ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Шта је у позадини израелско-косовског чвора?

Како се поздрављају Србин и Албанац?

Догодине у Јерусалиму!

У свакој шали има пола истине. Играње на „јеврејску карту“ јесте начин да се привуче пажња Доналда Трампа. Одлуком америчког председника амбасада САД пребачена је у Јерусалим упркос важећој резолуцији СБ УН и јасној процени да ће Вашингтон у том погледу мало ко следити. Заправо, до данас је то учинила само Гватемала.

Тако је сада, након играња на „јеврејску карту“, Израел и формално-правно и политички постао трећа страна у споразуму Београда и Приштине (у документу се експлицитно наводи да су „две стране Србија (Београд) и Косово (Приштина)“, па није јасно на чему се темељи тврдња да је ово билатерални споразум са САД, што је уосталом демантовао и Ричард Гренел). Објашњавати овај нови моменат аргументом како су Трампу неопходни „јеврејски гласови“ не пије воду.

ФАКТОР „ИЗРАЕЛСКИ ГАС“
Прво, и без оваквог споразума Трамп на те гласове може рачунати. Друго, Гренел се већ жалио како амерички медији не разумеју значај споразума, те му дан касније нису ни посветили било какву пажњу. Да је ово био потпис за предстојећу кампању, барем би се у Трамповом штабу потрудили да овај папир прогурају по медијима и представе га „историјским“. Такође, мислити како је довољно да Трамп обавести израелског премијера да мора истог дана најавити признавање лажне државе „Косово“ чиста је глупост. Израел је земља са озбиљним институцијама и дугорочно пројектованим стратегијама. Уз то, јеврејско-српски односи су добри, стабилни, имају историјски континуитет, па до сада уопште није спомињана могућност да Израел „истрчава“ по косовском питању. Одакле онда овакав расплет?

У тражењу одговора неопходно је укључивање Израела као треће стране повезати са тачком о „енергетској диверзификацији“. Израел је све значајнији произвођач гаса. Занимљиво, јер су пре само две и по деценије потврђене резерве износиле нула (барем је тако представљано). У односу на 2010. годину, пола деценије касније потврђене резерве са изворишта у територијалним водама и ексклузивној економској зони су упетостручене, а домаћа потрошња је данас удесетостручена ако се прави компарација са 2005. годином. Предвиђа се раст за 50 посто до 2030. При томе, у Израелу је до сада пребачено на гас или изграђено нових пет електрана за производњу струје. Јефтиније је и чистије.

Ипак, за Израел остаје отворено питање извоза енергената, пошто у непосредном окружењу ем други имају своје ресурсе, ем су билатерални односи толико компликовани да ометају трговину. Отуда пројекат гасовода „Истмед“ (акроним од Источни Медитеран), који би се протезао од израелског приобаља, преко територијалних вода Кипра, затим Крита до Пелопонеза, где би се укључивао и на ТАП (Трансјадрански гасовод) и на остале системе у региону.

За „Истмед“ ће бити неопходно најмање седам милијарди долара и сасвим је могуће да део оних 13 милијарди које спомињу Американци остаје намењено баш за њега. Након реализације прве фазе пројекта биће могуће транспортовати 10 милијарди кубних метара гаса годишње, а након друге ће удвостручити капацитет. Израел се, дакле, појављује као нови играч на европском енергетском тржишту, а ако гасовод брзо буде завршен, он се може пунити и кипарским, али и гасом са још неких блискоисточних изворишта, те расте и „транзитни значај“ цевовода.

Територија КиМ може послужити израелским компанијама да преко ње дистрибуирају гас ка средњоевропском тржишту – било да се „улаз“ планира из правца Скопља (преко Качаника), Бујановца (у даљем тексту је и теза зашто би одавде гасовод скренуо западно ка Обилићу) или да прати замишљени транспортни коридор Драч – Тирана – Призрен – Приштина – Ниш. На албанском делу Јадрана прикључили би га на ТАП, где је америчка пруга, нови Via Militaris који се од Ниша протеже источно ка Софији, Пловдиву и коначно Бургасу (црноморска лука), а ту је и безбедност инвестиције (остатак од оних 13 милијарди!?).

„ДИПЛОМАТСКА ВРАТОЛОМИЈА“
Израелско искуство у пребацивању прљаве технологије на гасне инсталације користиће у обе термоелектране на Косову Пољу (зато све руте гасовода пролазе баш туда), а како ће њима управљати у условима нерешених имовинских односа америчко министарство енергетике вежбаће на моделу „Газиводе“. Тако ће израелске компаније, уз помоћ америчких институција, постати чинилац енергетске безбедности Европе не само на гасном, већ и на пољу електричне енергије (и то „зелене“ – те неће бити проблема са прекомерним загађењем као данас).

Да би се уопште кренуло у реализацију, најпре је неопходно регулисање односа Израела са Приштином, а затим и да Србија око тога не само не прави проблем, већ и да пребаци амбасаду у Јерусалим. Просто, то је начин да на спољнополитичком плану ни Београд ни Приштина не профитирају од ове „дипломатске вратоломије“ са потенцијалом да изазове политички земљотрес (албанску државолику творевину неће признавати нове муслиманске земље зато што и они отварају амбасаду у Јерусалиму, а Србија због тога не може лобирати за отпризнавања у истом делу света).

Наравно, због тога што је косовско питање довезано на блискоисточни чвор политички земљотрес има разоран потенцијал. То је и најслабија међу слабим тачкама плана. Све је у њему „биће“, „могло би“, „можда“. Остаје упитно колико је све реално. Уочљиво је и да на албанској страни мало ко разуме суштину. Оваквим приступом се подстиче додатна десуверенизација конструкције која је ионако на климавим ногама. У сваком случају, играње на „јеврејску карту“ не завршава се саопштењима, па ни једностраним пребацивањем амбасаде, већ чврстим везивањем за дугорочне стратешке пројекте које иницирају Израел и САД, пре свега на пољу енергетске безбедности, инфраструктуре и телекомуникација.

Због тога, све ово што се одиграло нема везе са предизборном кампањом. Трампа интересују само „велики послови“. За то је (зло)употребио и преговоре Београда и Приштине, без обзира што је знао да се на овакав пројекат неблагонаклоно гледа са много страна, да га је тешко реализовати и да због тога позиција и Београда и Приштине може бити много гора него што је сада. Његово је да проба.