Наравно, и 2017. године и данас тешко је говорити о „новој Јалти“. Најпре због тога што су споразуму Стаљина, Рузвелта и Черчила из 1945. године претходиле бројне активности, укључујући и чувену конференцију у Техерану.

Затим и због тога што се „разграничење“ у Европи одигравало не само у складу са политичким договорима, већ и у складу са војним напредовањем. Такође, отворено је и колико се може разматрати теза о „подељеном континенту“. Подразумева се, по интересним сферама.

Данас, ем су околности другачије, па је немогуће одређивати интересне сфере по матрици од пре 75 година, ем није јасно зашто би то одговарало САД и Русији као дугорочно решење. Најлојалнији савезници САД су у централноисточној Европи и у тај пројекат Вашингтон је инвестирао превише да би се свега тако лако одрицао.

Са друге стране, кључни трговински партнери Русије су у западној Европи, зашто би се то занемаривало зарад ширења интересне сфере на просторе са којима је обим сарадње у сваком погледу нижи!? Разговори о стратешкој стабилности требало би да се воде о начелима, правилима игре која ће сви поштовати, то је начин за обнављање поверења, а не о новом „касапљењу територија“.

Несумњиво, ако се овим правцем настави, у неком тренутку и питање територија дође на дневни ред, то је незаобилазно. Само, од тога се не полази, нити тај договор може личити на онај стари.

Напослетку, међусобни односи су такви да ништа не указује како брзог и свеобухватног договора може бити. Можда се и не настави овим правцем.

Неповерење је онолико, број „критичних тачака“ огроман, нестабилност изражена, могућност провокација и инцидената са деструктивним потенцијалом велика. „Јалта 1.0“ представљала је сусрет савезника. Истина, са различитим погледима на уређење света и супротстављеним идеологијама, али ипак — савезника у борби против фашизма!

Колико су данас САД и Русија савезници? Имају ли заједничког непријатеља? Или су непријатељи једни другима?

Најупечатљивија сличност, која подсећа на „стару Јалту“ јесте улога Европе у свему овоме. Још тачније, у данашњим условима — улога ЕУ!

Колико се ЕУ пита у овим разговорима о стратешкој стабилности Европе? Одговор је кратак: нимало!

Ричард Саква, један од најбољих познавалаца постсовјетског простора и поготово Русије у англосаксонском свету поручује: „У решавању кризе између Москве и Вашингтона НАТО и ЕУ нису битни. О свему ће одлучивати америчка администрација, иако ће морати да придобије своје савезнике и Конгрес САД. Али, ако Русија и САД не успеју да се договоре, алтернатива ће бити рат“.

Најпре Трамп и Путин, а сада Бајден и Путин расправљају о безбедности Старог континента у билатералном формату. Што се позиције Путина тиче, то је и разумљиво. САД предводе НАТО, свака рачуница везана за националну безбедност Русије полази од те чињенице. Евентуални договор са САД аутоматски значи и договор са НАТО!

Међутим, што се позиције Бајдена тиче, ово је и помало изненађујуће. Или није изненађујуће? Сам Бајден, али и многи из његове садашње администрације критиковали су Трампов однос према „европским савезницима“. Отуда и веће одушевљење у западноевропским престоницама након проглашавања победе Бајдена, него у САД.

Али, чини се да је Бајден наставио праксу свог претходника. Прво разговара са Путином, онда се формирају експертски тимови, почну да стижу предлози о „новим правилима игре“ чак и јавно саопштени, а „европски савезници“ остају на „репу догађаја“, информисани у мери колико им то и како им то пренесе америчка дипломатија или претпостављајући о чему се заправо ради на основу анализа „медијског садржаја“.

Европски политичари, било да се ради о евробирократији или државним лидерима, наравно, ово неће признати, глуматаће како су у току. Ипак, то је све блеф.

Суштински, они су пред избором два лоша решења. Прво, да прихватају ствари какве јесу и ставе судбину у руке Вашингтона. Како Бајден или онај који ће иза њега доћи пресече — тако ће бити.

Ако САД зарате са Русима — ратоваће и они, без обзира на последице. Ако се САД договоре са Русима — прихватиће договор, без обзира на последице. Ако се утврђују нове интересне сфере па их САД „препусте“ Русима — и то је неминовност, без обзира на последице.

Када се стави судбина у туђе руке, крај процеса је јасан. Другачији и не може бити, осим у америчким акционим филмовима. С обзиром кога све гледамо на „европској политичкој сцени“, несумњиво је да не мањка и оних који верују да је то и истина. У тим филмовима Руси су увек ружни, глупи, прљави и зли, и што је најважније — губитници.

Друго решење је да својеврсним „субверзивним деловањем“ натерају Вашингтон да у будућим разговорима у калкулацију узме и њихове интересе.

Како се те „субверзивне акције“ могу манифестовати зависи од случаја до случаја. За овакав приступ нису сви способни, таквих је тек неколико центара у Европи, оних који имају не само адекватну војну, политичку и економску моћ, већ и развијене институције и организоване обавештајно — аналитичке ресурсе.

Уз то, овакав приступ са собом носи и велике ризике, па зато чак и међу онима који поседују моћ, институције и ресурсе није сасвим извесно ко ће му прибећи.

Углавном, за глобалну безбедност и укупне међународне односе, без обзира што за сада није на видику, „Јалта 2.0“ била би добра. Мање или више добра, било би ту добитника и губитника, но боља од текућег стања и евентуалног континенталног оружаног конфликта.

Али, за ЕУ то би, по свој прилици, представљало праву катастрофу. Неко мора и да плати цех „великих договора“.