Фото: Политика

Србија је постала прва земља у свету у којој је председник парламентарног одбора за науку, образовање, технолошки развој и информатичко друштво био, до пре неколико месеци, верски вођа. Не рачунајући непризнату Исламску државу. Муамер Зукорлић, донедавно главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији, постао је званично први човек Србије задужен за развој науке и образовања. Господин Зукорлић изучавао је ислам у Гази-Хусревбеговој медреси у Сарајеву и на Исламском факултету у Алжиру. Толико о Зукорлићевом научном образовању. Историја нас учи да су постојали појединци који су дали знатан научни допринос иако нису имали формално научно образовање. Помислио сам да је то случај с ефендијом Зукорлићем. Да ли је господин Зукорлић нови Мајкл Фарадеј, књиговезачки радник који је постао члан Краљевског друштва Енглеске? Консултовао сам научне базе Web of Science, Google Scholar и Publish or Perish и утврдио, на своје велико изненађење, да господин Зукорлић нема ниједан научни рад, ниједан цитат и да се не води у овим базама као научник, упркос својој изјави за „Политику” да је 25 година живота посветио науци. Значи, ефендија Зукорлић није, за сада, нови Мајкл Фарадеј. Логично је да се човек запита шта је то што магнетски вуче господина Зукорлића ка универзитетској проблематици. Усудио бих се да кажем да је то приватни „Универзитет у Новом Пазару”, чији је он председник. Универзитет има шест департмана (факултета) и укупно 37 наставника (према подацима са званичног сајта универзитета)! Ефендија Зукорлић показао је велики смисао за „бизнис” у земљи у којој је поседовање дипломе неутемељене на озбиљном студирању, уз поседовање праве партијске књижице, предуслов који води до добрих позиција у државној управи и јавним предузећима. Поред департмана лоцираних у Новом Пазару, Универзитет у Новом Пазару отворио је и департмане у Нишу, Панчеву, Суботици и Београду. Свакако да је својеврстан безобразлук отварање некаквог „факултета”, који искључиво служи за издавање диплома, свега неколико стотина метара удаљеног од ректората највећег српског универзитета.

Највећи број Зукорлићевих департмана није акредитован, али без обзира на то, ефендијини департмани настављају с радом, доносе профит и „школују” људе којима је искључиво потребна диплома. Био сам један од чланова Акредитационе комисије која је одбијала да изда акредитацију овом „универзитету”. Свакако да разлози за одбијање акредитације нису били политички, већ искључиво академски. Интересантно је да је један од понуђених програма из друштвено-хуманистичких наука, који је Акредитациона комисија одбила док сам ја био њен члан, укључивао и обуку из ватреног оружја и коришћење стрељане! Нови Пазар, поред приватног универзитета чији је председник ефендија Зукорлић, има и Државни универзитет. Иако су Лесковац, Суботица, Крушевац, Краљево, Панчево, Зрењанин, Шабац. Чачак и Смедерево већи од Новог Пазара, ниједан од ових градова нема универзитет. Изгледа да су разлози „политичке коректности” и политичке трговине условили да Нови Пазар има два универзитета. Зукорлићев универзитет је прави представник групе приватних универзитета насталих после трагичног распада СФРЈ. Предузетници су осетили постојање великог тржишта коме је могуће понудити факултетску, мастер и докторску диплому без озбиљног студирања. У недостатку правог универзитетског кадра приватници су масовно произвели своје професоре и научнике. Тако је, на пример, генерални менаџер Универзитета у Новом Пазару, доцент по звању, факултетску диплому стекла 2007. године на БК универзитету, а мастер и докторску диплому на Интернационалном универзитету у Новом Пазару (на којем је ефендија Зукорлић председник). Генерални менаџер универзитета одбранила је докторску дисертацију с темом „Улога и значај Универзитета у Новом Пазару на развој Санџака”(!). Не постоји ниједна друга земља на свету, сем Србије, у којој је могуће за неколико година прећи пут од студента до „генералног менаџера универзитета”. Опасност по српско друштво од постојања универзитета као што је Зукорлићев универзитет јесте вишеструка. Овакви „универзитети” немају универзитетски кадар школован по уобичајеним светским стандардима који је компатибилан с развијеним земљама по оствареним научним резултатима и савременим методама наставе. Наставници са ових универзитета нису присутни у научним збивањима и не поседују често ни елементарна знања из одређене области. Члановима фамилије власника универзитета такође се често додељују универзитетска звања и углавном једна фамилија контролише читав „универзитет”. Кадар који дипломира на овим универзитетима у великом броју случајева успева да се преко партијске припадности домогне најодговорнијих функција у друштву.

Ефендија Зукорлић, који је једном приликом изјавио да је „територија Санџака слободна и да више никад неће бити поробљена”, постао је, одлуком Александра Вучића, водећи научник у Србији који треба да надзире правце развоја молекуларне биологије, трансплантације органа, роботике и вештачке интелигенције. И док се на позиције у свету на којима се одлучује о научној и просветној политици једне земље именују нобеловци, високоцитирани научници и ректори водећих светских универзитета, премијер Вучић је за нашу водећу научну памет поставио некадашњег матуранта Гази-Хусревбегове медресе из Сарајева и студента ислама у Алжиру. Од Зукорлића очекујемо и смернице у погледу мреже високошколских установа, вредновања научноистраживачког рада, примене Хиршовог индекса и одлива најталентованијих младих научника из Србије. Шта је именовањем бившег муфтије на место председника Одбора за просвету и науку поручио академској заједници Србије мандатар за састав нове владе? Учврстио нас је у уверењу да морамо да наставимо да му не верујемо. Свакодневна мандатарова заклињања у европски пут Србије падају у воду пред најјефтинијом политичком трговином. Можемо, такође, да закључимо да господин Вучић сматра да су наука, просвета, технолошки развој и информационе технологије трице и кучине које само оптерећују буџет Србије и да може да их води било ко.

* Академик, председник Одбора САНУ за високо образовање