Душица Филиповић: НИКОЛА ИЗ ГОЈБУЉЕ или У СРЦУ БОГА

То свет сања у мени – мислила сам док смо се кретали негдашњим караванским друмом који је спајао Дубровачку републику са Скопљем и улазили у један од најстаријих градова на простору Старе Србије, уз десну обалу Ситице, у само језгро срца једног од најважнијих и највећих градова Вука Бранковића, господара Косова и Дренице.

Ни слутити нисам могла да ће се Вучји Трн, некада град српске властеле, сада град са двоје Срба, на тринаестом километру јужно од Косовске Митровице, у моје срце зарити као огњено копље сунца у врео летњи дан.

Тешко који Србин може данас, на пазарни дан, прећи оних силних, властелинских сто тридесет пет метара и девет нежних сводова Војиновића моста. Легли на земљу, усидрили се у небо. Одавно га је Ситница обишла, и напустила. А и ми више не знамо куда течемо. Све смо заборавили. Зато нас и нема. Сем, још, у срцу Бога.

И баш у тај град, и у ту Цркву Светога Илије паљену и демолирану у два наврата, 1999. и 2004. године, што тихо, скоро нечујно опет васкрсава, улазимо у последњи петак уочи Видовдана. Са нама и армија од хиљаду и три стотине људи наших, прогнаних, кораком муклим. Дођосмо да обиђемо оца Симу. Он и попадија Гоца су преостали Срби у расрбљеном Вучитрну. Двоје. Мој човек и ја – четворо; Светлана Хаџић из Епархијског завода за заштиту споменика – пета; Раде Перић и његов син, Никола – седморо. Сабраних.

Цркву, свештеника и његову породицу и нас данас чува Косовска полиција.

Ту, на земљи Уроша Аврамовића, што је све своје имање завештао Вучитрнцима, који су вешто пребродили сваку постављену им замку и саздали храм, осећам да сам виша и протежнија од Донжон куле којој требају руке од три метра како би била обручена. Са остатака машикула баца се на моје теме кипуће уље и камење из последњих битака. С њеног грудобрана устрељена бивам, ипак, неком милом тугом посред груди.

И зато, ваљда, што само јако срце женско зна да у исти мах и пуца и цвета, баш ту, на месту где се Трстена улива у Ситницу, стапа се моја искидана мисао са целом целцатом душом нагореле вучитрнске цркве и васцелога мога земаљског и небеског народа. И зато, можда, имам интензивнији осећај да би судбина целе земље косовске и метохијске, или можда саме лепоте могла почивати на леђима тринаестогодишњег Николе Перића из Гојбуље док са својим оцем Радетом, оцем Симом и мојим човеком уноси мердевине у као угарак мрку, а ипак пријатно свежу, благо светлу и у неку нејасну нам тајну допола уроњену цркву.

Неки знају, а неки не да се овде могло саздати хришћанско здање у турско време само ако би било каквих остатака старих, и то на првобитним димензијама. Но како их није било, бележи Ивана Женарју, по препоруци неког Радована Дебелог, на имању Аврамовића досетљиви Срби закопаше црквене утвари – крстове, кадионице и томе слично, уз договор да се потом то земљиште обрађује као башта све док се не стекну услови за подизање цркве. И радише тако, деценију, скоро две. А онда те утвари подметнуте откопаше и показаше као доказ да се ту и раније налазила Црква.
И сазда се, делом у земљи, делом над њом. И орадости се народ.

Гробље, већма оскрнављено, почива прекопута обновљеног парохијског дома. Црква, звоник, гробље – триптих који носим у зеници ока из порте покојног оца Веље, пароха ораховачког. Код оца Симе још и ружичњак што букти, у дубини порте пластеник и чесма са уклесаним стиховима: “Спавајте моји умрли / без гроба и без биљега…” И бујна трешња пред самом црквом.
Још једна башта рајска.

Миришу нам овде попадијине руже из дворишта једнако као и руке дебарских зографа и дрворезбара Дича Крстевича и Блажа Дамјановића. На не пролазно. И на све што је било, а чега више не могу да се сетим.

