су се у прошлости позивали на „права појединачних држава” како би се одбранили од преимућства савезних закона. Међутим, како показују тренутно расположиви подаци, званичници појединачних држава и локалне управе газе грађанске слободе са истом лакоћом као и њихове колеге на савезном нивоу.

Технологије за спровођење тираније

Нове технологије дају све већу потенцијалну моћ привредним и владиним званичницима који желе да нас прате и посматрају наше понашање. Тирани су одувек знали како да приморају на послушност, чак и без високих технологија; Нерон, Црвени Кмери, и геноцидни војници у Руанди и Судану нису имали потребе за микро–чиповима и базама података. Па ипак, нова технологија ће у многоме олакшати задатак онима који желе да нас контролишу.

Компанија Applied Digital Systems Inc. и њена подружница Digital Angel Inc., тренутно продају чипове који се могу уградити у животиње и људе, као и уређаје за праћење стоке, летилица и возила. Ова компанија тврди да 1 милион кућних љубимаца у САД и њих 10 милиона у Европи носи чипове њене производње.¹²⁹

Applied Digital тренутно промовише VeriChip, уградиву идентификациону плочицу величине зрна пиринча. Ове плочице се читају уз помоћ скенерских инструмената који податке затим размењују са Глобалним регистром корисника VeriChip–а.¹³⁰ Ова фирма тврди да VeriChip може имати велики број потенцијалних употреба: „VeriChip се може користити за контролу овлашћеног приступа државним објектима и зградама приватног сектора, нуклеарним електранама, националним лабораторијама за истраживања, затворима и осетљивим превозним средствима. Употреба VeriChip–а омогућила би повећану безбедност на аеродромима, безбедност авио превозника, безбедност на бродовима за крстарење, интелигентни транспорт и управљање саобраћајем у лукама. На овим тржиштима, VeriChip би могао да функционише самостално, као технологија за верификацију идентитета на коју се не може утицати ни на који начин, или заједно са другим безбедносним технологијама, као што су стандардни идентификациони беџеви и напредна биометријска средства (тј. скенери мрежњаче, читачи отисака прстију или уређаји за препознавање ликова). Компанија је недавно изнела на тржиште VeriPass(tm) и VeriTag(tm), који ће безбедносном особљу на аеродромима и у лукама омогућити да VeriChip корисника повежу са његовим односно њеним пртљагом (током пријављивања и у авиону), са списковима путника и посаде и са софтверским базама података авио компаније или полиције. Употреба VeriChip технологије у сврхе контролисања овлашћеног приступа могла би да укључи и читав низ производа широке потрошње као што су персонални компјутери, лаптоп компјутери, аутомобили, мобилни телефони, па чак и куће или станови. …У финансијском свету такође постоји огроман, мада још увек неискоришћен потенцијал за употребу VeriChip технологије за утврђивање идентитета; ова технологија би онемогућила крађу идентитета и неовлашћен приступ (нарочито преко банкомата) банкарским рачунима и рачунима кредитних картица.”¹³¹

Компанија промовише и употребу VeriChip–а уместо идентификационих картица запослених,¹³² што значи да ће сви који желе да се запосле у компанијама које овај систем користе морати да пристану на уградњу чипа. Наредни производ за праћење, VeriTrack™, промовише се на следећи начин: „Намена VeriTrack технологије јесте праћење, посматрање и заштита свих средстава унутар једне организације или компаније, укључујући и људе. Употребом VeriTrack–а добићете једну боље контролисану и продуктивнију средину, у којој се свакодневне пословне активности одвијају на делотворан и ефикасан начин.”¹³³ Ето у чему је проблем ове технологије: она људе, створене по обличју Божјем, своди на ниво имовине: „средстава унутар једне организације или компаније”.

Applied Digital продаје и производ Digital Angel – средство за лоцирање налик на ручни сат, које податке преноси GPS пријемнику. Digital Angel утврђује локацију особе која га носи са прецизношћу од плус/минус 20 метара, а региструје и температуру средине у којој се она налази, као и да ли је та особа пала или не. Овај производ купују физичка лица: „Наши клијенти купују Digital Angel системе како би могли лакше да лоцирају вољену особу или кућног љубимца, како би могли да сазнају да ли та особа има неки проблем, да ли је пала или одлутала, како би обезбедили безбедност старијих лица, деце – свих чланова породице. …Овај систем купују старији грађани, породице које доста путују и проводе време одвојено од својих најдражих, лица која се професионално старају о другим лицима, запослени у хитним службама, једном речју, сви који се брину за локацију и добробит некога ко је поверен њиховој бризи.”¹³⁴ Када су у питању компаније и владине агенција, фирма поручује: „Технологија Digital Angel се лако прилагођава великом броју комерцијалних примена укључујући: управљање возним парком; пријава и враћање приликом крађе возила, опреме или производа; праћење пошиљки и контејнера високе вредности; праћење лица кажњених условном казном; праћење стоке и угрожених животињских врста; надзор нуклеарног отпада, надзор удаљених резервоара са водом, и тако даље. …Можете унапредити личну сигурност и безбедност лица која стално путују тако што ћете их опремити компактним мониторима мале тежине који могу да: прецизно одреде њихову локацију, прате њихово физичко стање и емитују упозорење уколико настане неки проблем. Ова технологија је од непроцењиве вредности за лоцирање и заштиту директора, ватрогасаца, полиције, запослених у хитној помоћи – то јесте свих оних чију локацију и стање је неопходно брзо утврдити.”¹³⁵

Колико год злослутна била употреба ове технологије у будућности, она још увек није прихваћена у целом свету. Центри за дистрибуцију VeriChip производа постоје у Аргентини, Бразилу, Чилеу, Мексику, Парагвају, Шпанији и Уругвају.¹³⁶ У Америци, 12 лекара у 7 држава врше имплантацију овог уређаја.¹³⁷ Компанија Applied Digital (и њене подружнице, укључујући Digital Angel) 2003. године је забележила продају у вредности од 95 милиона долара.¹³⁸ Цене акција компаније Digital Angel (DOC, којима се тргује на америчкој берзи) и компаније Applied Digital (ADSX, чији је назив недавно промењен у ADSXD, којима се тргује на NASDAQ берзи) знатно су ниже од њихових рекордних нивоа забележених 2000. године.

Овакво стање ствари је, без сумње, разочаравајуће за компанију Applied Digital. Када је у децембру 1999. године добила патент за уградиви чип, фирма је изјавила: „Верујемо да би потенцијално глобално тржиште за овај уређај – и све његове примене – могло да премаши 100 милијарди долара.”¹³⁹ А у фебруару 2000. године, елитна организација Светски економски форум компанији Applied Digital доделила је награду за „Технолошког пионира”, као признање за „заслуге у креирању и развијању технологије, чиме је ова компанија ‘дала позитиван допринос укупном економском развоју и друштвеном напретку.’”¹⁴⁰

Ето шта елита сматра „друштвеним напретком: „некада смо огрлице и плочице са именом стављали својим кућним љубимцима, затим смо у кућне љубимце и стоку почели да уграђујемо чипове, док сада већ постоје планови да се електронске плочице са именима почну уграђивати у људе. Светски моћници очигледно сматрају да су људи само разумна стока, коју треба надзирати и контролисати у корист њихових владара.

