Норвешка се „индиректно гоји“ због виших цена нафте и гаса, остварује огроман профит који би требало да подели са другима, предлог је пољског премијера Матеуша Моравјецког.

А ко су ти други из пољског предлога? Норвешка није чланица ЕУ, не обавезују је све регулативе Брисела, чак и када би у овој конкретној ствари такве регулативе постојале или ако би их ЕУ донела! Уосталом, зашто би Норвежани делили свој профит?

Ценовни бум на тржишту енергената, по први пут у историји, нису индуковали ни произвођачи или њихови картели, ни шпекуланти или њихова комбинаторика, ни елементарне непогоде или прекомерно исцрпљивање ресурса, већ сами купци! Међу тим купцима је и Пољска…

Неколико недеља раније, током кампање за председничке изборе у Француској, Моравјецки је ушао у врло непријатну полемику са Емануелом Макроном. Телефонске позиве француског председника Владимиру Путину упоредио је са разговорима са Хитлером, Стаљином и Полом Потом.

Макронов одговор и подсећање на „анти-ЕУ“ реторику званичника из Варшаве остали су у сенци пољске прозивке. Исто као што су и бројни други одговори остали у сенци врло оштрих порука пољских политичара у претходном периоду.

Ситуација је још занимљивија ако се зна да Пољска и даље плаћа „пенале“ ЕУ у износу од милион евра дневно, на име новчаних казни због неспровођења налога повезаних са радом Врховног суда и начином избора (именовања) носилаца правосудних функција.

Једина „црна овца“

Суд ЕУ одбацио је тужбе Пољске и Мађарске против одлуке о примени механизма којим се за кршење владавине права од стране органа државе чланице ускраћују средства из заједничких фондова. Након тога, у фебруару, Европски парламент је, убедљивом већином гласова, позвао институције ЕУ да хитно примене све мере пошто је „крајње време да Комисија испуни своје дужности чувара Уговора и одмах реагује на озбиљна кршења начела владавине права која су у току у неким државама чланицама, а која представљају озбиљну опасност за финансијске интересе Уније у погледу праведне, законите и непристрасне расподеле средстава ЕУ, посебно у оквиру подељеног управљања“.

Спор Брисела и Варшаве почео је недуго по доласку Странке права и правде на власт у Пољску. Упркос покушајима да притисцима и различитим политичким инструментима утиче на резултате парламентарних избора, у чему је велику улогу имао и Доналд Туск, ЕУ није успела да у претходних пет година направи „велики преокрет“ у Пољској.

Није јој успело да то учини ни у Мађарској. Јер, Анджеј Дуда и Виктор Орбан, представљали су део истог проблема. Конзервативце, противнике либералног погледа на свет, чак „чврсторукаше“ који не маре за „европске вредности“.

Данас, изгледа, није тако. Док је приступ против Орбана остао мање-више исти, у односу према Пољској сада нема оних жестоких реакција и позива на хитро деловање. За бриселске неолиберале и остале еврофанатике Мађарска је и даље „црна овца“, Пољска то очигледно није.

Упркос споровима који, макар у формално-правном смислу и даље трају и упркос одлукама које и даље важе. Данијел Келемен наводи и како Европска комисија „жели да постигне нагодбу у вези кризе око владавине права, пошто је метода ускраћивања средстава и ломљења режима у Варшави у овом тренутку лоша, имајући у виду да је Пољска примила толико украјинских избеглица, а тамошња власт игра кључну улогу у супротстављању Путину.“ Зарад супротстављања Путину, Пољска ће добити нагодбу, а Орбан, који не показује ентузијазам да ратује против Русије остаће у статусу „ускраћивања средстава“.

Најпре, криза на белоруско-пољској граници крајем 2021. године, а затим и потоња ескалација у Украјини, утицале су да се однос централних ЕУ институција према Пољској мења. Зато Моравјецки данас, без терета на леђима који је до скора носио, може слободно „прозивати“ Норвешку и „држати лекције“ Макрону.

Промена околности

Без Пољске, одлучне у супротстављању Русији у сваком погледу и на сваком пољу (за шта постоје и историјски и бројни други разлози, али то је друга тема), не може бити ни примене иницијатива ЕУ на „источном фронту“, нити, што је далеко важније, свих планираних активности САД (коришћењем НАТО) у источној Европи. Владавина права, слобода медија, па и она отворена поглавља око људских права и слобода (поготово наглашаваних током трајања мигрантске кризе) одлазе у „други план“ пред разлозима геополитичког карактера.

Што нам још једаред доказује да геополитика и у крајњој линији реалполитика која из тога исходи, имају предност у односу на идеалполитику. На тежи начин и у врло неповољној ситуацији, ЕУ то сада мора прихватити.

Околности не дозвољавају да се инсистира на вредностима и говори о томе како Пољска „поткопава темеље“ јединствене континенталне интеграције и шта се још на ту тему могло чути.

У том контексту, више ни таква врста притисака на Мађарску нема пуно смисла. Мада, за очекивати је да се наставе – лицемерја у Бриселу никада није недостајало. Ипак, главно је да се и на овакав начин опет показује слабост ЕУ. Како у односу на САД, па и Велику Британију, које јасно и недвосмислено реалполитички операционализују сопствене (на дуги рок и начелно усаглашене) геополитичке циљеве, тако и на унутрашњем плану – у односу према „непослушним“ чланицама којима не пада напамет да прате бриселску идеалполитику.

ЕУ никада није имала јасну и недвосмислену геополитику. Истина је, поједине државе чланице јесу, тамо се размишљало са пуно геополитичке логике. Али ЕУ као целина – није.

Зато су и проширења обављана под америчким притиском (Бугарска и Румунија, на пример), отуда и онај неформални услов – прво чланство у НАТО, па онда у ЕУ. Зато је и у украјинској кризи, од 2014. године па наовамо ЕУ непромашиво доносила одлуке у корист своје штете. Зато ће сада платити огромну цену. Толико огромну, да се у питање доводи и њен опстанак.

И успут слушати „прозивке“ и „лекције“ Моравјецког. Или неког сличног.

Извор Спутњик

Насловна фотографија: REUTERS/AFP