Фото: Спутник

Зашто су у мају 2015. године у Куманову ескалирали сукоби? Ако Американци подржавају владу Николе Груевског, зашто су америчке обавештајне службе дозволиле албанским терористима да нападну македонски град? Зашто има хаоса и дивљања у Приштини? Зашто се опозиционим вођама дозвољава да свакодневно бацају сузавац усред парламента и паралишу рад важних институција? Ако Американци подржавају Хашима Тачија, зашто онда амерички обавештајци истовремено раде са Аљбином Куртијем, Рамушом Харадинајем и другом опозиционим групама (покрет  Vetëvendosje, на пример)?

Зашто Александар Вучић често говори да Американци желе да га замене? Ако је српски премијер већ учинио толико уступака Американцима, а међу највећима су они у вези са статусом Косова и односу Србије са НАТО пактом, зашто онда америчке обавештајне службе подржавају еурофанатичну опозицију у Србији?

Зашто се у Црној Гори распала коалиција која је државу de facto водила у НАТО? Ако је стратешки циљ Американаца био да Црну Гору гурају у НАТО, зашто онда амерички обавештајци раде на новој политичкој-страначкој аритметици, која је увод у збацивање Мила Ђукановића са власти?

Да ли Сједињене државе имају две различите политике на Балкану? Да ли је ово теорија завере?

Ранијих година смо слушали о сукобу Путина и Медведева. Стотине новинских написа о овој теми су објавили западни медији. Данас слушамо о озбиљној подели у Великој Британији (због чланства државе у ЕУ) и у Немачкој (у вези са мигрантима). Свуда постоје поделе, осим у политичко-обавештајном апарату Сједињених држава. Врло често се од европских бирократа по бриселским кулоарима може чути: “Американци знају шта раде!”. Зато су суперсила – једина у свету.

Међутим, ово што се догађа на Балкану, у ствари показује да апарат Сједињених држава, такође, није имун на поделе. Ово се види на примарним изборима и на популарности Доналда Трампа, на неуспеху украјинске револуције и на резултатима Арапског пролећа. Исход је да у Вашингтону нема консензуса шта да се ради на Балкану. Глобални политички систем се драматично мења и ускоро ће бити веома тешко одржавати регионални безбедносни комплекс на Балкану.

Очигледно је да један центар моћи у Вашингтону сматра да треба наставити са активностима на Балкану само по инерцији. То значи даље гурање балканских држава у НАТО, одржавање локалних лојалних вођа, подложних притиску и спремних да постепено испуне све захтеве. То, такође, значи наставак инвестирања у постојеће регионалне односе, све док не постане јасно шта се догађа на ширем плану. Зато један део америчке супермоћи подржава Николу Груевског, Александра Вучића, Хашима Тачија и Мила Ђукановића.

Други центар моћи мисли да је крајње време за План Б. План Б укључује концепт грађења нове политичке и безбедносне архитектуре на Балкану кроз контролисане кризе. Из те перспективе, изгледа да се План Б ослања на албански фактор. Отуда и чињеница да неке структуре Сједињених држава улажу у различите политичке партије, терористичке групе и радикалне организације. Можда изгледа парадоксално, али, промена позиција унутар структура моћи и утицаја у Вашингтону и сукоб (барем две) струје америчке моћи  је видљива и показује се на Балкану. Ушли смо у нови период дестабилизације.