У том контексту, слаба нам је утеха то што је неоконзервативни коментатор Бил О’Рајли VeriChip почетком 2002. године поздравио као „талас будућности” који „за мене има смисла”.¹⁴¹ У исто време, телевизијски евангелиста Пет Робертсон је у својој емисији под називом 700 Club настојао да умири страхове хришћана да ће уградиви чип представљати жиг Звери.¹⁴²

(Барем за сада, Робертсон је у праву. „Žиг” који се описује у Књизи откривења 13, 16, 18 примиће они који под принудом признају антихриста као свог владара, и само ће они моћи да купују и продају. У Библији се не каже како ће се људи изјаснити о томе да ли антихриста признају или не; жиг на десној руци или челу можда треба разумети символички или буквално. Уградња чипова се данас врши на добровољној основи, а владавина антихриста још увек није наступила – тако да VeriChip и слични уређаји не представљају жиг. Међутим, овим уградивим уређајима људи се навикавају на такав вид контроле коју ниједан слободан човек пре само једног века никада не би прихватио. Уколико уређај умањује отпор који људи традиционално осећају према оваквој контроли, онда од њега заиста треба зазирати.)

Остале нове технологије које олакшавају праћење популације укључују:

• У складу са регулативом Савезне комисије за комуникације, мобилни телефони данас садрже уређај који утврђује локацију особе која телефонира са прецизношћу од плус/минус неколико стотина метара.¹⁴³ Наводно, сврха овог уређаја јесте лоцирање корисника мобилног телефона који, на пример, зове хитну помоћ. Са смањеним трошковима технологије и унапређењем GPS система (система глобалног позиционирања), постаће могуће утврдити локацију корисника мобилних телефона са прецизношћу од испод 100 метара.
• GPS уређаји у аутомобилима возачима дају упутства током вожње непознатом територијом; они такође показују где се возач у сваком тренутку налази. Године 2001. постојало је око 100.000 аутомобила опремљених овим уређајем; неки аналитичари очекују да ће до 2009. године, број таквих аутомобила износити 6 милиона.¹⁴⁴

Приватне компаније већ користе ове уређаје за праћење својих клијената; компанија за изнајмљивање аутомобила, Acme Rental Company, наплатила је једном клијенту казну од 450 долара зато што је прекорачио брзину, и то на основу података из свог GPS система и у складу са уговорном одредбом која компанији даје право да наплати 150 долара по инциденту за клијенте који прекораче ограничење брзине.¹⁴⁵ Овог клијента уловио је чип у изнајмљеном аутомобилу, а не полиција.

• Камере са софтвером за препознавање ликова скенирају возила и пешачки саобраћај на семафорима, спортским стадионима, у шопинг центрима и на другим јавним местима.¹⁴⁶ Оне су у широкој употреби за хватање возача који прекорачују брзину и који пролазе кроз црвено светло. У САД је у употреби више од 11 милиона камера за надзор.¹⁴⁷
• Биометријском технологијом добијају се дигитални снимци појединачних карактеристика (отисака прстију, лица, руку, рукописа, шеме говора, зенице и мрежњаче). Ови подаци се користе за утврђивање идентитета људи. Биометријски подаци су све чешће део приватних система за идентификацију, а било је и предлога да се уведе национална лична карта која би, између осталог, садржала и ове податке.¹⁴⁸
• Подаци о коришћењу кредитних, дебитних и дисконтних картица потрошача показују њихова кретања и њихове потрошачке навике.¹⁴⁹
• Технике претраге података – коришћење вештачке интелигенције како би се скенирањем већег броја база података уочили обрасци понашања – омогућавају компанијама да људе засипају циљаним нежељеним порукама (spam). Осим тога, ове технике државним службеницима пружају и свеобухватну слику тога шта људи купују, с ким су у контакту и где путују. Чак и пре 11. септембра, отпочело се са употребом ових техника; од фирме ChoicePoint, компаније за профилисање података, 35 савезних агенција је купило обимне електронске досијее о Американцима.¹⁵⁰
• Бар кодови већ представљају застарелу технологију. Наредни корак у праћењу производа јесте и RFID плочица (за идентификацију радио фреквенцијом). Фондација Electronic Frontier Foundation (EFF) објашњава: „RFID плочице су мајушни компјутерски чипови повезани са минијатурним антенама које се могу причврстити на физичке објекте. Једна од најчешћих примена RFID–а заснива се на чињеници да микрочип садржи електронски код производа са капацитетом довољним да обезбеди јединствену идентификацију за све производе на свету. Када RFID читач емитује радио сигнал, плочице у близини одговарају тако што читачу преносе похрањене податке. У случају пасивних RFID плочица (без батерија), домет читача варира од близу 2 центиметра до 20–30 метара, док активне (само–погонске) плочице имају знатно већи домет. Подаци се, најчешће, шаљу компјутерском систему који се користи, на пример, управљању ланцем набавке или контроли инвентара.”¹⁵¹

Аналитичари у EFF–у идентификовали су следеће потенцијалне злоупотребе RFID плочица, до којих може доћи уколико њихова употреба не буде ваљано регулисана:

• „Тајна уградња плочица. RFID плочице се могу уградити у или на предмете и документа без знања лица које рукује тим стварима. Пошто радио таласи лако и бешумно путују кроз тканину, пластику и друге материјале, могу се читати и RFID плочице ушивене у гардеробу или причвршћене на објекте који се носе у ташнама, торбама, коферима и тако даље.
• Јединствена идентификација за све објекте на свету. Електронски код производа би могао омогућити да сваки објекат на свету има јединствену идентификацију. Коришћење јединствених идентификационих бројева могло би довести до настанка глобалног система за регистровање предмета, у коме је сваки физички објекат идентификован и повезан са купцем или власником у тренутку продаје односно преноса.
• Огромна агрегација података. Коришћење RFID система подразумева стварање огромних база података похрањених на јединственим плочицама. Са растом компјутерске меморије и капацитета за обраду, могуће је да ће ова евиденција временом бити повезана са личним идентификационим подацима.
• Скривени читачи. RFID плочице са одређене раздаљине могу читати невидљиви читачи. Ове читаче је могуће уградити у готово сваку средину где се окупљају људска бића или налазе предмети. RFID читачи су већ експериментално уграђивани у подне плочице, ушивани у тепихе и подне простирке, сакривани у рамовима врата, и без трага уграђивани у полице и штандове у продавницама, тако да је потрошачу готово немогуће да зна да ли га неко у датом тренутку ‘скенира’.
• Праћење и профилисање појединаца. Уколико јединствени број RFID плочице откривао лични идентитет, појединци би могли бити профилисани и праћени без њиховог знања или одобрења. На пример, плочица уграђена у ципелу могла би да служи као de facto идентификатор особе која је носи. Чак и уколико би лични подаци били опште природе, утврђивање тога шта је та особа обукла или шта носи могло би да је повеже, на пример, са одређеним догађајима, као што су политичке демонстрације.”¹⁵²

