Због тога „западни партнери“, како их често, помало иронично, а помало и озбиљно назива Сергеј Лавров, нису ни схватили поруку?

Уосталом, и поменуто саопштење дошло је као реакција на твит, а не као на изречено током редовног брифинга у Министарству иностраних дела. Елем, портпаролка руског министарства била је врло јасна. Брифинг је трајао уобичајено дуго. Опет уобичајено – без импровизација, уз читање унапред дефинисаних ставова.

Најважније теме о којима су саопштаване официјелне позиције руске дипломатије очекивано су пандемија, дистрибуција вакцина, однос са европским државама у контексту „случаја Наваљни“, релације са Бајденовом администрацијом, цензура на друштвеним мрежама… И негде пред крај – посета Лајчака (у 57. минуту!).

Важна порука Москве за Приштину и Запад

Поновљена је теза да се Русија противи вештачким роковима, неопходно је најпре применити до сада постигнуте споразуме, убрзавање процеса преговора може бити деструктивно, а будуће статусно решење мора бити у складу са међународним правом и на темељу Резолуције 1244. И још је додато:

„Главно је постићи стабилну, одрживу опцију, која ће, између осталог, бити прихваћена у јавности!“ Или, ако је до превода, да се растумачити и као „опција прихватљива за друштво“, суштински не мења ствар. Ово је нови моменат. Може се испоставити и веома важан!

САД и ЕУ већ дуго воде „балканску политику“ по принципу наметања унапред пројектованих решења. Без обзира на „стање на терену“, формалне препреке и недостатак легитимитета за поједине одлуке. Ако некаквог усаглашавања треба бити, онда се то одиграва на релацији између Вашингтона и Брисела.

Могућност „балканских структура“ да на тако договорено утичу, своди се на статистичку грешку. Уколико се појединци из тих „балканских структура“ успротиве, онда се против њих организују кампање, усмеравају политички и ини притисци, све док не буду замењени новим, подобним персонама.

До скора, цела ова прича још се некако и могла упаковати у објашњења о борби за демократију, евроинтеграцијама, регионалној безбедности. Од скора, више ни тога нема. Бруталност постаје огољена, ничим није прикривена.

Одлуке без легитимитета

Против промене имена Македоније осталo је две трећина грађана, који су бојкотовали референдум. Или, против тога су три четвртине етничких Македонаца. Одлука нема легитимитет, али се то на Западу никога не тиче. Циљ бејаше да се прошири НАТО. Није било већине ни за улазак Црне Горе у НАТО, а о антологијским литијама након доношења срамног закона којим је требало отимати црквену имовину већ је све испричано.

Да ли је „пола Црне Горе“ на трговима и улицама натерало било кога у Вашингтону и Бриселу на реакцију сличну данашњој када оштро протестују против „недемократског Лукашенка“ у Белорусији!?

Ђукановићева одлука, подржана од стране Мајка Помпеа током посете Подгорици није имала легитимитет, није чак била ни легална са становишта уставности и међународног права.

Валентин Инцко, у маниру претходника, покушава да намеће одлуке, сада се дохватио имовинских питања, без обзира што је и само позивање на „бонска овлашћења“ из више разлога постало спорно и што ће то тешко подржати било ко у једном ентитету.

У недостатку нових иницијатива, овако се одржава привид о коначној дедејтонизацији унутрашње структуре БиХ, а шта је написано у споразумима и шта о свему томе мисле грађани, мање је важно. Између одржавања привида о успешности једне политике и легалног и легитимног са друге стране, избор пада на прво.

Политика наметнутих решења

„Балканска политика“, вођена по принципу наметања решења у складу са (огољеним) интересима САД и ЕУ, најчешће без икаквог обазирања на расположење грађана, па чак и на формалне оквире, постаје претња ионако слабо укорењеним демократским вредностима и владавини права на којој морају почивати институције.

Покушај, да се (зло)употребом овакве методологије „заврши посао“ и на Косову и Метохији, није донео резултат. Али, упркос свему, након инаугурације Бајдена све је више сигнала како ће се са тим наставити. Циљ је да у догледно време папир који ће донети „неки Лајчак“ у Београду буде потписан. После тога, свеједно им је шта ће се дешавати. Имају са чим да машу и говоре како је Србија пристала!

Њихова креатура названа „Република Косово“ може у НАТО, формираће оружане снаге, приступити још неколиким међународним организацијама, заокружена прича.

Инсистирање на „опцији прихватљивој за друштво“, што је у оваквом облику први пут употребљено, јесте порука Москве „западним партнерима“ да су се дебело заиграли и да им такво понашање у будућности неће бити толерисано.

Конкретно, када је о косовској проблематици реч, овај израз може се схватити и као захтев за изјашњавањем народа о решењима која ће бити понуђена. Нису довољни (полу)тајни договори и „изненађујући потписи“. Ако се има у виду шири регионални контекст, то је и најава неких нових потеза који ће бити у складу са мишљењем већине у балканским друштвима.

Рецимо, прво што пада напамет је, приликом гласања у међународним организацијама о одређеним темама везаним за наш регион и то по врло конкретним питањима! У Приштини, наравно, могу бити незадовољни због овога, њима је нешто друго обећано још давно, очекивали су другачији развој ситуације. Али, ако већ желе да прозивају оне који „нарушавају мир у региону“, нека се најпре обрате својим спонзорима.

Хаос који су направили креирајући или подржавајући нелегитимне одлуке сада почиње да производи бројне последице. Најава да ће Русија сада на такве ствари чешће указивати и вероватно неке од тих одлука на одређени начин „отварати“, није део проблема. Већ напротив, може представљати део решења у догледној будућности. Решења које ће подржавати грађани, самим тим и бити легитимна.