Да је испуњен само део обећања из референдумске кампање 2006. године, Црна Гора би данас била чланица ЕУ, „балканска Швајцарска“ или у неком сличном статусу како је то тада већ представљано. Међу најфреквентнијим „рационалним аргументима“ који су били у оптицају појављивао се онај о бржем путу у светлу будућност, јер се то са Србијом, заглављеном у прошлости, оптерећеном косовским питањем – не може постићи. Подгорица је за будућност, Београд за прошлост.

Где је Црна Гора данас, свега деценију и по касније!?

Одговор на питање може се сагледати и кроз илустративни пример оног ректора који је мењао надгробну плочу свог прадеде, а да би обрисао епитаф којим се подсећа како је Станиша Николић српски јунак из Балканских ратова. Зарад конструисања новог идентитета, прибегава се фалсификовању чињеница, небулозним интерпретацијама историјских догађаја, одрицању од културног наслеђа и вековима грађене традиције. Овакав процес нужно води ка повратку у прошлост и узрокује ширу друштвену дестабилизацију. У том контексту треба сагледавати и последња дешавања, смену министра Лепосавића и усвајање скупштинске резолуције о „геноциду“.

Зашто Црна Гора није „балканска Швајцарска“?

Ствар је једноставна: ништа није рађено због европерспективе или стварања „балканске Швајцарске“, већ због дугорочне прекомпозиције постјугословенског ареала. У тој једначини Србија јесте најважнија. Сличних покушаја било је и раније, само је актуелни најдаље одмакао. Такође, питања идентитетског карактера истицана су и пре када су разматране српско-црногорске релације, само то никада није учињено на овакав начин, осим од, на пример, Секуле Дрљевића и Штедимлије. А када је већ о њима реч, и ту се радило више о „спољној злоупотреби“ несрећно увезаних теза, него о „аутохтоном процесу“ који је могао донети неки епохални резултат.

Херман Нојбахер је записао: „Дрљевић је лопов. С прва плаћен од Италијана и напуштен, онда је добачен усташама и данас још плаћен од Хрвата.“ А др Саво Башовић, најпре сарадник Дрљевића, а касније близак новој народноослободилачкој власти, описује Штедимлију: „Постао је већи католик од папе и већи усташа од Павелића. Једино се у друштву усташа осјећао као да је код своје куће, а друштво Црногораца је избјегавао.“

Закључавање у прошлости

Геополитичка утакмица у којој (ин)директно суделујемо, не игра се само у Црној Гори. Заправо, на овом балканском терену Црна Гора ту није ни шеснаестерац. Више дође као средина терена, онај круг унутар ког се изводи почетни ударац. Мада се појединим „црногорским играчима“ њихова улога чини значајнијом, мада им се чини да нешто слично раније није виђено.

Интернационализацијом југословенског питања и потоњим интервенцијама политичког Запада опослена је просторна фрагментација, креирани су системи којима је релативно лако споља управљати. Али, то ипак не значи да је све решено како бејаше замишљено. Чак напротив, под теретом историјских заокрета и променом односа снага у међународној арени, никада до краја изграђена балканска конструкција почела се деформисати.

Ни ово није први пут у историји да се нешто тако одиграва. Први проблем за атлантистичку геополитику остаје косовски, нерешени статус постао је и извор великих фрустрација. На другом месту налази се реформа у БиХ ка унитаризацији, без дејтонских ентитета. Очекујући нови круг координираних притисака око оба проблема, у видокругу Београда остало је једно, кључно и најважније усмерење везано за Црну Гору: да се стање не погоршава. Да више нико на тој „средини терена“ не прави грубе фаулове, како је то неколико пута чинио Мило Ђукановић.

Изјава које доприносе погоршавању јесте било (тога, уосталом, никада није ни мањкало), али када се погледају неки средњорочни планови, државне стратегије и задуживања за конкретне пројекте, о Црној Гори се више размишља поводом институционалног, инфраструктурног и енергетског повезивања, тражи се начин за ширење сарадње на разна поља, од обостране користи. Уз испуњавање две елементарне обавезе црногорске власти: потписивање Темељног уговора са СПЦ и организовање пописа у фер условима. Стварање другачијег амбијента кроз сарадњу и заједничке иницијативе, паралелно са поштовањем обавеза релаксирало би напетости и унутар Црне Горе.

Међутим, испоставља се да то не може. Јер, Црна Гора са политиком оваквог садржаја подржана је споља из сасвим супротних мотива. Нужно је да друштво остане „закључано у прошлости“, да се одржава перманентна нестабилност, на ивици ескалације. Потребно је да се бришу епитафи, пожељно је, у недостатку других материјала, цитирати Дрљевића и Штедимлију.

Циљ оправдава средства. Фактор време више није део решења за атлантистичку геополитику, користи се оно што је на располагању. Сребреница, рецимо. Па се онда због тога твитовима из америчке амбасаде наређује премијеру да смени министра, иако у министровој изјави ничег спорног није било, и доноси резолуција, из чијег текста је јасно како се ради о ко зна којој верзији, пошто су у неколико итерација морали бити убацивани захтеви са разних страна да би се за усвајање скрпила већина.

Избори нису опција

Напослетку, једино логично што је овакав развој ситуације могао произвести јесте губитак кредибилитета Владе. Ни експреснијег успона и пораста очекивања, ни бржег пада и протраћеног поверења. Кабинет Здравка Кривокапића је прерано „потрошен“.

Пошто избори нису опција ни за највећи део власти, ни за опозицију, а поготово не за ове „велике играче“ који усмеравају процесе, владајућа већина може трајати. Само, отворено је колико та већина може учинити по било ком ургентном питању.

Отворено је и како ће се ова агонија одразити на ситуацију у земљи. Оријентисане само и искључиво на своје резултате, а два која желе постићи у времену пред нама су на Косову и у БиХ, западне структуре инструментализују Црну Гору, уопште не водећи обзира шта то може проузроковати на унутрашњем плану. Истовремено, унутар црногорске елите се уочавају забрињавајући трендови или непрепознавања овог процеса или огромног кукавичлука, због чега се и процењује да је опортуније ћутати. Отрежњење ће, када до њега дође, бити тешко и мучно. Само за то тешко и мучно нека нико у Подгорици не тражи кривца у Београду.

Уосталом, Београд их је све из Црне Горе већ примио раширених руку. Укључујући и оне који најгрђе причају о Србима. Није познато да је ико од таквих завршио у Загребу, Сарајеву или Приштини. Ено их на Дорћолу и Врачару. Док Црну Гору колективно враћају у прошлост, за њих појединачно – изгледа је само у Србији будућност.

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Нова С

Извор Спутњик