Промотери RFID технологије – која је већ у комерцијалној употреби и компанијама помаже приликом контроле инвентара – поричу основаност ових страхова. Али EFF одговара: „Визија произвођача RFID технологије јесте свет у коме RFID читачи формирају ‘свеобухватну глобалну мрежу’. Није неопходна свеприсутна мрежа читача да би се пратили објекти или људи повезани са њима. На пример, сасвим је лако пратити аутомобиле који путују међудржавним аутопутем 95, чак и ако се RFID читачи не налазе на сваких неколико метара. Довољно је да читачи буду постављени на улазним и излазним рампама. Исто тако, да би се пратило кретање појединаца у одређеном граду, није нужно имати читаче на сваких десет метара; довољно је да они буду постављени на стратешке локације као што су улази зграда. …Неки заговорници RFID система бране ову технологију истичући да ће плочице повезане са већином потрошних добара садржати само серијски број. Међутим, овај број би се заправо могао користити као деловодни број који одговара подацима садржаним у једној или више база података повезаних на Интернет. На пример, када потрошач купи производ са RFID плочицом која је компатибилна са електронским кодом производа, информације о том потрошачу аутоматски се додају у базу података. Док потрошач иде својим послом, фајл може бити обогаћен додатним информацијама: ‘Ушао у суд у Атланти у 12.32’, ‘Стигао на бензинску пумпу у 14.14’, итд. Таквим подацима могао би да приступи свако ко има приступ бази података, било да је овлашћен или не. …Пасивне RFID плочице предвиђене за највећи број потрошних добара не могу да функционишу саме, што значи да их мора активирати и претраживати читач који се налази у близини. Према томе, пасивне плочице немају способност сателитског комуницирања. Међутим, амбијентални читачи могу читати информације похрањене на пасивним RFID плочицама, а затим податке о њиховом присуству и локацији пренети сателитима. Ова технологија је већ коришћена за праћење, у реалном времену, локације производа који су превожени покретним возилима у северноамеричком ланцу набавке. …У настојању да ублаже страховања потрошача о моћи ових плочица, произвођачи RFID система истичу да су ове плочице ‘веома скупе’. Међутим, са напретком и падом цена технологије, постоји вероватноћа да ће све више потрошачких добара имати ове плочице и да ће оне постајати све мање и све савршеније израде. Предвиђамо да ће њихов развој наликовати развоју других техничких производа као што су компјутери и дигитрони.”¹⁵³

Новинар сарадник часописа InfoWorld, једног од водећих часописа у области информационог система, каже да би живот у RFID свету могао да изгледа отприлике овако: „Замислите ову слику: са породицом седите у ресторану у вашем омиљеном шопинг центру, уживате у масној пилетини из МекДоналдса и наслађујете се топлом чоколадом, када ваш сто одједном окружи кордон радника из обезбеђења, који, са пиштољима упереним у вас, вичу: ‘Спустите пециво и руке увис!’ Колико год вам било тешко да се одвојите од пецива, послушате шта вам кажу. Шта се дешава? Ваша жена се већ пита да не водите можда тајни двоструки живот, али у питању је нешто много мање егзотично. Наиме, продавац у бутику је заборавио да деактивира RFID плочицу уграђену у џемпер који сте управо купили. Када сте прошли поред RFID читача повезаног на Wi–Fi мрежу он је обавестио обезбеђење, а након што сте успут прошли поред великог броја таквих RFID читача, утврђено је да сте у ресторану.”¹⁵⁴

• Амерички истраживачи тврде да су скенер мозга – функционалну магнетну резонанцу – користили заједно са психолошким тестирањем како би утврдили постојање расизма код белаца.¹⁵⁵ И мада су ове технике још увек прилично неразвијене, шта ће се десити за 10 или 20 година? Које друге карактеристике ће моћи да се уоче скенером мозга, и са каквим последицама по објекте таквих експеримената?

Како примећује један аналитичар: „Увођење нових технологија умањило је цену надзора, тако да сада може да се спроводи један систем који би иначе био ненормално скуп. Као резултат тога, неки заиста насилни поступци су постали исплативи”.¹⁵⁶ Будући да се снага компјутера потенцијално удвостручава сваких 18 месеци, а трошкови чувања података и њиховог преношења преко Интернета опадају, све насртљивије технологије постају економски изводљиве. Данас свако може да заврши у бази података. А ако се деси да се на основу тих података изведу неки нетачни закључци о нашем понашању, то ће нас пратити до краја живота, јер никада нећемо имати прилику да се суочимо са онима који нас оптужују нити да се оправдамо. Конгресни центар за истраживања процењује да на сваког осумњиченог терористу исправно идентификованог употребом државног система претраге података дође 200 погрешно идентификованих лица.¹⁵⁷

Запослени и стручњаци који израђују и примењују ове системе по свему судећи сматрају да употреба нове технологије у сврхе нарушавања приватности уопште није спорна. Почетком августа 2001. године, један часопис о информационим технологијама објавио је причу у којој се описују потенцијално насилни начини употребе бежичних уређаја за утврђивање локације.¹⁵⁸ Читаоцима је постављено питање: „Да ли употреба бежичне технологије за утврђивање локације озбиљно угрожава приватност?” 89% читалаца који су одговорили преко Интернета рекло је „не”.¹⁵⁹ Године 2003. Џејмс Вотсон (један од проналазача двоструке спирале ДНК, и први директор Пројекта људски геном) предложио је да би генетски подаци целокупне популације Европе и Америке требало да буду похрањени у јединственој међународној бази података, рекавши да ће то „живот учинити безбеднијим”.¹⁶⁰ Другим речима, стручњаци се неће супротстављати нарушавању приватности; они чак сматрају да то уопште и није проблем.

Отпор

У САД расте отпор према оваквом нарушавању слобода. У мају 2003. године, Доњи дом је одбацио предлог администрације да се CIA и војсци дозволи да контролишу личну и пословну евиденцију америчких грађана. Исте године, Сенат је блокирао финансирање програма „Потпуне обавештености” који је предложио Пентагон, а чија је сврха била да се прикупи и анализира широк спектар информација о Американцима – укључујући медицинску, радну и кредитну евиденцију.¹⁶¹ Дик Арми, конзерватнивни републиканац који се налази на челу Доњег дома, избацио је одредбу о увођењу програма „TIPS” из предлога закона којим је основано Министарство за националну безбедност; у складу са овом одредбом, поштански радници, возачи камиона, достављачи и други који имају приступ нашим домовима или канцеларијама имали би обавезу да пријаве сваки „сумњиви” разговор или активност. Државни тужилац Ешкрофт, међутим, и даље настоји да уведе овај програм.¹⁶²

Када је у питању обичан народ, организују се комисије за одбрану Повеље о правима. Овај покрет, који је фебруара 2002. године основан у Нортхемптону, у држави Масачусетс, сада се проширио на 130 велеграда, градова и округа у 25 држава.¹⁶³ Три државе – Хаваји, Аљаска и Њу Мексико – усвојиле су резолуције којима се супротстављају ПАТРИОТСКОМ закону.¹⁶⁴

Ипак, све ове активности само су спорадична позадинска одбрана против жестоког напада на слободу.

Куда све то води?

И док политичке, економске и верске слободе полако нестају, сексуалне слободе постају све веће, што се јасно види и из одлуке Врховног суда из 2003. године којом су укинути сви закони о содомији. Џастин Раимондо, писац и антиратни активиста, објашњава да су ови наизглед различити трендови заправо блиско повезани: „Да видимо: Врховни суд је, дакле, донео одлуку да полицајци више не могу да тек тако упадну у моју собу, да ме ухвате усред срамног чина, и да мене, и ох, мог партнера, стрпају у затвор. Јао, какво олакшање! Међутим, они и даље имају право да упадну у моју канцеларију, да ме ухапсе као озлоглашеног ‘непријатељског борца’, да ме стрпају иза решетака и затим баце кључ – а све то у име борбе против ‘тероризма’. Ово је заиста пагански приступ: ниједно задовољство није забрањено, али политика је потенцијално опасна. …Римским робовима било је допуштено много тога што бисмо ми данас назвали слободом; имали су слободу да блудниче, да учествују у свакој врсти порока, да доносе ванбрачну децу на свет, како би у што већој мери удовољили укусу својих господара који су, у доба Римске империје, постали прилично декадентни. …А када већ говоримо о декаденцији, зар је случајно то што иста телевизијска станица која тако ватрено подржава рат и Буша у исто време емитује и најниже облике забаве? Ратна странка се нада да ћемо бити исувише заокупљени остварењем личних Сатирикона да бисмо приметили шта се дешава у свету и у земљи.”¹⁶⁵

