Душко Бабић: О хапшењу и изручењу Слободана Милошевића – двадесет година после

Сагледан из ове перспективе, наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу, јесте наша морална капитулација са несагледивим последицама на нашу садашњост, прошлост и будућност

Недавно је завршено емитовање серије „Породица“ о догађајима везаним за хапшење Слободана Милошевића. У пет наставака видели смо „одбрану и последње дане“ некадашњег председника Србије, пре него што је, у рано јутро, 1. 4. 2001, одведен у Централни затвор, одакле ће после 87 дана, на Видовдан, бити пребачен у Хаг. У серији се детаљно, из сата у сат, прати опсада Виле Мир на Дедињу, у којој се налазила породица Милошевић, и ток „преговора“ бившег председника са новим, „демократским властима“. Ко је имао живце и „стомак“ да гледа, могао је склопити, чини се, доста верну слику о потресних 48 сати агоније породице у којој су се доносиле судбинске одлуке за наш народ и о току непрестаног заседања штаба који је руководио опсадом, у Влади Србије. У овом тексту немамо намеру да се бавимо самом ТВ серијом – „провером“ веродостојности дијалога, поступака, суве фактографије, а још мање њеним уметничким дометима. Серија ће нас овде занимати само као повод да догађаје о којима говори сагледамо у њиховом дубљем, далекосежном значењу.

После две деценије од Милошевићевог хапшења, јасно је да Милошевићево хапшење није била обична политичка одлука, него преломна и историјска, која сенчи нашу прошлост и будућност, задире до саме сржи нашег постојања и идентитета. То је један од оних тренутака у историји после којег „више ништа није исто“, јер је постао – или ће извесно постати – неизбрисива траума у нашем колективном сећању. Из те перспективе, потражићемо дубљи смисао самог хапшења и њених актера – ухапшеног и оних који су хапсили. Са крајњим циљем да у њима сагледамо дубљи, национални и историјски смисао.

Заноси и пркоси Слободана Милошевића

Одмах, на почетку, важно је рећи да аутору ових редова није ни на крај памети да брани лик и дело Слободана Милошевића. Напротив, сматрамо да је основна раван у којој се о њему може судити, одређена његовим грешкама и лутањима. Милошевићева владавина произвела је тешке последице за народ и државу: ратне поразе, избегличке колоне, продубљене поделе у народу, изолацију, криминализацију… Не може му се порећи да је у важном историјском тренутку покренуо и сабрао слободарску енергију народа и да је целу деценију у очима већине био препознат као аутентични предводник народне воље. Али, исто тако је јасно да он ту нараслу и сабрану енергију није на прави начин усмеравао и користио, да је све радио без јасног плана, стихијски и хазардерски, мењајући стратегију и циљеве, увек у погрешном тренутку и на нашу штету. Не водећи, при томе, рачуна о распореду снага у свету, који нам, и без његових грешака, није био наклоњен. У годинама када се стварала нова геополитичка мапа Европе, ми смо непрестано били на погрешној страни, без утицајних савезника, изгубљени у слепим улицама.

На своју и на нашу несрећу, он је дуго, сувише дуго, остајао веран само својим заблудама – левичарењу и југословенству. У томе му је издашно и пресудно помагала супруга, оснивач и предводник опскурне организације, индикативног назива – Југословенска левица (ЈУЛ). Ем – левица, ем – југословенска! У једном имену обједињене су две идеологије које су српском народу спутале снагу и увукле га у магле из којих још није изашао. У њима је српски народ одвојен од своје традиције и свог природног пута, преварен и заслепљен, натеран да служи интересима других, а против себе. У почетку је бранио СФРЈ, са Хрватском и Словенијом, против њихове воље и сваке логике. Њиховом јасном плану о стварању суверених националних држава он је супротстављао свој магловити национализам, импрегниран флоскулама о социјалној правди и пролетерској солидарности. Затим је, са истих позиција и са истим успехом, бранио оно што је остало ‒ Југославију са Македонијом и Босном и Херцеговином. На крају је, највише његовом заслугом, именом Југославија назван савез две српске државе – Србије и Црну Горе (Савезна република Југославија). Тако је Србија (поново) постала суверена држава „по казни“, зато што су је сви напустили, а не зато што је вођена у том правцу. Милошевићева Србија је настала када више није било наде ни за какву Југославију.

