Два питања која ће у наредних 60 дана бити главна између Русије и Запада

ШЕФ европске дипломатије Жозеп Борел потврдио је да су САД дозволиле да се њихове крстареће ракете испаљују у дубину Русије само до 300 км.

Навео је да су неке европске земље такође прећутно дале Украјини дозволу да употреби њихове ракете за напад на „стару Русију“.

Емануел Макрон је био одушевљен и назвао је америчку одлуку веома добром. Балти су се радосно промешкољили. А Путин је одмах одобрио ажурирану нуклеарну доктрину.

Као последње упозорење.

Вреди још једном подсетити на логички ланац уткан у потезање конопца поводомзападног далекометног оружја.

Украјинске оружане снаге не могу самостално да га користе за ударе на даљину на руској територији. Само уз помоћ војних земаља НАТО-а. Ако се такви удари изведу, онда, према Путину, то значи директан улазак ових земаља у војну акцију против Русије, што радикално мења природу сукоба. Односно, Украјина постаје не само земља која води војне операције против наше земље, већ и одскочна даска за друге непријатеље Русије, који такође ратују са нама.

Ажурирана Доктрина нуклеарног одвраћања садржи одговарајуће тачке. Ево о Украјини и употреби западног оружја дугог домета: „Нуклеарно одвраћање се такође спроводи против држава које обезбеђују територију, ваздушни и (или) морски простор и ресурсе под својом контролом за агресију на Руску Федерацију“.

Али, Борелу и Макрону то не изгледа довољно: „Агресија од стране било које ненуклеарне државе уз учешће или подршку нуклеарне сматра се њиховим заједничким нападом“. Француска је нуклеарна сила. Британија (иако није у ЕУ) такође. Па, и за лимитрофе: „Агресија било које државе и чланица војне коалиције против Руске Федерације и (или) њених савезника сматра се агресијом овог блока у целини“.

Чему се радују Борел, Макрон и Балти? Томе што свет има сат времена до поноћи? Тешко. Можда нису бриљантни, али нису ни клинички идиоти.

Само што су после скоро три године борбе веровали да се руске црвене линије могу прећи без последица ако то раде мало по мало и полако. Да Путин неће притиснути дугме.

Сада, међутим, имају проблем са временом. Нема времена за уљуљкивање. Двадесетог јануара биће инаугурисан Трамп, који намерава да помири Кијев и Москву. А садашњи колективни Запад заиста жели да Украјина има „јаку преговарачку позицију“.

Отуда и дозвола за далекометне ударе.

Обе стране су стигле до тачке без повратка. Да ли ће колективни Запад прибећи заиста озбиљним ударима по Русији, да би украјинска позиција била ојачана не на речима, већ у стварности?

Хоће ли се Путин у том случају суздржати (према Доктрини, одлуку о употреби нуклеарног оружја доноси председник)?

Ова два питања биће главна у наредних 60 дана.