Слично виђење модерне културе 1979. године даје и Малком Магериџ, традиционалиста и десничар: „Ово су наша три јахача апокалипсе: прогрес, срећа, смрт. Под њиховом влашћу, у трагању за општим богатством долазимо до опште искварености; у трагању за општим миром, до општег рата; у трагању за општим образовањем, до опште неписмености; у трагању за сведозвољеним сексом, до опште стерилности; у трагању за општом слободом, до општег ропства.” ¹⁶⁶

Истовремено са изменама закона и културе делује и неколико злослутних трендова:

• Умножавање закона и прописа значи да готово свако из било ког разлога може бити кажњен затворском казном или одузимањем новца односно имовине. Закони и прописи се мењају (и множе) великом брзином, а нове теорије судске праксе проширују њихов делокруг у тој мери да нико не може бити сигуран да ће остати са праве стране закона.¹⁶⁷ Чак ни порески органи више нису у стању да дају доследне информације о сопственим пореским правилима.
• Ова поплава закона је једним делом и резултат одумирања савести. Будући да људи заборављају на Закон „писан у срцима њиховим” (Рим. 2, 15), власти настоје да спроведу Десет Божјих заповести користећи у те сврхе кривичне законике у неколико томова. Умножавање закона је, такође, и резултат нашег покушаја да створимо утопију која би била дело руку човекових, а у којој не би било конфликта, ризика нити неједнакости. Правна метастаза која из тога происходи доказ је моралног неуспеха како оних који владају тако и оних којима се влада.
• Још један разлог за умножавање броја закона јесу брзе друштвене, економске и техничке промене, као и раст светске популације, и повећана међународна трговина и миграције. Активности које су у слабо насељеним граничним областима потпуно безазлене могле би, у градовима или предграђима, изазвати епидемију. За мање од једне деценије, могле би се јавити нове индустрије, и исто толико брзо нестати. Осим уколико не дође до глобалног нуклеарног рата или друге планетарне катастрофе, техничке промене и друштвени „напредак” наставиће да се убрзавају. Неизбежан резултат, чак и за оне који поштују традицију Запада, биће нови прописи за управљање тешко предвидивим споредним ефектима био–технологије, нанотехнологије, глобализације и других облика „напретка”. За оне који се труде да очувају хришћанско наслеђе слободе, ово је отрежњујућа опомена. Претерани број закона и прописа једним делом је резултат не моралног неуспеха, већ напора људи да се изборе са ефектима привредног раста и техничких промена.
• Сви горе поменути трендови значе да се закони могу мењати, и то, наизглед, произвољно, да је њихова примена широка и да су потпуно одсечени од традиције коју су данашњи људи примили од својих породица, заједница или верских поглавара. Већ видимо прве резултате овог процеса: морални ауторитет закона опада, а криминал расте. Оно што нас чека на крају овог пута јесте антиутопија у којој ће криминал цветати, а једино ограничење ће бити спољашња сила сада позната под називом „повећане мере безбедности”. Криминал и тероризам део су ове дијалектике: људи се одричу својих права зарад безбедности, власти им удовољавају у томе, насиље на неки начин преживљава, а обруч се стеже све више.

Докле би нас овај процес могао довести, ако му Бог не стане на пут? До успостављања тоталитарне владавине државе и корпорација у ономе што је некада називано „Слободним светом”, а све са циљем контролисања популације. Барем на почетку – у Северној Америци и Западној Европи – ово ће бити мека диктатура, која ће се спроводити више путем друштвеног притиска и економске контроле, него путем терора. Долазећи режим више ће наликовати на Врли нови свет и Фаренхајт 451 него на 1984.

Један интернет штос који је кружио почетком 2004. године даје одличан опис тога како би живот под новим режимом могао да изгледа:

Оператер: „Хвала што сте позвали пицерију Домино. Који је број ваше националне личне карте?”

Муштерија: „Добро вече. Хтео бих да наручим…”

Оператер: „Прво ми морате дати број националне личне карте.”

Муштерија: „Број је, сачекајте тренутак, да, ево, број је: 6102049998–45–54610.”

Оператер: „Хвала, господине Шиен. Значи, живите у Улици Медоуленд Драјв 1742; број телефона је 494–2366. Број ваше канцеларије у осигуравајућем друштву Линколн је 745–2302, а број мобилног телефона 266–2566. Ваша имејл адреса је sheehan@home.net. Одакле зовете, господине?”

Муштерија: „Молим? Код куће сам. Одакле све то знате?”

Оператер: „Па, прикључени смо на СНБ.”

Муштерија: „Шта вам је то СНБ?”

Оператер: „Систем националне безбедности. Ово ће одузети само 15 секунди вашег времена за наручивање.”

Муштерија: (уздише) „Па, добро, хтео бих да наручим две пице са месом.”

Оператер: „Мислим да неће моћи.”

Муштерија: „Како то мислите?”

Оператер: „Видите, ваш здравствени картон и покретни сензори показују да имате врло висок крвни притисак и изузетно висок ниво холестерола. Национална здравствена служба неће дозволити тако нездрав избор.”

Муштерија: „Шта?!?! Шта ми онда препоручујете?”

Оператер: „Могли бисте да пробате нискокалоричну пицу од соје. Сигурна сам да ће вам се допасти.”

Муштерија: „А зашто то мислите?”

Оператер: „Па, прошле недеље сте у локалној библиотеци узели књигу ‘Гурмански рецепти од соје’. Зато сам то предложила.”

Муштерија: „Добро. Даћете ми онда две породичне пице.”

Оператер: „То је таман довољно за вас, вашу жену и четворо деце, а ваша 2 пса могу да поједу остатке. Укупан износ је 49,99 долара.”

Муштерија: „Даћу вам број кредитне картице.”

Оператер: „Žао ми је, али мораћете да платите готовински. У минусу сте.”

Муштерија: „Отићи ћу до банкомата и подићи готовину пре него што стигне ваш разносач.”

Оператер: „Бојим се да ни то неће моћи. И ваш текући рачун је у минусу.”

Муштерија: „Нема везе! Само пошаљите пице. Имаћу новца. Колико вам треба времена?”

Оператер: „У малом смо закашњењу. Стићи ће за неких 45 минута. Ако журите, можете их подићи кад кренете по готовину, мада ће вам вероватно бити незгодно да носите пице на моторциклу.”

Муштерија: „Станите! Откуд знате да возим скутер?”

Оператер: „Овде пише да су вам кола одузета, зато што сте закаснили са ратом кредита. Али Харли сте већ отплатили, а јуче сте напунили резервоар.”

Муштерија: „Море, да вам ја!”

Оператер: „Ја бих вам посаветовала да припазите како се изражавате. 3. јула 2006. године сте већ били осуђени зато што сте нешто опсовали полицајцу, а видим да сте 2. септембра опет осуђени због непоштовања суда пошто сте на суђењу опсовали судију. И да, видим да сте управо одслужили казну од 90 дана у Државном затвору. Је ли ово ваша прва пица по повратку у друштво?

Муштерија: (Без текста)

Оператер: „Да ли сте желели још нешто?”

Муштерија: „Да, имам купон за два бесплатна литра кока–коле.”

Оператер: „Žао ми је, али наш оглас садржи клаузулу о изузећу у складу са којом не смемо да нудимо бесплатна газирана пића дијабетичарима. Национални здравствени план то не дозвољава. Хвала што сте позвали пицерију Домино!”

Упркос горе наведеним претњама, и у Америци, Западној Европи и другим развијеним нацијама Британског комонвелта и даље владају значајне слободе. Да није тако, нити бих ја могао да истражујем материјал за овај чланак, нити би он икада могао да буде објављен, а овај часопис би се, уколико би уопште био доступан, продавао у виду ручно штампаног самиздата. Већина људи, у већини држава и историјских раздобља, није имала слободу да јавно критикују режим. Та слобода је благослов, сјајно наслеђе, дар Божји.