Идући овим правцем, Милошевић је сужавао изборе, како своје, тако и националне. На тај начин дошао је у ситуацију да му је свако могао ставити на терет шта год је хтео. И оно што је стварно радио на нашу штету (а тога је било много) и оно што је било добро, а подвргнуто је редукцији или кривотворењу. На крају, сви аргументи којима би се могло бранити његово наслеђе, постали су бесмислени. Тако је, мање-више, и данас.

Али, тако не би смело да остане. Не толико због Милошевића, колико због Србије и српског народа у целини. Време је да се Милошевићева историјска улогу сагледа хладне главе, без априорних и неопозивих осуда. Ако његову појаву посматрамо у ширем оквиру наше историје и менталитета, као и глобалног геополитичког распореда снага у којем се задесио, видећемо да ту скоро и није било добрих решења за српски народ. А под добрим решењима подразумевамо она која би задовољила три услова: прво, да нису супротстављена нашој историји и колективном бићу, друго, да нам отварају пут дугорочног мира и развоја и треће, да буду прихваћена од стране западних сила. Сагледан у мрежи ових услова, Милошевић се показује као изабрани губитник наше историје, који своју кривицу није могао да избегне.

Овде је логично приговорити: могао је да је био другачији, да је умео и хтео. И то је, наравно, тачно. Али, да је био другачији, не би никад постао то што је био: неприкосновени владар који је, у најтежим годинама, иза себе имао 80% грађана Србије, а у Републици Српској и Српској Крајини и више. Зато је оправдано тврдити да су његове погрешне процене и странпутице у које нас је завлачио – биле и наше, а да је њему било суђено да се кроз њега покажу и наплате. Милошевићеви „заноси и пркоси“, нису били само његови.

Ђинђић и његово наслеђе

Ко је и како хапсио Милошевића? Прво ћемо погледати ово како, јер се на тај начин, у великој мери, види и оно – ко. TВ серија нас је подсетила, а знали смо и без ње, да је Слободан Милошевић – озлоглашени оптуженик за ратне злочине, ухапшен по оптужби за некакве стамбене злоупотребе, за које су сви знали да су лажне. То је био начин да се из Виле Мир, на превару, одведе у Централни затвор и да се сачека згодан тренутак за пребацивање у Хаг. Тај „згодан тренутак“ дошао је на Видовдан, велики празник српског страдања и поноса. „Нова власт“, на челу са премијером Ђинђићем, решена да „иде до краја“ у спровођењу храбре, прекретничке одлуке, плашила се неконтролисане реакције не тако бројних Милошевићевих присталица, који су блокирали улазе у Вилу и нереда који би се из тога могли изродити. Будући да јој никакви нереди не би ишли на руку, из више разлога, Влада је прибегла тобожњим преговорима са Милошевићем, у којима му је нудила лажне гаранције, између осталог и ту да неће бити испоручен у Хаг. Комбинујући трикове шибицарске преваре и бруталног застрашивања (ударања на породицу), главни „преговарач“ – Чеда Јовановић, у ноћи између 31. марта и 1. априла 2001. године, издејствовао је Милошевићев пристанак да буде одведен у Централни затвор. Тако су Ђинђић и његова демократска влада ухапсили човека који је пре њих, више од једне деценије, вољом народа, управљао државом.

На тај начин у демократској држави се не хапси нико, а камоли председник. Такви методи дозвољени су, у посебним случајевима, кад се хватају сецикесе, наркодилери, терористи који држе таоце… Кад на овакав начин ухапси и изручи страном суду свог легалног и легитимног председника, држава је и пре самог суђења изрекла пресуду – самој себи. Пресуду пристајања на понижење и самопорицање. Хапсећи Милошевића, Србија је ухапсила себе – своју част, самопоштовање, право на уважавање.

