Посебно ако се има у виду садржај „нон–пејпера“ који је циркулисао претходних дана. Искуство са „нон–пејперима“ није баш најбоље, било је са њиховом дистрибуцијом у балканску политичку чаршију свакојаких недоумица, закулисних работа, недоречености, било је и ситуација када су се аутори сакривали или одрицали својих предлога.

Последњи је, према наводима из дела албанских медија дошао из „дипломатских кругова“, а према наводима из дела српских медија од албанске стране. Да је било „петљања“ албанске стране изгледа није упитно, јер се у тачки један помињу регистарске таблице као актуелно отворено питање, а да је при том наставак интониран у другачијем тону, док се у тачки четири наводи да Србија треба да подржи „кандидатуру и избор Ветона Суроија за генералног секретара Регионалног савета за сарадњу чији је задатак зближавање Иницијативе за отворени Балкан и Берлинског процеса“, док се у наставку додаје како „Косово подржава кандидатуру и избор српског кандидата за генералног секретара ЦЕФТA идуће године (крајњи циљ је интеграција ЦЕФТA у јединствени процес Отвореног Балкана/Берлинског процеса)“.

Базирати потенцијално решење у документу са озбиљним насловом „Процес нормализације између Србије и Косова – регионални оквир“ на избору појединца на одређену функцију, није уобичајено, тако нешто не би се омакло странцима. Међутим, све остало указује да текст сасвим сигурно није писан у Приштини (укључујући и ову „трампу“ руководећих места у две регионалне иницијативе).

Модус вивенди који се овим „нон–пејпером“ оцртава постављен је на четири основе у осам тачака. Прво, то је подстицање „стапања“ регионалних пројеката у конфигурацију Отворени Балкан. Најпре ЦЕФТА – е, за њом могуће и Регионалног савета за сарадњу (који је ионако скрајнут и заборављен), уз ширење на БиХ, Црну Гору и Косово (у овом случају без фамозне фус – ноте, пошто је и то садржано у тачки три документа која гласи: „Србија пристаје на коришћење назива Косово у комуникацијама и представљању.“).

Друго, након „обједињавања западнобалканске шесторке“ припремила би се „заједничка иницијатива према ЕУ, у циљу потписивања Споразума о придруживању јединством тржишту ЕУ“ и формирао међувладин савет са ЕУ (тачка шест). Треће, у причу се убацује Квинта која би посредовала у дефинисању „безбедносног пакета укључујући мапирање потенцијала за безбедносне прекршаје, провокације и опструкције од стране трећих актера“ (тачка седам). И четврто (наведено у тачки осам), усагласио би се „свеобухватни план за енергетску безбедност региона Западног Балкана – мапирање гасовода, потенцијалних извора гаса, угља и могућности експлоатације уз минималну еколошку штету, као и могућности коришћења нуклеарне, соларне и других облика енергије (у склопу заједничког рада међувладиног савета Западно-балканске шесторке, ЕУ и САД).“

Несумњиво, део формулација базира се на до сада потписаним документима у Бриселу и Вашингтону, као и на тумачењима САД и ЕУ о обавезама (потенцијалних) кандидата током процеса евроинтеграција. Део формулација базира се и на тежњи о ширењу Отвореног Балкана на све западнобалканске актере.

Ипак, суштина се не тиче ни трговине, ни слободног кретања, ни финансија, ни научне или културне сарадње. Отварање врата такозваној „Републици Косово“ у овој регионалној конфигурацији на овакав начин најпре би значило додатну легитимизацију њиховог статуса у међународним односима преко потпуне инкорпорације у регионални политички и безбедносни оквир (без обзира што их Србија не би де јуре признала).

А затим и мењање садржаја ове регионалне конфигурације кроз увођење нових принципа који се тичу односа према „трећим актерима“ и обликовања јединствене енергетске политике. Нормално, у складу са спољном и безбедносном политиком ЕУ, што би постало нова обавеза формализацијом међувладиног савета са институцијама ЕУ и покретањем „заједничке иницијативе“ ка Бриселу (а што би Брисел оберучке прихватио!).

Ко су ти „трећи актери“? Можда Зимбабве и Еквадор!? Или Русија, па Кина, плус Иран, могуће и Турска у одређеном развоју ситуације. Коме је намењен „свеобухватни план за енергетску безбедност“ и „мапирање нових гасовода“? Чијих гасовода? По којој цени? Зашто би поред Балканског тока сада Србија ризиковала своје односе са Русијом због учествовања у неизвесним пројектима којима ће у најбољем случају стизати лимитиране количине по високим ценама? Да ли је „оживљавање“ идеје о нуклеарној енергији заправо стара намера (испољена још од стране Саљија Берише) америчког Вестингахуса да гради реактор недалеко од Скадра и да ли то има везе са начелним разговорима Београда и Москве из 2021. године о доласку Росатома у Србију? Хоће ли онда Србија куповати електричну енергију из Скадра или још у старту захваљујући „свеобухватном плану за енергетску безбедност“ бити приморана да учествује у пројекту Вестингахуса? Уз логично „спасиба за дружбу“ Росатому!?

Да ли приступање јединственом тржишту значи и усаглашавање царинске политике са западнобалканским партнерима и ЕУ? Подразумева ли то одустајање од споразума о слободној трговини са Русијом и Турском, у блиској перспективи и са Кином? Као и са другим „нон–пејперима“ и у овом случају приметне су недоумице, закулисне работе, недоречености. Могуће и због тога што се „опипава пулс“ политичких кругова и јавности.

Тек, модус вивенди који је предложен није против албанских интереса. Тема признања од стране Србије само се одлаже на одређени рок. До тада, Србију ваља „удавити“ у западнобалканској шесторци и кроз реструктурирање Отвореног Балкана натерати је да промени спољну, безбедносну, трговинску и енергетску политику. Након тога, ни признање неће бити далеко.

Уосталом, да се и у будућности све „врти“ око признања подвлачи и Френк Визнер. „Било би бескрајно боље да Србија призна независност Косова и то би означило крај. Обе стране би кренуле напред и постале чланице Европске уније.“ Са „нон – пејперима“ који стижу на сто не ставља се тачка на питање статуса, већ само запета.