Подразумева се, оно са нуклеарком везано је и за развој науке, што ће Бугарима донети Нобелову награду. Није мање значајно ни објаснити неопходност и да у наредној мисији на Месец обавезно буде укључен и један бугарски астронаут! Заузврат, Борисов треба да наговести и куповину Ф-35, мало је овај посао са Ф-16. Нису Бугари ни свесни шта све могу заједно са Америком, чему им служи чланство у НАТО-у.

Куцамо на врата заборављених асова. Соломон Паси се дуго није оглашавао. Барем не у некој широј „балканској политичкој чаршији“. Барем не овако интензивно, обимно и надасве — садржајно. Сада је баш оставио утисак.

На прву линију против Руса

Истина, за љубав је потребно двоје, па се очекују и конкретни кораци званичне Софије. Сасвим логично, то не може бити ништа друго него ступање на прву линију фронта у антологијској борби против „руског малигног утицаја“. И тако је Паси ударио на Србију, чинећи целу ствар озбиљнијом. Да је остало на Оскару, Нобеловој награди и путу на Месец, изгледало би само као виц.

Почело је са жестоком реакцијом Атлантског савета на допремање система С-400 у Србију. Бугарске власти су оштро критиковане због дозволе за прелет руским транспортним авионима, те је оцењено како се влада Борисова „показала као непоуздан савезник“ НАТО-а.

На то је додата и „афера Малинов“ уз питања: „Зашто Софија и даље ћути? Због страха да не наљути кремаљског диктатора? Или због тога што Бугарска није слободна земља, независна од Москве?“

Доскорашњи министар одбране Николај Ненчев се надовезао, али у нешто блажем тону, напомињући да формално Бугарска није дужна да о тим стварима обавештава НАТО, истовремено избегавши да се осврне на закључак актуелног министра Красимира Каракачанова како би одбијање довело до „дипломатског скандала са Русијом“ и вероватно значило и аутоматско затварање руског ваздушног простора за прелете бугарских ваздухоплова до Авганистана.

Можда и не само бугарских, пошто ту руту, као најкраћу и најјефтинију, користе скоро све чланице НАТО-а.

Односи две земље стабилни

Тако се тема српско-руских односа намеће као важна за бугарску политичку јавност, а до ескалације долази након неспретне изјаве Милована Дрецуна. У одбрану нашег званичника може се рећи како је та једна спорна реченица изговорена у „живом програму“, просто — такве ствари се дешавају, свако ко је провео дуже од месец дана у политици то зна, као и да се цео неспоразум могао решити једним телефонским разговором.

Нема разлога да се позива амбасадор Србије у бугарско Министарство спољних послова. Да све буде апсурдније, у јеку тих догађаја Бојко Борисов се налазио у Србији, заједно са Александром Вучићем отварао је деоницу ауто-пута Ниш—Софија.

Односи Србије и Бугарске су стабилни, после дуго времена створен је амбијент да се развијају. Две земље заједно учествују у стратешком пројекту „Турски ток“, здружене су у „Крајовској четворици“, траже начине да јединствено одговоре на одређене изазове, пре свега када се говори о новој фази мигрантске кризе, спаја нас скоро па завршен Коридор 10, требало би градити и брзу железницу од Београда до Софије, а прати се и судбина нуклеарке „Белене“.

„Росатом“ се, изгледа, враћа у игру, Србија је још раније показала заинтересованост да у томе учествује, што је важно за енергетску безбедност обе државе. Уосталом, нови амбасадор Србије у Софији има широко знање баш из области енергетске безбедности, у овом тренутку представља и одлично решење за ту позицију, очигледно је послат са циљем даљег унапређења билатералних односа.

Уз све наведено, обе земље и оба народа хронично мучи процес депопулације и „економског заостајања“ за развијеним западним државама, што се може поправљати новим договорима, никако отварањем сукоба. О некима од ових ствари је говорио и председник Румен Радев током последње посете Србији, која је прошла без икаквих несугласица.

Укратко, између Србије и Бугарске постоји неколико отворених питања, релације оптерећује и историјско бреме, али посматрајући актуелни тренутак и још више имајући у виду „будућа тумбања“ у међународним односима, не само да је у обостраном интересу да се спорови превазиђу и свеобухватна сарадња шири, већ у одређеном развоју ситуације то може прерасти и у стратешко партнерство. Чини се да су тога свесне обе владе, након почетних реакција и понеке тешке речи успеле су да ствари одрже под контролом.

На сцену ступају НАТО делатници

Али, онда на сцену поново ступају Соломон Паси и Атлантски савет. Ствари треба увести у „неконтролисану зону“. При томе су оцене како Србија „није дорасла“, иако увредљиве, ипак мало важне. Значајније је што се инсистира на „руском шпијунском центру у Нишу“, говори о „коришћењу Београда за ширење руског утицаја“ и позива „бугарска обавештајна служба да буде веома обазрива када је реч о Србији и да повећа своје присуство тамо, јер је то неопходно“.

Ово већ личи на почетак артикулисане кампање у којој ће Србија бити проглашена за највећег бугарског непријатеља, за претњу на коју се мора одговорити. „Срећа у несрећи“ је што ово долази од „заборављених асова“. И што се потреба за активнијим антируским, па у том контексту и антисрпским деловањем образлаже смехотресном аргументацијом: биће Оскара, Нобелових награда, путовања на Месец.

Ипак, пропагандне ефекте удруженог деловања пасионираних НАТО-делатника и опскурних појединаца из „интернет простора“ заражених великобугарским идејама не треба ни игнорисати. Ово је време хибридног ратовања. И то на највишем нивоу.

Јасно је одакле долази иницијатива да се затрују српско-бугарски односи. Да се направи проблем тамо где га није било. За почетак, важно је да се на то „не упецамо“. Тако нешто не би користило ни Србима ни Бугарима.