Благослов се, међутим, може и изгубити, привремено или трајно. Блудни син је просуо сво своје наслеђе „живећи развратно” (Лк. 15, 13), и тек пошто се покајао, примљен је у дом оца свога (Лк. 15, 21, 24). Исав је прошао горе; он се свог првенаштва одрекао зарад „хљеба и чиније сочива” (1. Мој. 25, 31, 34), а тај губитак и првенаштва и очевог благослова био је неповратан (1. Мој. 27, 35, 38).

Ови библијски преседани илуструју зашто, и како, губимо слободу. Кривицу, једним делом, сноси застрашена и похлепна популација. Током последњих 100 година, Американци су слободу продали за безбедност и државну помоћ: за „чинију сочива”. Овај избор, који се стално понавља још од 1912. године, довео је до предвидивих резултата: до државе која је много моћнија и насилнија од британског режима који смо збацили Револуцијом. Могло би се рећи да људи сами себи кују окове. Исто се дешава широм Запада.

И то није све. Од 1789. године, утопијске антихришћанске идеологије рашириле су се међу интелигенцијом и управљачким класама широм света. Ове модерне обмане укључују јакобинизам, социјализам, комунизам, фашизам, национал–социјализам, дарвинистичка веровања у расну супериорност и „премоћ белог човека”, као и политизиране, насилне облике ислама и ционизма. Све ове идеологије засноване су на лажима, и изискују употребу силе како би задобиле и очувале моћ. Тешко да ће се слобода одржати у свету који врви од људи који верују у ове обмане.

Период од 1914. године надаље представља доба глобалног рата; одмах након два светска рата, уследио је Хладни рат, а затим садашњи Рат против тероризма. (За избијање ових ратова заслужни су управо верници горе поменутих утопијских идеологија.) Рат неминовно повећава овлашћења државе, а када поново завлада мир, народу никада не буду враћене све слободе које су постојале пре рата.

Губитак слободе на Западу двоструки је злочин. Елита нам одузима слободу примењујући силу, превару, и пропаганду, а народ – народ на то пристаје. Ово је не само злочин против човечности, већ у исто време и злочин против Бога Који нас је створио слободне, по Свом обличју. Године 1755. Бенџамин Френклин је предочио природне последице оваквог поступања: „Они који се одрекну суштинске слободе, како би задобили мало привремене безбедности, не заслужују ни слободу ни безбедност.”¹⁶⁸

Време ће показати да ли ћемо и ми бити као блудни син, и повратити своју слободу кроз покајање и послушност Богу Који је Творац и Извор наше слободе. Нека би нас Бог, у Својој превеликој милости, сачувао од Исавове судбине!

Напомене

¹ Пол Џонсон, Историја америчке нације, Harper Collins, 1997, стр. 643.

² Microsoft® Encarta® Reference Library 2003. © 1993–2002 Microsoft Corporation. Сва права задржана.

³ Microsoft® Encarta® Reference Library 2003. © 1993–2002 Microsoft Corporation. Сва права задржана.

⁴ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 98.

⁵ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 98–99.

⁶ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 99.

⁷ Пол Џонсон, Историја америчке нације, Harper Collins, 1997, стр. 647

⁸ Пол Џонсон, Историја америчке нације, Harper Collins, 1997, стр. 645–647.

⁹ Пол Џонсон, Историја америчке нације, Harper Collins, 1997, стр. 646–647.

¹⁰ Пол Џонсон, Историја америчке нације, Harper Collins, 1997, стр. 668.

¹¹ Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

¹² Деклан МекКалах и Бен Чарни: „FBI проширује листу за прислушкивање”, C–NET News, 12. март 2004, http://news.com.com/2100–1028_3–5172948.html, одштампано 2. 4. 2004.

¹³ Пол Ликудис: „Већина диоцеза поштује ‘Даласку повељу’”, The Wanderer, 15. јануар 2004, http://www.thewandererpress.com/a1–15–2004.htm, одштампано 6. 4. 2004; Лоуел Понте, „Хришћански тероризам”, FrontPageMagazine.com, 4. јун 2003, http://www.frontpagemag.com/Articles/ReadArticle.asp?ID=8207, одштампано 7. 4. 2004; NewsMax.com, „Католички бискупи, чланови покрета за живот, под федералном присмотром”, NewsMax.com, 26. јун 2000, http://www.newsmax.com/articles/?a=2000/6/25/164336, одштампано 26. 6. 2000.

¹⁴ Томас А. Дролески, „Бог је моћнији од лажова”, Seattle Catholic, 29. септембар 2003, http://www.seattlecatholic.com/article_20030929.html, одштампано 7. 4. 2004.

¹⁵ Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

¹⁶ NetworkUSA („Колекција вебсајтова посвећених важним питањима у вези са слободом и правима”), „Одабрани изводи из: Закона о личној одговорности и могућностима за рад из 1996. године (Службени лист 104–193)”, http://www.networkusa.org/fingerprint/page2/fp–new–hire–dir–193.html, одштампао 7. 4. 2004.

¹⁷ CBS News, „Држава тражи свој део”, CBSNews.com, 24. јануар 2003, http://www.cbsnews.com/stories/2003/01/24/national/main537839.shtml, одштампано 7. 4. 2004.

¹⁸ Шарлот Твајт, Институт Като, „Зашто не уградити микрочип”, http://www.cato.org/dailys/02–07–02.html, одштампано 6. 4. 2004; Лиза Дин, „Шта за вас значи неусвајање националне личне карте”, NewsMax.com, 15. новембар 1999, http://www.newsmax.com/commentmax/articles/Lisa_Dean.shtml, одштампано 1999; више није доступан на Нету.

¹⁹ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 19–20.

²⁰ Америчка унија за грађанске слободе, „Одговори на често постављана питања о систему Echelon”, Echelon Watch, 7. фебруар 2002, http://archive.aclu.org/echelonwatch/faq.html, одштампано 7. 4. 2004.

²¹ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 83–84.

²² Кондолиза Рајс, „Сведочење Кондолизе Рајс пред Комисијом за догађаје од 11. септембра”, транскрипт, New York Times, 8. април 2004, http://www.nytimes.com/2004/04/08/politics/08RICE–TEXT.html?ei=5062&en=01c04750583fd9d9&ex=1082174400&partner=GOOGLE&pagewanted=print&position=, одштампано 9. 4. 2004.

²³ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 142.

²⁴ Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

²⁵ Информације у овом пасусу преузете су из: Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

²⁶ Француска монархија је користила lettre de cachet у периоду пре 1789. године за хапшење и затварање људи без суда; видети: Сајмон Шама, Грађани: хроника Француске револуције, Vintage Books, 1989, стр. 102

²⁷ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 153.

²⁸ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 19.

²⁹ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 11.

³⁰ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 23.

³¹ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 187.

³² Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 23–24.

³³ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 28–29; цитира публикацију Министарства правде од 30. маја 2002, Смернице државног тужиоца за истрагу општих злочина, рекеташке делатности и терористичких активности.

³⁴ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 12, 35.

³⁵ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 19.

³⁶ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 21.

³⁷ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 21.

³⁸ Ерик Лихтблау, „Америка користи Закон о тероризму да сузбије злочине од трговине наркотицима до преваре”, New York Times, 28. септембар 2003.

³⁹ Марк Шулц, „Опрез: FBI вас можда посматра”, Creative Loafing Atlanta, 17. јул 2003, http://atlanta.creativeloafing.com/2003–07–17/rant.html, одштампано 21. 4. 2004. Шулц је личност коју је FBI испитивао због тога што је виђен како чита чланак Хала Кроутера: „Оружје масовне глупости”, (Хал Кроутер, „Оружје масовне глупости”, Creative Loafing Charlotte, 4. јун 2003, http://charlotte.creativeloafing.com/newsstand/2003–06–04/news_cover.html, одштампано 21. 4. 2004.)

