Није извесно шта тај план подразумева, али пратећи досадашњи рад разних међународних представника, може се претпоставити како ће то бити некакав „проширени Ишингеров предлог.“ Обрни, окрени, враћамо се на исто. Циљ је да се лажна држава косовско – метохијских Албанаца угура у УН. Остало је мање важно. То остало ће се ионако тицати гаранција и обећања. Ништа их не кошта.

Постоји изрека: када уђеш у погрешан воз, све станице су погрешне. Марти Ахтисари је пошао од две лоше претпоставке. Прво, од тезе како је „Србија изгубила право да управља Косовом.“ То је и отворено рекао члановима српског преговарачког тима током разговора у Бечу 2006, а затим и поновио у интервјуу 2012. године: „када су се одређене ствари догодиле, Србија је изгубила право да управља Косовом“. Не треба уопште подсећати шта он подразумева под „одређеним стварима.“ Друго, веровао је како ће обећано чланство у ЕУ бити довољан разлог да се промени мишљење Срба о „косовском питању“. Став како је „недораслим народима“, а Срби у ту групу због „чињења одређених ствари“ свакако спадају, довољно „замахати шаргарепом“ па да се одрекну свега што се од њих тражи, опште је место у наступу читавог низа западних експерата. Због тога Ахтисари није ни озбиљно рачунао са преговорима којима је руководио.

Ахтисаријево обећање Албанцима

Вратимо се на његов интервју из 2012. године: „Након састанка у Лондону 31. јануара 2006. замолио сам чланице Контакт групе да проследе приватне поруке Београду, Приштини и косовским Србима. Прва тачка тих осам приватних порука је била веома јасна: У светлу онога што се догодило на Косову, због акција Србије, повратак Косова унутар Србије није одржива опција”.

Логично, схватајући поруке као обећање да ће „добити независну државу“, Албанци уопште нису имали мотив за искрене преговоре. Београд је нудио проширену самоуправу, више од аутономије мање од независности, право на делимично међународно представљање. Авај, ништа од тога им није било интересантно.

Што се Ахтисарија тиче, бранећи своју позицију, изрекао је и једну крупну неистину: „Током преговора док је план прављен није било никакве сарадње са Србијом, српским професионалцима је било запрећено да ће изгубити своје послове, уколико буду сарађивали.“

Истина је другачија. Само је Србија у целом том процесу показивала кооперативност, жељу да се пронађе оригинално решење које може трајати и отворе врата за дугорочно обнављање односа са Албанцима. Кооперативност, у преводу на „Ахтисаријева правила“ значило је да су му требали саговорници који ће пристати на његове две претпоставке.

Такође, време га је демантовало око „претњи српским професионалцима“. Они који су му се највише супротстављали, након великог притиска Запада, збрисани су са политичке сцене још 2008. године. Условно речено, „изгубили су своје послове“. „Послове“ су наставили да воде нешто „кооперативнији“. Ипак, ни то није било довољно да се план прихвати, а написано спроведе у дело. Јер, и ту је време демантовало Ахтисарија.

Како су Албанци „стекли право“ на Косово

Са једне стране, чињенице о „одређеним догађајима“ показале су да Ахтисаријева перспектива о ратним и иним дешавањима на Косову једноставно није тачна. Зато се отвара питање: како су то Албанци „стекли право“ да управљају Косовом? Трговином органима? Злочинима против цивилног становништва? Шверцом наркотика? Ликвидацијама „заштићених сведока“? Етничким чишћењем? Погромом марта 2004? Регрутовањем џихадиста за крвави рат у Сирији?

Са друге стране, Срби су показали велику упорност, нису пристали на неправду, упоређивање са маграцем и шаргарепом није помогло. Чак и када је ЕУ била у бољој кондицији, у првој деценији новог века, обећања о европерспективи нису смањивала опредељеност јавног мњења да нема пристанка на Ахтисаријеву матрицу. Данас, са оваквом ЕУ, и сасвим новим распоредом снага у међународним односима – излишно је о томе и говорити.

Ахтисаријев план је заснован на фалсификовању историје и неправу, темељном кршењу правила игре која су установљена још почетком распада Југославије и „виртуозном заобилажењу“ Резолуције 1244. Једноставно, што време више пролази, све је јасније да су образложења на којима је утемељен Ахтисаријев план климава и спорна. Још више је и климаво и спорно једнострано „проглашење независности“ из фебруара 2008. године. Створен је преседан.

Враћати се сада, после свега, Ахтисаријевом плану, био он са једним или два плуса, потпуно је бесмислено. Шта се тиме може постићи? Коме ће то послужити? Ако на политичком Западу, који ни изблиза није јединствен и монолитан као током „активног деловања Ахтисарија“ ништа паметније не могу смислити, боље да не покушавају ни са овим.

Из целог процеса ће изаћи суштински поражени, самим тим и још више фрустрирани. Онда ће, ваљда, своје фрустрације лечити на нама новим уценама и оштрим политичким порукама. Деловаће им то невероватно, али највећа последица ће бити по њих саме: изгубиће и ову „мршаву подршку“ коју у Србији данас имају. Како без Срба уопште планирати било какве дугорочне процесе на (Западном) Балкану?

Пропуштена шанса Запада

Што се Запада тиче, приступ се мора мењати. Да је Ахтисари прихватио предлоге Београда 2006. године, Србија би данас вероватно била чланица НАТО. „Изабрали“ су Албанце и „историја је отишла“ другим током. Сада се време не може вратити уназад. А у времену будућем, биће прилике да се разговара, не само о Косову, већ и о последицама распада Југославије у целини. И да се траже решења. У контексту континенталне, не само регионалне безбедности. Иза којих ће стати сви кључни актери међународних односа. Као што је то било са Резолуцијом 1244. Једнострани кораци не доприносе стабилности региона. Ваљда се из свих дешавања последњих четврт века то могло научити. Ахтисари је „ушао“ у погрешан воз и све након тога било је погрешно.