Ово је „рам“ у који се морају сместити актери Милошевићевог хапшења и предаје Хашком трибуналу. Само у њему могуће је видети и њих и државу/народ коју су представљали.

Покретач и мозак целе операције био је председник Владе Зоран Ђинђић. Он је био први политичар од моћи и угледа који се сагласио са захтевима западних сила да се Милошевићу суди у Хагу, имао је пресудну улогу у припремању јавности за такву државну одлуку, непосредно је руководио хапшењем и изручењем. Ова одлука била је једна од кључних тачака на којима је Ђинђић градио имиџ одлучног политичара, са јасном визијом извлачења народа из учмалости и малодушности, политичара спремног да повлачи храбре потезе и да за њих преузима одговорност. Милошевићево хапшење и изручење у наративу који је он ширио, представљано је као испит колективне зрелости народа, као питање наше спремности да из прошлости искорачимо у будућност, из пасивне, епске матрице живота у стварност која захтева активизам, „труд и зној“.

Дубље сагледавање „жртвовања Милошевића“, а поготово наша историја након Ђинђићеве смрти, не показују да се жртва исплатила. Напротив, показало се да је све то била једна велика заблуда. Данас видимо шта су резултати Ђинђићеве политике или накнадни изданци његовог наслеђа: незавидна, скоро безизлазна ситуација са Косовом и Метохијом, распродата национална добра, плима аутошовинизма, неразумне привилегије дате странцима, продор закона и пракси страних нашем бићу и традицији, сервилно прихватање улоге кривца, лицемерно понашање западних сила које нас терају на понижавајуће уступке (Вашингтонски споразум), а толеришу нам очигледна, унутрашња кршења демократских стандарда, јер им тако одговара. Данас се као на длану види друга, тамна страна Ђинђићеве перфидне игре са Милошевићевим хапшењем и „ђинђићизма“ уопште: он није имао поштовања ни за демократске принципе, ни за углед и част државе, ни за елементарни морал. Ђинђић је био мајстор реторичког ватромета, филигранског софизма, у којем испред аргумената иду језичке бравуре и темперамент говорника. То је, још од античких времена, био начин да се придобију масе, да се лажима и полуистинама заклоне морал и истина. То је објашњење, или макар део објашњења, зашто „историја неће запамтити Ђинђића као прогресивну фигуру“, како недавно рече академик Љ. Ракић (Политика, 11. 4. 2021). „Ђинђићев пример“ морао би нам бити опомена да се недозвољеним средствима не може изградити ништа трајно и велико, да се на плитким темељима, на блатњавом терену, не може зидати кућа.

Непосредни извршилац Ђинђићевог плана хапшења Милошевића био је Чеда Јовановић – човек без морала и части, спреман на све, без икаквог угледа и подршке у народу. Након Петог октобра, он је, пре свега, својим „кооперативним ставом о Косову“ изашао на добар глас у западним амбасадама, а отворено се нуди(о) и домаћим факторима моћи: Коштуници, Ђинђићу, Тадићу, Вучићу… Коштуница га се клонио (колико је могао), Вучићу није потребан (боље рећи: био би му непотребан терет), Ђинђићу је био десна рука. Ова чињеница употпуњује слику о Милошевићевом хапшењу, али и овде изнети суд о лику и делу Зорана Ђинђића. Чеда Јовановић ће заувек остати амблем „историјске одлуке“ да председника своје земље добровољно испоручимо ad hoc суду, основаним са циљем да Србима наметне колективну кривицу за рат на тлу бивше Југославије и да прибави какав-такав легитимитет дивљачком бомбардовању Србије од стране земаља НАТО пакта, 1999. године. Чеда Јовановић не би био вредан помена да није парадигма и заштитни знак политике која самопорицање прокламује као пут општег избављења и прочишћења. Покретач и главни идеолог те политике био је Зоран Ђинђић, а најјаснији, пресудни моменат њеног историјског оспољења било је хапшење и изручење Слободана Милошевића. За ову политику се, нажалост, не може рећи да је наша прошлост: њене тековине и законитости ушле су у све поре наше стварности и данас скоро да нема релевантне, организоване политичке снаге која јој се супротставља.