⁴⁰ Марк Шулц, „Опрез: FBI вас можда посматра”, Creative Loafing Atlanta, 17. јул 2003, http://atlanta.creativeloafing.com/2003–07–17/rant.html, одштампано 21. 4. 2004.

⁴¹ Марк Шулц, „Опрез: FBI вас можда посматра”, Creative Loafing Atlanta, 17. јул 2003, http://atlanta.creativeloafing.com/2003–07–17/rant.html, одштампано 21. 4. 2004.

⁴² Марк Шулц, „Опрез: FBI вас можда посматра”, Creative Loafing Atlanta, 17. јул 2003, http://atlanta.creativeloafing.com/2003–07–17/rant.html, одштампано 21. 4. 2004.

⁴³ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 16.

⁴⁴ Информативни центар о електронској приватности, „Амерички Патриотски закон”, 1. април, 2004, http://www.epic.org/privacy/terrorism/usapatriot/, одштампано 13. 4. 2004.

⁴⁵Associated Press, „Буш поново промовише амерички патриотски закон”, CNN.com, http://edition.cnn.com/2004/ALLPOLITICS/04/20/bush.patriotact.ap/, одштампано 20. 4. 2004.

⁴⁶ Associated Press, „Буш: обновите Патриотски закон, иначе…”, Wired News, 17. април 2004, одштампано 17. 4. 2004.

⁴⁷ CNN, „Бушово обраћање нацији”, CNN.com транскрипт, 29. јануар 2002, http://www.cnn.com/2002/ALLPOLITICS/01/29/bush.speech.txt/, одштампано 20. 4. 2004. Елипса у оригиналном тексту.

⁴⁸ CNN, „Вести: пренос моћи: састанак будућег председника Буша са конгресним лидерима на Капитолу”, транскрипт програма приказаног 18. децембра 2000, http://www.cnn.com/TRANSCRIPTS/0012/18/nd.01.html, одштампано 20. 4. 2004.

⁴⁹ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 134.

⁵⁰ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 12.

⁵¹ Деклан МекКалах и Бен Чарни: „FBI проширује листу за прислушкивање”, C–NET News, 12. март 2004, http://news.com.com/2100–1028_3–5172948.html, одштампано 2. 4. 2004.

⁵² Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 136–137.

⁵³ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 44.

⁵⁴ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 13.

⁵⁵ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 26–27.

⁵⁶ AFP, „Сенатор о изгледима да ће Америка увести обавезно служење војног рока како би повећала присуство у Ираку”, Yahoo! News, 20. април 2004, http://story.news.yahoo.com/news?tmpl=story&u=/afp/20040420/pl_afp/us_iraq_military_draft_040420163408, одштампано 20. 4. 2004.

⁵⁷ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 157.

⁵⁸ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 46–49.

⁵⁹ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 159.

⁶⁰ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 159.

⁶¹ Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

⁶² Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 12.

⁶³ Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

⁶⁴ Харви А. Силвергејт и Карл Такеи: „Преко прага: док се ми бунимо против Патриотског закона, Министарство правде Џона Ешкрофта јури много већу зверку”, 5–11. март 2004, http://www.bostonphoenix.com/boston/news_features/top/features/documents/03650084.asp, одштампано 5. 4. 2004.

⁶⁵ Кристофер Дики, „Има начина да вас натерамо да причате”, Newsweek, 22. август 2003, http://msnbc.msn.com/id/3068190/, одштампано 11. 4. 2004.

⁶⁶ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 111–112.

⁶⁷ Информативни центар о електронској приватности, „Профилисање путника”, 1. април 2004, http://www.epic.org/privacy/airtravel/profiling.html, одштампано 14. 4. 2004; Associated Press, „Објављени подаци о америчким путницима”, Wired News, 10. април 2004, http://www.wired.com/news/privacy/0,1848,63018,00.html?tw=wn_story_top5, одштампано 14. 4. 2004.

⁶⁸ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 84.

⁶⁹ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 183.

⁷⁰ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 184.

⁷¹ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 184.

⁷² Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 184.

⁷³ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 185.

⁷⁴ Џејмс Бовард, Тероризам и тиранија: гажење слободе, правде и мира да би се свет ослободио зла, Palgrave/Macmillan, 2003, стр. 185.

⁷⁵ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 81.

⁷⁶ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 80.

⁷⁷ Ерик Лихтблау, „Законодавци одобрили проширење овлашћења FBI у борби против тероризма”, New York Times, 20. новембар 2003, део А, стр. 23, ред 5.

⁷⁸ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 105.

⁷⁹ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 105.

⁸⁰ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 105–106. Ренквистова књига се може наћи на сајту amazon.com.

⁸¹ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 66.

⁸² Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 66.

⁸³ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 66.

⁸⁴ Вики Хадок, „Неизрециво: може ли се оправдати мучење или принуда у сврхе откривања истине?”, San Francisco Chronicle, 18. новембар 2001, http://www.sfgate.com/cgi–bin/article.cgi?f=/chronicle/archive/2001/11/18/IN238544.DTL, одштампано 28. 1. 2002.

⁸⁵ Џоел Милер, „Насумична ватра”, „Мучење на захтев јавости!”, World Net Daily, 4. децембар 2001, http://www.worldnetdaily.com/news/article.asp?ARTICLE_ID=25539, одштампано 25. 1. 2002.

⁸⁶ Џонатан Алтер, „Време да се размисли о мучењу”, Newsweek, 5. новембар 2001; аутор поседује одштампан текст.

⁸⁷ Марк Бауден, „Мрачна вештина ислеђивања”, Atlantic Monthly, октобар 2003, http://www.theatlantic.com/issues/2003/10/bowden.htm, одштампано 20. 4. 2004.

⁸⁸ Патрик Џ. Бјукенен, „Аргументи у прилог мучењу”, World Net Daily, 10. март 2003, http://www.worldnetdaily.com/news/article.asp?ARTICLE_ID=31437, одштампано 13. 4. 2004.

⁸⁹ Кристофер Дики, „Има начина да вас натерамо да причате”, Newsweek, 22. август 2003, http://msnbc.msn.com/id/3068190/, одштампано 11. 4. 2004.

⁹⁰ Томас Е. Рикс, „Америка усваја агресивну тактику против ирачких бораца”, Washington Post, 28. јул 2003, страна А01, http://www.washingtonpost.com/ac2/wp–dyn/A54345–2003Jul27?language=printer, одштампано 14. 4. 2004.

⁹¹ Институт Алан Гутмахер, „Кратки преглед чињеница: индуковани абортус”, http://www.guttmacher.org/pubs/fb_induced_abortion.html#ref1, одштампано 20. 4. 2004.

⁹² Центар за контролу болести, „Праћење абортуса: САД, 1999”, 29. новембар 2002, http://www.cdc.gov/mmwr/preview/mmwrhtml/ss5109a1.htm, одштампано 20. 4. 2004.

⁹³ Џорџ Орвел, 1984, New American Library, 1961, стр. 168–169 (из: „Теорија и пракса олигархијског колективизма”, књига унутар романа.)

⁹⁴ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

⁹⁵ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

⁹⁶ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

⁹⁷ DOJgov.net, „Америчка војска је користила тенкове у Вако опсади и тиме повредила Posse Comitatus”, 16. октобар 2003, http://www.dojgov.net/Waco01.htm, одштампано 2. 4. 2004.