Давно не осетих ближе себи неку тако милу извесност љубави, топлију од самога сунца, од оне коју видех у очима Николе из Гојбуље.
Око му светло, пуно, мирно море. Прати очев поглед. Лице широко, мирно. Подиже главу ка сводовима цркве и откинутим комадима малтера. Дечачки ижџикљало, баш онако како иде увис кад прелази ону танку границу између детињства и раног момаштва, тело дечака прати тело оца. Фино, тихо зрење, ничим нагнано у силу, но усмерено сво ка некој само њему знатној стази.
Ни мање речи, ни више мисли укапаних у мој мозак.

Ни мање очевих захтева ни више детиње послушности.

Ни мање разлога, ни више давнашњег косовског срамувања пред незнанцима.

Показује нам све што смо мислили да више не постоји у свету. Послушност. Стид. Тијо зборење. Храброст мушку. Спој који нестаје. Као што су нестале и оне 74 српске међ 47 муслиманских кућа поткрај 15. века. Па две хиљаде што кућа што винограда и њива крај ове ћудљиве равничарске реке што их бележе пописи из друге половине 16. века.

Гледамо у сводове што их је угарио дим црних аутомобилских гума што су овде паљене 2004. године. Личе на мркољубичасти, згужвани, увијен и исцепан сатен.

У просташтву нестају обесни, а лепота просине, ненадано.

Ваљало би окрпити, заштитити – и давнашње и данашње, вели парох Сима. Мећемо прсте у живе ране од којих се одваја малтер као месо од тела. Распознаје нас земља по мирису тамјана и паљевине.

Доцније, парадајза кришке, његушки пршут и мантије што је зготовила попадија.

Ето и Николе са два букета ружа за мене и Светлану.

Миришу. Миришу на све чега више не можемо да се сетимо.

Нешто нас је спојило и прикопчало, брзином муње Громовника.

++++

Никола и отац му, Раде, наши путеводитељи, воде нас пут атара села Гојбуља и Бањска.

Бањска је на четвртом километру од Вучитрна, на Варничком потоку. Некада је бројала четрдесет српских кућа, сада свега десетак, ако је веровати попису, међу сто двадесет албанских. Црква посвећена Светом Николи из 1346. године, три пута је минирана и рушена током 1999. и 2004. И опет жива.

Да има свога чувара каже нам змија која је спремила добродошлицу за Светлану. Страх и смех у исти мах, као и свуда, Косовом и Метохијом.

+++++

У Николино и Радетово село Гојбуљу склизне се лако чим се скрене с главног пута.

Улицом Мирослава Антића, топло је и тихо. И тужно. Залазимо у затравњено старо српско гробље са Црквом Свете Петке, надзидане 1986, на старим остацима храма из Милутиновог доба. Лепа је и омалена, стара и приновљена, отворена Радетовом руком за несвакидашње радознале посетиоце. Плови, тиха, у поподневној дремки.

Гледамо. Много је лепих гробова, лепих људи.

Читамо надгробне плоче.

Здравица ће сваком доћи, на сваког ће доћи ред. Упокојена у двадесет првој години, Радмила Савић, кажем, сигурно непрошеница, чим јој спомен подижу стриц, отац и мати. Овде благује – сувоњава лица, бела, лепа. Косовка.

Никола ме води на другу страну, да ми покаже старије гробове, из 18. века. Зна. Често је овде. Његово је село. Црква. Земља. Потањамо заједно у нежну траву. Сведочи свака стопа, наше је.

Тринаестогодишњак овај, зна, и уме. Води.

Из Гојбуље се не иде док се не попије кисела из бунара, вели. Да пробамо. Доиста, ледена, и боља од свих што смо пили.

Прекопута, показују нам, још једно српско имање продато Албанцу. Крај две стотине напуштених кошница – једна празна столица. Чека газду. Човек погибе, а да не знаде – просто му било. Стопи имање своје за пар хиљада евра и купи полован ауто. Даде златну пчелу за зарђалу канту.

+++++

Врућина нам као камен легла на теме.

Низ сув, прашњав пут, наниже, улицом Мирослава Антића, лежи с десне стране српска кућа продата Албанцу. Врелина, а ја зебем. Ипак прилазим са Радетом. Порте, две: једна камена, друга дрвена. Која од које лепша! Светлана из Завода стручно објашњава да је ово био некада сигурно лучни улаз од камена у порту цркве или саму цркву. Стилизована представа розете са мотивом sollei tournanta, ротирајућег сунца. Пренето само црквено на кућевно. Камен на камен. Број куће 51.