Коштуница: одбрана легализма или прање руку?

Милошевићево изручење, само по себи, а поготово начин на који је припремано и обављено, представљају добру стајну тачку за сагледавање историјске улоге још једног кључног српског политичара с почетка нашег миленијума – Војислава Коштунице. С једне стране, јасно је да он – најблаже речено – није био савезник оних који су Милошевића хапсили, а још мање начина на који је то изведено. Штавише, запамћено је његово противљење читавом том плану: нема сумње да су се он и Ђинђић управо на тој тачки заувек разишли и неповратно удаљили. Заговорницима Милошевићевог изручења Хагу он је супротстављао аргументе легализма, заправо, стратегију одлагања и чекања повољнијег историјског тренутка. И у овом случају, као и небројено пута после тога, он је наступао млако и недоречено, неприметно се утапајући у матицу збивања којој у души није припадао. Његови политички неистомишљеници и догађаји увек су некако били бржи од њега.

Не треба имати илузија да је Коштуница могао осујетити Милошевићево изручење, јер је иза свега стајала воља моћних западних сила. Његовој маргинализацији ишла је на руку и државничка функција коју је тада обављао – председник СР Југославије, који ни формално није имао надлежност да о томе одлучује. С друге стране, његов углед који је тада имао у народу и ореол победника на „првим демократским изборима“, обезбеђивали су му легитимитет „да се пита“ за судбинске државне одлуке. Он тај политички кредит није искористио, а питање је да ли је уопште и покушао да га искористи. Остаје зато питање: да ли је Коштуничино противљење изручењу Слободана Милошевића могло бити енергичније и снажније, ако већ није могло бити делотворно? Да ли је његово држање у тим догађајима било резултанта објективних политичких прилика и његове политичке стратегије, или вешто прање руку? Ова и оваква питања, засад, немају поузданих одговора. Време и историчари тек ће о томе рећи своју реч.

Морална капитулација

Вратимо се, на крају, оном дубљем, далекосежном значењу Милошевићевог хапшења, на националном и историјском плану. Како год да приђемо овом питању, прво ћемо се сусрести са истином да смо се на тај начин прећутно помирили са улогом покретача и главног кривца за ратна страдања на тлу бивше Југославије, деведесетих година прошлог века. Да смо у том рату имали немале кривице и грехе – имали смо, али да су Срби покренули разбијање Југославије и да су искључиви кривци за страдања, масовне злочине, етничка чишћења… – то је лаж коју нисмо смели прогутати. А прогутали смо је. Најопипљивији, историјски најдалекосежнији аргумент за то јесте чињеница да смо својом вољом испоручили Хагу председника наше државе, а да смо ћутке прешли преко чињенице да су друга два ратна лидера – Туђман и Изетбеговић – ослобођена сваке одговорности. Тиме су, између осталог, понижене све српске жртве у том рату – и они убијени, и они који су отерани са својих огњишта. То ће остати дуготрајни терет на нашој савести, траума која ће ударати на част и самопоштовање наших унука и праунука.

Али то није све: наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу дао је ветар у леђа историчарима и публицистима са запада који српски народ представљају као „реметилачки фактор“ светске историје, јер је склон насиљу и злочину, покретању ратова и међунационалних сукоба. Треба ли и рећи да је тај историографски наратив, започет joш у Аустроугарској, здушно прихваћен у хрватској и бошњачкој историографији, и да је моћно средство у ревизионистичком замагљивању усташког погрома српског народа у НДХ и свега што нас је снашло у два светска рата.

Сагледан из ове перспективе, наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу, јесте наша морална капитулација са несагледивим последицама на нашу садашњост, прошлост и будућност. То ће задуго бити извор колективне несигурности у себе, страха од изазова, сумње у властити углед, част, идентитет. А таква осећања никада нису била добар савезник, ни појединцима ни народима.