⁹⁸ Роберт Виндрем, „Растућа улога војске у држави”, MSNBC, 17. април 2001, http://www.msnbc.com/news/546844.asp?cp1=1, одштампано 17. 4. 2001.

⁹⁹ Роберт Виндрем, „Растућа улога војске у држави”, MSNBC, 17. април 2001, http://www.msnbc.com/news/546844.asp?cp1=1, одштампано 17. 4. 2001. „Закон о побуни” представља, у складу са војним наводима, тачке 331–335. и 672. поглавља 10. Кодекса САД. (Видети: http://www.au.af.mil/au/awc/awcgate/dod/d302512p.txt, одштампано 5. 4. 2004).

¹⁰⁰ Како се наводи у различитим документима Министарства правде, укључујући: Америчка војска, Приручник 27–100, „Приручник 27–100”, 7. поглавље, „САД као бојно поље”, 1. март 2000, http://www.au.af.mil/au/awc/awcgate/dod/d302512p.txt, одштампано 5. 4. 2004.

¹⁰¹ Министарство одбране, „Војна помоћ у случају грађанских немира”, Директива бр. 3025.12, 4. фебруар 1994, http://www.au.af.mil/au/awc/awcgate/dod/d302512p.txt, одштампано 5. 4. 2004. Овај документ се позива на операцију Garden Plot као извор.

¹⁰² Роберт Виндрем, „Растућа улога војске у држави”, MSNBC, 17. април 2001, http://www.msnbc.com/news/546844.asp?cp1=1, одштампано 17. 4. 2001.

¹⁰³ Седиште, Министарство војске, „Приручник бр. ФМ 3–19.40”, „Операције притвора/расељавања које спроводи војна полиција”, 1. август 2001, http://www.adtdl.army.mil/cgi–bin/atdl.dll/fm/3–19.40/toc.htm, одштампано 6. 4. 2004. Овај URL је линк на садржај, а ту се налазе линкови за свако од поглавља овог документа.

¹⁰⁴ Седиште, Министарство војске, „Приручник бр. ФМ 3–19.40”, „Операције полицијског притвора/расељавања које спроводи војна полиција”, 1. август 2001, http://www.adtdl.army.mil/cgi–bin/atdl.dll/fm/3–19.40/ch6.htm, одштампано 6. 4. 2004; ово је 6. поглавље: „Објекти за притвор/расељење”.

¹⁰⁵ Седиште, Министарство војске, „Приручник бр. ФМ 3–19.40”, „Операције полицијског притвора/расељавања које спроводи војна полиција”, 1. август 2001, http://www.adtdl.army.mil/cgi–bin/atdl.dll/fm/3–19.40/ch5.htm, одштампано 6. 4. 2004; ово је 5. поглавље: „Цивилни притвореници”,

¹⁰⁶ Седиште, Министарство војске, „Приручник бр. ФМ 3–19.40”, „Операције полицијског притвора/расељавања које спроводи војна полиција”, 1. август 2001, http://www.adtdl.army.mil/cgi–bin/atdl.dll/fm/3–19.40/appb.htm, одштампано 6. 4. 2004; Додатак Б, „Употреба силе и мере за контролу побуна.”

¹⁰⁷ Седиште, Министарство војске, „Приручник бр. ФМ 3–19.40”, „Операције полицијског притвора/расељавања које спроводи војна полиција”, 1. август 2001, http://www.adtdl.army.mil/cgi–bin/atdl.dll/fm/3–19.40/ch1.htm#part1, одштампано 6. 4. 2004. Видети, на пример, део „Заштита заробљеника и притвореника” у овом поглављу.

¹⁰⁸ Седиште, Министарство војске, „Програм принудног рада за цивилне затворенике”, 9. децембар 1997, http://www.army.mil/usapa/epubs/pdf/r210_35.pdf, одштампано 6. 4. 2004.

¹⁰⁹ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

¹¹⁰ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

¹¹¹ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

¹¹² Вилијем Б. Аркин, „Тихи врисак Пентагона: почиње употреба соничних уређаја који могу да нанесу бол или чак изазову трајну глувоћу”, Los Angeles Times, 7. март 2004; http://www.defense–aerospace.com/cgi–bin/client/modele.pl?session=dae.3301371.1078866848&prod=35072&modele=feature, одштампано 2. 4. 2004.

¹¹³ Вилијем Б. Аркин, „Тихи врисак Пентагона: почиње употреба соничних уређаја који могу да нанесу бол или чак да изазову трајну глувоћу”, Los Angeles Times, 7. март 2004; http://www.defense–aerospace.com/cgi–bin/client/modele.pl?session=dae.3301371.1078866848&prod=35072&modele=feature, одштмпано 2. 4. 2004

¹¹⁴ Џонатан Маркус, „Америци наређено да повећа производњу нелегалног оружја”, BBC News, 26. фебруар 2004, http://news.bbc.co.uk/2/hi/middle_east/3489824.stm, одштампано 2. 4. 2004.

¹¹⁵ CNN, „Најновије оружје Пентагона: ‘сноп бола’”, CNN.com, 2. март 2001, http://www.cnn.com/2001/TECH/science/03/02/new.weapon.02/, одштампано 4. 3. 2001.

¹¹⁶ Amnesty International USA, „Електро–шок појасеви у САД: расте забринутост”, 1999, http://www.amnestyusa.org/rightsforall/stun/cruelty/cruelty–2.html#Growing, одштампано 20. 4. 2004.

¹¹⁷ Венди МекЕлрој, „Нулто стрпљење за нулту толеранцију”, FOXnews.com, 25. новембар 2003, http://www.foxnews.com/story/0,2933,103983,00.html, одштампано 8. 4. 2004.

¹¹⁸ Информативни центар о електронској приватности, „Хибел против Шестог суда државе Невада”, 29. март 2004, http://www.epic.org/privacy/hiibel/default.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹¹⁹ Метју Моск, „Антитерористичке мере постају закон у Мериленду; пакет мера држави даје велика овлашћења у случају ванредног стања”, Washington Post, 10. април 2002, страна Б01, објавио Центар за слободу информација, http://foi.missouri.edu/terrorismfoi/mdantiterrorlaw.html, одштампано 13. 4. 2004.

¹²⁰ Метју Моск, „Због страха од тероризма, Мериленд даје већа овлашћења полицији”, Washington Post, 25. март 2002, страна А01, http://www.washingtonpost.com/ac2/wp–dyn?pagename=article&node=&contentId=A12099–2002Mar24, одштампано 13. 4. 2004.

¹²¹ Метју Моск, „Због страха од тероризма, Мериленд даје већа овлашћења полицији”, Washington Post, 25. март 2002, страна А01, http://www.washingtonpost.com/ac2/wp–dyn?pagename=article&node=&contentId=A12099–2002Mar24, одштампано 13. 4. 2004.

¹²² Wall Street Journal, непотписан уреднички чланак, „Секуларни апсолутизам: нерелигиозна левица покушава другима да наметне своје ставове о религији”, WSJ.com Opinion Journal, 14. март 2004, http://www.opinionjournal.com/editorial/feature.html?id=110004819, одштампано 16. 3. 2004.

¹²³ Марк Холис, „Гувернер Буш лобира за базу података о лековима”, Sun–Sentinel.com, 10. април 2004, http://www.sun–sentinel.com/news/local/southflorida/sfl–fdruglist10apr10,0,2863299.story?coll=sfla–home–headlines, одштампано 14. 4. 2004.

¹²⁴ Соња Баришић, „Полиција тестира софтвер за препознавање ликова”, Associated Press/Yahoo News, 4. јул 2004, на Интернету на следећој адреси http://www.cleartest.com/testinfo/face_software.htm, одштампано 14. 4. 2004.

