Ипак, оно што се на први поглед чини као бруталност, није одраз било чега другог до – панике! Запад је шокиран, паника је последица првобитног шока, а у понашању европских држава то се најбоље види. Зато се сада хватају свега што им је „под руком“, цех је тако платио и московски Спартак.

Међутим – кључног одговора нема: шта даље у Украјини и како даље са Русијом? Ако им је стало до се супротставе Русији, онда су требали војно да одговоре.

Чему служи НАТО? Зашто толике инвестиције у украјинске војне снаге, њихово опремање и наоружавање претходних година? Зашто толике војне вежбе на руским границама, прелети и пловидбе, провокације и изазивања?

Ако им је стало да се договоре са Русијом, онда су требали да наставе преговоре. Боље пре ескалације војног сукоба, било је неколико шанси за тако нешто, али могло се покушати са дипломатским иницијативама и након ескалације. Чему сви разговори Макрона, Шолца, па и самог Бајдена са Путином, Лавровим? Зашто онолико детаљисања о „пакетима из Минска“ и статусу Донбаса? Сада су остали и без одговора и без договора.

Цела стратегија почивала је на непрестаном исцрпљивању руских снага и одвраћању руске пажње, уз надање да ће то у једном тренутку, некада у будућности, створити предуслове за извођење преврата у Москви.

Нада умире последња, а док нада живи, Лаврова је требало замајавати како се договорено у Минску и потом верификовано резолуцијом Савета безбедности – никада не примени (отприлике, по истом моделу као и ово наше са Заједницом српских општина на Косову и Метохији), Шојгуа иритирати гомилањем трупа на Балтику, наизглед нехотичним упловљавањима у територијалне воде у црноморском акваторију и повредама ваздушног простора, а Путинов рејтинг крунити сталним гранатирањем Доњецка и Луганска, повременим пешадијским акцијама и суштинским показивањем да он ту не може учинити апсолутно ништа.

Успут, унутар народа у Украјини, уз Белорусе најближег могућег Русима, постепено конструисати све шире групе екстремних „анти – Москаља“, спремних да жртвују све само да напакосте Русији.

Претходних два месеца говорило се о евентуалној руској интервенцији, и у САД и у Европи, и са званичног нивоа и кроз медијске шпекулације, чак су и предузимане симулације којима је требало потврдити да се ради о озбиљној претњи (повлачење дипломата у Лавов), али нити је то било до краја уверљиво (председник Украјине лично је неколико пута демантовао те информације), нити су се изгледа спремали за такав сценарио. Да јесу, не би сада паничили!

Примена ове стратегије била је прогресивна, надограђивана је покушајима дестабилизације Белорусије и Казахстана, укључивала интензивирање активности на јужном Кавказу, у Молдавији и на Балкану, а од доласка Бајдена на власт и реторика се значајно променила. Ескалација се, а то ће време потврдити или демантовати, вероватно још могла избећи чак и након Путинове одлуке о признавању ДНР и ЛНР.

Али, уследио је Блинкенов писани одговор шефу руске дипломатије да САД не планирају било какве разговоре о документу из 2021. године, стратешкој стабилности, међусобном гарантовању безбедности и новој безбедносној архитектури Европе.

У преводу, ми настављамо по старом, примењујемо стару стратегију, а због одлуке о ДНР и ЛНР прогресија се наставља, следе нове санкције, нова замајавања Лаврова, нова иритирања Шојгуа. У западној рачуници, и поред свега, изгледа је ипак преовладавао став да Путин неће толико ризиковати!

Мере које се сада неселективно предузимају (изузимајући дозвољавање неким руским банкама да остану у систему међународног плаћања), имају у основи две велике мане. Прва је што на сваку од њих руска страна може деловати реципрочно. Нема руских медија на западу, неће бити ни западних у Русији.

Нема руских авиона у ваздушном простору европских земаља, неће бити ни европских авиона у руском ваздушном простору… Од Лондона до Сеула сада ће се летети преко Аљаске, а од Франкфурта до Сингапура преко Саудијске Арабије.

Друга је што ће због свега овога и Европа претрпети велике губитке. Најпре ће се то видети у цени енергената, делимично и хране. Завршена је „ера јефтиног гаса“, самим тим у питању је и конкурентност пандемијом израњаване европске привреде на глобалном тржишту, а на „пијаци“ прехрамбених производа од мале помоћи биће и традиционално издашне субвенције пољопривредницима. Треба ли подсећати да ће овакав расплет убрзати и поспешити инфлацију.

Да ли су грађани европских држава спремни на тако нешто? У оваквим „позиционим биткама“ које се не воде оружјем побеђује страна која је више спремна на жртву. Колико су просечни Европљани спремни да жртвују зарад Украјине? Први одговор на ово питање постаће јаснији на јесен, како се буде ближила нова „грејна сезона“.

У сваком случају, брзог завршетка ове кризе нема. Она ће још дуго трајати и пошто се кључне војне операције окончају.

Углавном, за колективни Запад предвођен Сједињеним Државама „украјинска партија“ представљала је геополитичку утакмицу, са циљем ограничавања руског утицаја.

За Русију, током осам година, то је прерасло у „животно питање“. Услед низа лоших процена и због неупитног „препуштања сопствене судбине“ у Бајденове руке, Европа је себе довела у катастрофалну позицију. Услед почетног шока, а затим и паничном реакцијом, та позиција додатно је погоршана.

Након сваког оружаног сукоба мора се преговарати. А они су показали да немају одговор, истовремено залупивши врата за било какав договор са Русијом.

То што су успели да изврше притисак на ФИФА и УЕФА и избаце московски Спартак из Лиге Европе за даља дешавања неће им бити од користи.

Европа је у проблему. Много већем него што се на први поглед чини. И паника која се може детектовати тај проблем чини већим.