Када се стави судбина у туђе руке, крај процеса је јасан. Другачији и не може бити, осим у америчким акционим филмовима. С обзиром кога све гледамо на „европској политичкој сцени“, несумњиво је да не мањка и оних који верују да је то и истина. У тим филмовима Руси су увек ружни, глупи, прљави и зли, и што је најважније — губитници.
Друго решење је да својеврсним „субверзивним деловањем“ натерају Вашингтон да у будућим разговорима у калкулацију узме и њихове интересе.
Како се те „субверзивне акције“ могу манифестовати зависи од случаја до случаја. За овакав приступ нису сви способни, таквих је тек неколико центара у Европи, оних који имају не само адекватну војну, политичку и економску моћ, већ и развијене институције и организоване обавештајно — аналитичке ресурсе.
Уз то, овакав приступ са собом носи и велике ризике, па зато чак и међу онима који поседују моћ, институције и ресурсе није сасвим извесно ко ће му прибећи.
Углавном, за глобалну безбедност и укупне међународне односе, без обзира што за сада није на видику, „Јалта 2.0“ била би добра. Мање или више добра, било би ту добитника и губитника, но боља од текућег стања и евентуалног континенталног оружаног конфликта.
Али, за ЕУ то би, по свој прилици, представљало праву катастрофу. Неко мора и да плати цех „великих договора“.