ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Запад спрема још један опасан преседан за непризнато Косово

Још према ранијим најавама из Приштине, из позне јесени прошле године, један од спољнополитичких приоритета у 2022. требало је бити учлањење у Савет Европе. Или тачније – покушај учлањења.

Ово питање је наново актуелизовао немачки канцелар Олаф Шолц. Само у контексту како би се Србија морала са тим сагласити. А затим је стигла и вест о официјелном подношењу захтева.
Логика оваквог приступа сасвим је јасна. Кандидатура се подноси генералном секретару ове међународне организације, који је затим прослеђује Комитету министара. Председавајући Комитета има дискреционо право да одлуку уврсти у дневни ред. Ако то учини, најпре се прибавља необавезујуће мишљење Парламентарне скупштине, а затим је неопходна двотрећинска већина унутар Комитета изгласава.

Чланство Косова у Савету Европе – опасан преседан

Тренутно, након изласка Русије, Савет Европе броји 46 држава чланица, те је квалификована већина – 31. Од 46 чланица са правом гласа, њих 12 није признало једнострану одлуку косовско – метохијских Албанаца (Србија, Грчка, Кипар, Шпанија, Словачка, Румунија, Молдавија, Украјина, Грузија, Азербејџан, Јерменија, БиХ). Дакле, теоријски, за Приштину постоје 34 гласа у Комитету министара. Међутим, теорија је једно, а пракса нешто друго.

Прво, иако се чланом 4. Статута Савета Европе усвојеном у мају 1949. године нигде експлицитно не наводи да кандидат мора најпре обезбедити чланство у УН, тај се принцип, макар и прећутно, доследно примењивао уз свега два изузетка. Западна Немачка и Швајцарска су ти изузеци. Уосталом, место у Савету Европе обезбеђује се због примене циљева дефинисаних у члану 3. Статута, а ту се већ наводи (тачка ц) да „учешће у Савету Европе неће утицати на сарадњу његових чланица у раду Уједињених нација и других међународних организација…“.

То имплицитно указује да Савет Европе не служи за легитимизацију статуса неке државолике творевине у међународним односима, већ за друге сврхе, које треба досегнути у кооперацији са осталим међународним организацијама.

Друго, генерални секретар би морао узети у обзир и да Савет Европе већ има проблема са функционисањем и финансирањем. Између осталог и због одлука о Русији и уопште односа између Савета Европе и Русије, пошто та тема доминира и нема назнака да ће скоро бити скинута са дневног реда. Правити се да тога нема горе је него суочити се са проблемом.
Ствара ли се „Савет Западне Европе“?

Протежирање одлуке о пријему лажне државе косовско – метохијских Албанаца оставило би крупне последице по рад организације у будућности, додатно поткопало њен легитимитет и суштински је свело на „Савет Западне Европе“. И то не у географском, већ идејном и идеолошком смислу. Нити је Савет Европе због тога формиран, нити му је то требала бити функција у будућности.

Треће, направио би се опасан преседан, те би по моделу „приштинске кандидатуре“ то могле учинити и друге самопроглашене територије. Кандидата већ има (турска дипломатија је врло вешто баш преко институција Савета Европе покушавала да осигура неку врсту међународног представљања за институције Северног Кипра). И што је још значајније, кандидата ће тек бити. Шта онда?
Четврто, није извесно, а анализирајући изјашњавања током покушаја учлањења у Унеско и Интерпол, да ће све 34 државе гласати за. Нити је ово 2008. година, нити је једини критеријум за „подизање руке“ у Комитету министара то што су раније успостављени билатерални односи са Приштином.
Јер, пето, упркос томе што се „косовска реалност“ често улепшава кроз извештаје разних међународних организација, такозвана „Република Косово“ једноставно не испуњава бројне услове за пријем.

Крај преговора Београда и Приштине?

Због свега, чини се, судећи према првим реакцијама, да би убедљива већина могла да се добије за стицање статуса „придруженог члана“ (уређено чланом 5. Статута), што на психолошком плану Албанцима нешто и значи, али у политичкој свакодневици скоро па ништа конкретно не доноси. Зато је мала вероватноћа да ће га албански спонзори прихватити.

Међутим, оно што је најважније, јесте да би евентуално учлањење, сасвим извесно, означило и крај преговора Београда и Приштине, док би са друге стране утврдио да спољнополитички приоритет Србије (поново!) постаје лобирање за нова „отпризнавања“. За Албанце и оне који их подржавају, у таквом претпостављеном сценарију – скупља дара него мера.

И поред тога што је логика албанских политичара јасна, логика међународних односа и поготово актуелних процеса у светској политици нешто је другачија.

Иако је за циљеве Приштине окружење у Савету Европе далеко повољније од оног у другим међународним организацијама, ни ту покушај њиховог учлањења неће проћи без проблема, великих турбуленција и дугорочних последица. Без проблема, турбуленција и последица прошло би се само у случају да се сама Србија сагласи са пријемом Приштине у Савет Европе, по „Шолцовој методологији“. А то би, све укупно, већ био толико бизаран потез, да га је тешко и замислити.

Пре или нешто касније би се десило, а уважавајући инерцију политичких процеса и историјска искуства, иступање Србије из Савета Европе (а како остати у међународној организацији где двотрећинска већина тако грубо згази територијални интегритет једне чланице?), него даље „вегетирање“ унутар тог система.
Како год, насупрот наративу о даљим притисцима на Србију и тешкој спољнополитичкој борби са врло неизвесним исходом која чека Београд, а који је у великој мери и тачан, постоји и друга страна медаље на којој пише да сада нема доброг решења нити за Савет Европе, нити за Албанце.