Међутим, иако је овај заокрет евидентан, он ипак није неочекиван. Односи са Русијом погоршавају се континуално, сарадње је било све мање, а сукобљавања све више. Уосталом, наговештаји оваквог приступа постали су видљиви још у нацрту нове стратешке концепције дефинисаном 2020. године.

Понашање главних НАТО чланица – САД и Велике Британије, те Немачке и Француске у Украјини, али и у Белорусији, Казахстану и на Кавказу указивали су да, и поред тога што то тако није формално забележено, Русија постаје „најзначајнија и директна претња“. Због тога, мање – више, нема ничег епохалног у позиционирању на источним границама, пошто је то логичан епилог процеса који траје, ако не од раније, онда сасвим сигурно од 2014. године.

Промена стратешког опредељења, пројектована на средњи рок, пре свега се тиче односа према Кини. „Зближавање Кине и Русије противречно је интересима Алијансе“, јер „Кина покушава да подрије постојећи свестки поредак контролишући међународну логистику и економију.“ Отуда и закључак како „НАТО планира да јача сарадњу са партнерима у областима Индијског и Тихог океана.“

Колико је утврђивање оваквог става било очекивано? У некој мери свакако јесте.

Америчко развргавање историјског споразума ЕУ – Кина о инвестицијама, отворена подршка демонстрантима у Хонг Конгу, понављање тезе о „кинеском геноциду“ над Ујгурима, непрестане провокације у акваторију Јужног кинеског мора, „обарање“ пројекта Појас и пут и поготово растурање оквира за сарадњу 17 плус 1, који у пракси више не може функционисати – вероватно ни формално неће постојати, те наглашено екстремнија реторика око тајванског питања, укључујући и посету Ненси Пелоси Тајпеју, напослетку и креирање формата АУКУС, указивали су да је Кина све мање изазов, а све више претња по НАТО.

Са друге стране, овако директан „удар на Кину“ доноси и бројне последице за сам НАТО. Иначе, у ову оцену о „удару на Кину“ треба укалкулисати и културолошке разлике у погледу коришћења и разумевања „језика дипломатије“, јер су азијске државе на то осетљиве, перцепција одредница „противречно“, „подривање“ и „контролисање“ кинески политичари доживеће сасвим другачије него њихове европске или америчке колеге.

Углавном, за НАТО је, у новом стратешком опредељењу Кина на истом оном месту на ком је Русија била прекјуче – 2014. године. Перцепција Кинеза је да су их НАТО стратези поставили на исто оно место на ком је Русија била јуче – 2020. године. То се у Пекингу антиципира као најава офанзивног деловања НАТО, ескалација сукобљавања са Алијансом зато се чини неизбежном.

За стратеге НАТО одговор Кине на посету Пелосијеве, манифестован војно – поморским вежбама у Јужном кинеском мору је – прекомеран.

Зато су помало изненанђени, помало шокирани, неки од њих вероватно и уплашени. За Кинезе, то је реципрочна мера, таман у складу са проценом да их НАТО посматра као и Русију пре две године. Остаје само отворено на којим пољима ће се то сукобљавање одигравати и како ће се манифестовати!?

Жеља за ширењем сарадње НАТО са партнерима у индо – пацифичком региону, а ту се рачуна у првом реду на Аустралију, Нови Зеланд и Јапан то и потврђује. Речи британске шефице дипломатије Лиз Трас наведене у ауторском чланку да „свет гледа како се Кина понаша“ те да „Велика Британија неће стати док Хонг Конг не врати своје слободе“ овакав закључак „појачавају“.

НАТО креће врло експлицитно и циљано против Кине, без задршке, „без рукавица“. Можда је такав корак индуковало или убрзало и кинеско одбијање сврставања уз колективни Запад претходних месеци у примени антируских санкција. Можда је такав корак планиран раније, догодио би се без обзира на расплет у Украјини. За НАТО је у великој мери и хазардерски.

Директан „удар на Кину“ може преобликовати свет брже, више и темељније него што то чини ескалација у Украјини. Може довести, у одређеном развоју ситуације и до оружаног сукоба таквих размера да ће оно што гледамо у Украјини постати тек локални конфликт другоразредног значаја.

Кина је највећа индустријска сила данашњег света, мотор реалне економије у планетарним размерама, огроман потрошач добара и услуга од чијих поруџбина зависе привредни системи читавог низа земаља важних за међународну безбедност, кључни инвеститор и кредитор у бројним регионима. Без стабилне Кине нема ни глобалне стабилности.

Оно што се на први поглед чини невероватним, јесте непопустљивост НАТО и инсистирање да се са суштинским проглашавањем Кине за претњу са индиректног сукобљавања испољаваног „саплитањем“ Кинеза на сваком другом ћошку, сада пређе на директно сукобљавање, без задршке и „без рукавица“ око свих питања. Јер, ако Алијанса није способна да усмери у за себе жељеном смеру украјинску кризу, где су околности за њих биле далеко повољније, како ће то учинити на азијским фронтовима где се кинеске аквизиције током претходне деценије мере хиљадама милијарди долара. И то аквизиције не само у економски развој и инфраструктурне пројекте, већ и војну сарадњу, ширење културног утицаја и меку моћ. Такође, ако Алијанса није способна да изађе на крај у директном сукобљавању на једном фронту са Русима, како ће онда изаћи на крај у директном сукобљавању на два фронта против руско – кинеске коалиције.

Антикинеско стратешко опредељење НАТО, које ће се додатно разрађивати и уоквиравати до 2030. године опасна је авантура за саму Алијансу, што је проблем за НАТО, али је и опасна авантура за читав свет, што је већ проблем за све. Отуда и закључак да изложено у стратешкој концепцији онеспокојава. Ту више нема незаинтересованих, нема оних који неће осетити драматичне последице најављеног сукобљавања.