ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Стабилност или нови рат на Косову?

„Имамо утисак да се потпуна слика, читав контекст свега због чега имамо ово у последњих пет дана не разуме на најбољи начин”, истакла је српска министарка за европске интеграције Тања Мишчевић након посете Стокхолму и разговора са шведским званичницима о ситуацији на северу Косова у тренуцима када је последња у низу криза ескалирала.

Швеђани, дакле, не разумеју сасвим шта се дешава!? Или је нешто друго у питању?

Недавно је београдским истраживачима предавање одржао Јохан Фрисел, шеф Одељења за европску безбедносну политику шведског Министарства спољних послова током којег је изнео читав низ детаља о стању у Украјини. Наравно, његови закључци изазвали су оштре реакције и полемику, било је ту мешања чињеница и произвољних тумачења, али су и потврдили да је шведска дипломатија врло озбиљна, да ради систематично и без импровизација.

„Неразумевање” Шведске

Како онда не разумеју сасвим шта се дешава на Косову? Поготово ако се има у виду да веома утицајни Карл Билт некада и више пута дневно преноси ставове и виђења о стању на Балкану. Он је, рецимо, моментално након сукоба у Звечану знао да су одговорни „српски милитанти” који су „повредили једанаест припадника НАТО снага” у тренутку док још нису били пребројани сви рањени и поломљени.

Нема сврхе правити се невештим и неупућеним. Не ради се овде о неразумевању, него о намери! Наратив о „српским милитантима” на политичком Западу давно је конструисан, а онда још и упорно одржаван. Једноставно, разбијање (пост)социјалистичке Југославије представљало је дугорочни геополитички пројекат. Јер, и поред свих унутрашњих противречности и узрока њеног распада који су неупитни, у великој мери овај процес је индукован и споља. Када је реч о геополитици, ти су процеси дугог трајања и због тога нема мењања наратива у дугом временском континуитету.

Нема мењања чак ни приликом догађаја који се не могу преобличити, ставити у другачији контекст и онда накарадно oцењивати. О „српским милитантима” се зато без икакве одговорности и задршке може нашироко говорити унутар ЕУ и НАТО, у ударним емисијама водећих западних медија и на панел дискусијама које оваквим поводима организују бројне невладине организације.
Ако говорницима негде „зашкрипи” са аргументацијом, ту је Курти да припомогне и добави им „џебану” за извођење нових закључака. Или ће се сами говорници правити невештим, ето неће разумети сасвим шта се дешава!?

Проблем са оваквим приступом, када се говори пре свега о ЕУ, али и о НАТО који је и те како ангажован око „косовског питања”, јесте што се таквим приступом може произвести нови рат на Косову! Свесно или несвесно, са намером или без ње, када оружани сукоб избије то је онда сасвим свеједно.

Посматрано из угла могућег избијања оружаног конфликта ту су неки елементи кризе у начелу слични као у Украјини. Њихова главна карактеристика јесу гомиле лоших процена ЕУ које производе или увећавају конфликтни потенцијал.

Истовремено, с обзиром на крупне промене у међународним односима ЕУ више није способна чак ни у садејству са НАТО, а камоли самостално да управља конфликтима. Тако долази до хаотизације са несагледивим последицама.

Шведски сто

Где су сличности? Прво, пројектовани преговори морају довести до унапред дефинисаног циља. У овом конкретном случају – Србија треба да призна сепаратистичку творевину на својој територији. Најпре фактички, а потом и формално.

Дефинисање циља унапред пре или касније увећава (колективну) фрустрацију из једног простог разлога: на то решење преговарачка страна не може утицати те се онда оправдано поставља питање зашто са преговорима настављати!? Уколико нема преговора начин за решавање проблема је шта?

Друго, изједначава се важност нормативних аката који ипак немају исту тежину. Не може се упоређивати резолуција Савета безбедности и неки усмени договор чији текст официјелно у Србији до дана данашњег није уопште публикован.

Ово се свесно ради како би се поставио „шведски сто” од разних докумената па се онда у зависности од ситуације бира одговарајући који ће бити употребљен. Тако се додатно урушавају ионако разваљене институције, а где нема институција решења се доносе или намећу силом. Ваља подсетити да батина има два краја, те да и употреба силе може донети крајње непредвидиве исходе, било ко да прибегне оваквом сценарију.

Треће, упорно се „гурају” решења која немају апсолутно никакав легитимитет, а упитна су и са становишта легалитета. О каквом француско-немачком плану се говори? На основу чега то имплементирати? Како то и коме оправдати? Безумним инсистирањем на прихватању овог папира сада се дошло у ситуацију да ће баш због њега или бити дестабилизације унутар Србије, или међу албанским корпусом на Косову, или истовремено и код Срба и код Албанаца, или ће све то узроковати рат Срба и Албанаца.

Па Курти је спровео десант на зграде локалних самоуправа у српским срединама управо позивајући се на некакав договор из Охрида!? Након што је то изговорио почеле су и да јењавају критике на његов рачун са Запада. Шта је то договорено у контексту примене онога што је објављено!?

Препрека стабилизацији

Због свега, ово више није оперативни проблем који ће „нестати” неким новим предлозима Француске и Немачке или ОЕБС-а (још једне организације која се својом пристрасношћу баш „прославила” у Украјини и директно утицала да се дође до данашњег стања), већ стратешки који се мора решавати ресетовањем целокупног процеса и реалним сагледавањем ситуације и околности.

У супротном, током ових криза које се нижу једна за другом пре или касније некакав инцидент довешће до катастрофалног исхода. Наравно, Карл Билт опет ће писати о „српским милитантима”, њему се то можда и исплати, требаће нови посредници који познају „стање на терену” и поседују „искуство из региона”. Нема сумње да ће такво мишљење преузети као релевантно и водећи медији политичког Запада, пратиће их и невладине организације са својим „експертима”.

Али реални узроци таквог потенцијалног исхода биће на сасвим другој страни. ЕУ, заједно са НАТО, постаје препрека стабилизацији прилика на Балкану. Тиме што су монополизовали функцију посредника за нагомилана отворена питања, а користећи описани приступ, уништили су и могућност компромисних решења на којима ће бити успостављена дугорочна стабилност.

И управо због тога ће се решења која гарантују дугорочну стабилност на Балкану у блиској будућности тражити кроз већи ангажман незападних актера. Остаје само да се види хоће ли се тај процес одиграти пре каквог озбиљнијег оружаног конфликта у региону или након њега!? Нажалост, судећи по развоју ситуације, обе опције остају отворене.

Слободан Владушић: Мегалополис и Трамп

Запад нема оружје којим може да се супротстави Путину – нека размисле шта даље

Кадиров: Хтели су прави рат – ево им га