¹²⁵ Соња Баришић, „Полиција тестира софтвер за препознавање ликова”, Associated Press/Yahoo News, 4. јул 2004, на Интернету на следећој адреси http://www.cleartest.com/testinfo/face_software.htm, одштампано 14. 4. 2004.

¹²⁶ Џон Лејден, „Антитерористички систем за препознавање ликова није прошао тестове”, The Register, 3. септембар 2003, http://www.theregister.co.uk/2003/09/03/antiterror_face_recognition_system_flunks/, одштампано 14. 4. 2004.

¹²⁷ Рус Бајнум, „Држава Џорџија усваја законе против јавних протеста”, Seattle Post–Intelligencer, 18. aприл 2004, http://seattlepi.nwsource.com/national/apus_story.asp?category=1110&slug=Summit%20Protest%20Laws, одштампано 20. 4. 2004.

¹²⁸ TheNewOrleansChannel.com, „Суд одобрава претресе без налога”, 26. март 2004, http://www.theneworleanschannel.com/news/2953483/detail.html, одштампано 29. 3. 2004.

¹²⁹ Digital Angel Corporation, „О нама”, http://www.digitalangel.net/about.asp, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁰ VeriChip Corporation, „VeriChip™: са вама у сваком тренутку”, http://www.4verichip.com/, одштампано 6. 4. 2004.

¹³¹ Applied Digital Solutions, „VeriChip Corporation: Technology That Cares™”, http://www.adsx.com/prodservpart/verichip.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹³² VeriChip™ Applied Digital Solutions, „Приказ производа VeriGuard™”, http://www.4verichip.com/veriguard.htm, одштампано 6. 4. 2004.

¹³³ VeriChip™ Applied Digital Solutions, „Производ VeriTrack”, http://www.4verichip.com/veritrack.htm, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁴ Digital Angel Corporation, „Најчешће постављана питања”, http://www.digitalangel.net/works_faq.asp, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁵ Digital Angel Corporation, „Најчешће постављана питања”, http://www.digitalangel.net/works_faq.asp, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁶ VeriChip™ Applied Digital Solutions, „Продаја: овлашћени дистрибутери VeriChip–a”, http://www.4verichip.com/veridistributors.htm, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁷ VeriChip™ Applied Digital Solutions, „Продаја: овлашћени центри за продају VeriChip–а”, http://www.4verichip.com/vericenters.htm, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁸ Applied Digital Solutions, „Извештаји компаније Applied Digital Solutions за четврти квартал 2003. године и финансијски резултати на крају године”, 15. март 2004, http://www.adsx.com/news/2004/031504.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹³⁹ Applied Digital Solutions, „Историја патената/власништва и технички приказ”, http://www.adsx.com/prodservpart/patentsproprietary.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹⁴⁰ Applied Digital Solutions, „Компанија Applied Digital Solutions добија награду ‘Технолошки пионир’ од Светског економског форума у Давосу, у Швајцарској”, 2. фебруар 2000, http://www.adsxmty.com/ADS/ADS/docs/pressrel/pioneer.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹⁴¹ Applied Digital Solutions, „’Талас будућности!’ VeriChip™ у О’Рајлијевом програму Фактор (Fox News)”, 5. фебруар 2002, http://www.adsx.com/news/2002/020502.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹⁴² Џули Ширс, „Они желе да одмах добију идентификационе чипове”, Wired News, 6. фебруар 2002, http://www.wired.com/news/print/0,1294,50187,00.html, одштампано 6. 4. 2004.

¹⁴³ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 22.

¹⁴⁴ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 1.

¹⁴⁵ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 4–5.

¹⁴⁶ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 1.

¹⁴⁷ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 15.

¹⁴⁸ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 15.

¹⁴⁹ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 1.

¹⁵⁰ Информативни центар о електронској приватности, „Приватност и јавна евиденција”, 28. април 2003, http://www.epic.org/privacy/publicrecords/, одштампано 20. 4. 2004.

¹⁵¹ Electronic Frontier Foundation, „Мишљење о употреби RFID–а за производе широке потрошње”, 14. новембар 2003, http://www.eff.org/Privacy/Surveillance/RFID/rfid_position_statement.php, одштампано 20. 4. 2004.

¹⁵² Electronic Frontier Foundation, „Мишљење о употреби RFID–а за производе широке потрошње”, 14. новембар 2003, http://www.eff.org/Privacy/Surveillance/RFID/rfid_position_statement.php, одштампано 20. 4. 2004.

¹⁵³ Electronic Frontier Foundation, „Мишљење о употреби RFID–а за производе широке потрошње”, 14. новембар 2003, http://www.eff.org/Privacy/Surveillance/RFID/rfid_position_statement.php, одштампано 20. 4. 2004.

¹⁵⁴ Ефраим Шварц, „Реалност: RFID би могао да нам измени животе”, InfoWorld, 17. фебруар 2004, http://www.infoworld.com/article/04/02/13/07OPreality_1.html, одштампано 20. 4. 2004.

¹⁵⁵ „Скенер мозга ‘утврђује расне предрасуде’”, Ananova.com, http://www.ananova.com/news/story/sm_838829.html?menu=news.latestheadlines, одштампано 13. 4. 2004.

¹⁵⁶ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 5.

¹⁵⁷ Џејмс К. Вајт, „Људи, не места: оквир политике за анализу питања о приватности локација”, пролеће 2003, припремљено за Информативни центар о електронској приватности, http://www.epic.org/privacy/location/jwhitelocationprivacy.pdf, одштампано 8. 4. 2004, стр. 18.

¹⁵⁸ CIO Confidential, „Од жица до бежичних система: ако се не побунимо, технологија за лоцирање ће можда означити крај личне слободе и приватности”, CIO, 1. август 2001, http://www.cio.com/archive/080101/confidential.html, одштампано 2. 8. 2001; још увек доступно преко овог линка.

¹⁵⁹ CIO On–Line, „Брза анкета”, CIO, 31. јул 2001, http://www2.cio.com/poll/previous.cfm?ID=170, одштампано 8. 4. 2004.

¹⁶⁰ Стив Конор, „Пионир каже: узмите свима отисак прста и ДНК”, Independent.co.uk, 3. фебруар 2003, http://news.independent.co.uk/world/science_medical/story.jsp?story=375107, одштампано 3. 2. 2003.

¹⁶¹ Роберт Блок и Гери Филдс, „Да ли се војска ушуњала у националну полицију?”, Wall Street Journal, 9. март 2004, http://www.dowjonesnews.com/sample/samplestory.asp?StoryID=2004030904000010&Take=1, одштампано 2. 4. 2004.

¹⁶² Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 13.

¹⁶³ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 13–14.

¹⁶⁴ Нет Хентоф, Рат против Повеље о правима и растући отпор, Seven Stories Press, 2003, стр. 143.

¹⁶⁵ Џастин Раимондо, „Култура империјализма: ‘слободно’ блудничите, али опрезно с политиком”, Antiwar.com, 27. јун 2003, http://www.antiwar.com/justin/j062703.html, одштампано 7. 4. 2004.

¹⁶⁶Малколм Магериџ, „Велика жеља либерала”, објављено у: The Portable Conservative Reader, ур. Расел Кирк, Viking Penguin Inc., 1982, стр. 623.

¹⁶⁷ Више детаља о стању слобода у Америци пре 11. септембра можете наћи у: Џејмс Бовард, Изгубљена права: уништење америчке слободе, Palgrave, 2000.

¹⁶⁸ Бенџамин Френклин, „Пенсилванијска скупштина: одговор гувернеру, 11. новембар 1755”, цитат у: Bartleby.com, Great Books Online, http://www.bartleby.com/73/1056.html, одштампано 12. 4. 2004.

Са енглеског превела Н. Павловић