Бог спава у камену, а буди се у сунцу, кажем док одлазимо даље.

Перићи ће својој кући. Ми, на исток, у Поморавље. Дома.

Свуд си овде дома, каже ми мој човек.

++++

На растанку, гледа ме стотину ротирајућих сунаца Николиних:

Послушност. Стид. Тијо зборење. Храброст мушка.

Руже миришу ли, миришу. Не одлази ми се. А ваља нам путовати.

Пред загрљај, браљам по торби, као моја покојна баба. Од ње ми је то остало: Вазда је опомињала: „Дијете, имај нешто при руци: бомбону, коцку шећера, крстић. Подај кад сретнеш човека.“

Сретох Николу, баба. Имадох и дадох. Студенички крстић, баба.

Ако, ваља се.

Наздравље, Никола! И хвала, људи!

Одлазимо. Сунце Гојбуље се окреће за нама.

+++++++++

**Седам дана касније**

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

„У селу Гојбуља код Вучитрна тринаестогодишњег дечака Николу Перића претукла је група косовских Албанаца. Том приликом покидали су му и газили ланац и крстић. Дечак је примљен у болницу у Косовској Митровици.“

Отварам лаптоп:

Word /doc._Никола_Из_Гојбуље_Радна_верз.

Ја сам само жена свог човека, на свим путевима земаљским. Инвентар, роковник, око фотоапарата, држач шпахле, батеријске лампе, некад оловке, телефона, рукавица; подупирач мердевина, чаша хладне воде или проплакала Књига утисака.

Успут, у мени се све збива. У бабиној вери да Бог долази женама у свакодневним пословима. Слади, из коцке шећера што се троши у џеповима сиротињског пуловера.

Владика Николај ми збори нешто. Не могу лако да поновим, али слутим: као што међу пројом има и борова који ће се тек кад мало узрасту уочити, тако и међу малим људима садашњости мора бити хероја, које ће тек будућност запазити. И вели још: беше ти дат и град и дан и мали људи који се издалека не могу видети. И тај трен будућности у коме стајаше са својим људима, у садашњости која је већ данас прошла.

Пиши.

Пишем:

Војиновића мост који је четири века премошћавао Ситницу, умудрио се, ућутао, скаменио преко мере свога камена. Два и по века, мост на сувом стоји, Ситница му се не примиче, а ми не разабирамо зашто. Ако се упутимо, можда и разумеднемо.

Тешко је слабима упутити се. Из Београда догледати вучитрнску зараван. Ширину образа оца Симе. Руже попадије Гоце. (Оне што миришу на све чега више не можемо да се сетимо.) Николине очи у Гојбуљи. Четири ђака у седмом разреду. Фудбал у школском. Сунчани часовник на каменом порталу продате српске куће. (Онај који се окреће за газдом.) Две стотине нахерених кошница у Гојбуљи. Угинулу пчелу. Ледену киселу воду у бунару која чека намерника. Малене прозоре кроз које улази највећа светлост. Змију у вучитрнској Бањској.

Друмове и снове.

Тешко је ући међ’ оне малобројне, што нам се издалека чине тако мали, те остају неопажени. И видети колико су велики. Високи. Широки. Срести се сваким Николом и сваким Радетом. Са сваким кључаром наших црквица и затравњених гробова.

Разумети дар и дати уздарје.

Волети руже у туђој руци. Безбрижно поскакивати с крстићем улазећи у своје двориште. У своју кућу.

Питам:

Колико ће се још сунчаних сатова и сунаца окренути за Србиновом кућом у Гојбуљи чекајући да се Ситница у корито врати и потече, к нама?

– Одавно је река мост обишла, и напустила.

– А и ми више не знамо куда течемо.

– Све смо заборавили. Зато нас и нема.

Сем, још, у срцу Бога.

И Николе, из Гојбуље.

Од Перића рода.

***

(У Београду, 4. 7. 2021. репортажа-путопис-есеј-прича-живот-изнад-жанра. Ето.)