ДВА ДЕЧАКА СУСРЕЋУ ХРИСТА: СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ И МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ( ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

ДЕЧАК ПИШЕ БОГУ

Анастасије (световно име Св. Нектарија Егинског) је као дете нашао посао код трговца дуваном у Цариграду, који га није довољно плаћао. Дете је горело жељом да шири поучне изреке из духовних књига које је читао, и писао их је на папирним кесама и пакетима муштерија које су ту куповале. Муштерије су их из радозналости читали, и засигурно добијали некакву душевну корист од њих.Дечак је ишао босоног и у поцепаној одећи, али се уздао у Бога. Видевши како трговац добија многа писма, Анастасије је исто пожелео да напише писмо. Али коме? Није могао родитељима, тамо се писма нису испоручивала. Не ни пријатељима, јер их није имао. Зато је одлучио да пише Христу, и да ми каже о својим потребама.

„Мој мали Христе“, он је написао, ,,немам одеће нити ципела. Пошаљи ми их. Знаш колико те волим.“

Анастасије је запечатио писмо и написао на полеђини: ,,Господу Исусу Христу, Небо.“ Док је ишао да пошаље писмо, срео је човека који је држао продавницу насупрот оне у којој је дечак радио. Човек га је питао где иде, и Анастасије му је само промрмљао одговор. Видевши писмо у дечијим рукама, човек се понудио да му га пошаље, пошто је и он сам ишао до поште.

Трговац је ставио писмо у џеп и уверио Анастасија да ће га послати са осталим писмима. Дечко се вратио у продавницу дувана сав срећан. Када је извадио писмо из џепа да би га послао, човек трговац је приметио адресу. Запањен и радознао, он није могао да одоли искушењу да писмо отвори и прочита. Дирнут детињом вером, трговац је ставио нешто новца у коверту и анонимно послао Анастасију. Када је примио писмо, дечко је био испуњен радошћу, и захвали Богу.

Неколико дана касније, видевши да је Анастасије обучен нешто боље него иначе, његов послодавац је помослио да је дечко украо новца из касе и почео је да га туче. Анастасије је само викао: ,,Нисам ништа украо, мој мали Христос ми је послао новац!“ Чувши свађу, други трговац је утрчао у продавницу и објаснио Анастасијевом шефу све што се догодило.

ДЕЧАЧКА ПОБУНА

Митрополит Антоније ( Блум ), чувени руски прповедник, морао је да бежи из бољшевичке Русије, и да се настани, скупа са породицом, у Француској. Губитак срећног детињства га је много ражестио, и он је престао да верује у доброга Бога;  то јест, у Бога као таквог.

Касније је сведочио:“Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног типа. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Инструктор ми је рекао: Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!“ Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам.

Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кротости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!“

И тада сам Га сусрео – не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј…
Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…’’. Та светлост љубави је био мој први утисак.“

Руски критичар Јуриј Ајхенваљд је, говорећи о Богу код Достојевског, рекао:„Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства“.

То су, као деца, доживели Свети Нектарије Егински и митрополит Антоније (Блум). Вреди памтити кад нам је тешко.