„Са једне стране су нам стратешки партнери, а са друге пуцају у ногу стратешком партнеру.“

Тајип Реџеп Ердоган о одлуци САД

„Бити непријатељ Америци је опасно. Бити пријатељ још опасније.“

Хенри Кисинџер о спољној политици малих држава

Таман када мислите да не може горе, нови догађаји вас демантују. То је, иначе, правило у међународним односима у периодима трансформације структуре светског политичког система. Суперсила у заласку или најзначајнија велика сила – САД, те Кина и Русија – као потврђене велике силе, већ су легитимисале свој статус у међународној политици. То су три пола светског политичког система. Да ли ће још полова бити? То ћемо видети, кандидата има, али је процес легитимизације статуса дуг и мукотрпан. Са колико и каквих изазова скопчан, показују нам последња дешавања из Турске.

Америчко-турски односи нису били гори још од завршетка Другог светског рата. Покушаји Ердогана да позиционира Турску као најважнијег чиниоца регионалне безбедности у ширем подручју Источног Медитерана систематски су поткопавани од стране САД. Актуелни трговинско-финансијски спор може оставити драматичне последице. У октобру 2016. године тадашњи амбасадор Турске у Београду одржао је на Факултету за дипломатију и безбедност занимљиво предавање.

Причао је о невероватном економском узлету земље и ређао податке како су турске компаније највећи европски произвођачи челика, највеће извознице цемента (друге у свету), највећи произвођачи комерцијалних возила, да имају највећу камионску флоту на континенту, да су по броју од 250 великих грађевинских фирми други у глобалним размерама, те трећи у Европи по производњи производа од пластике.

Ипак, и поред несумњивих успеха, турска економија је од 2008. године и ескалације велике економске кризе показивала знаке слабости, суштински је стагнирала (због својих разгранатих трговинских веза са европским земљама, Турска је такође осетила последице кризе у евро зони), а многи аналитичари су упозоравали на системске проблеме са огромним дефицитом, континуалном инфлацијом и високим нивоом дуговања у страним валутама приватног сектора (пре свега кључних корпорација, управо оних које је амбасадор хвалио као највеће извознике, као и турских банака које су се задуживале у иностранству). Уз то, у последње три године се бележе, истина блага, али ипак стална повећавања цена енергената (бензин) и хране, док су приходи остали исти.

Турска је, и поред неоспоривих успеха постигнутих за претходних четврт века, остала економски рањива. Што, посматрајући са политичког нивоа, значи да се за сукобљавање са САД није довољно добро припремила. Истина, после 2016. године и увођења ванредног стања, а поводом одбијања Трампове администрације да испоручи Фетулаха Гулена, турске власти смањују улагања у америчке државне обвезнице. Смањење је до јуна 2018. године износило са 61,2 на 28,8 милијарди долара. Али… Онда је уследио одговор Вашингтона, када је председник САД Доналд Трамп наложио да се удвоструче царине на алуминијум и челик из Турске (од 20 до 50 одсто).

Примењен је рецепт истоветан као против Русије. Санкције су изазвале хаос на (азијским) берзама, о турској берзи да и не говоримо јер су индекси само у једном дану пали за 17 одсто, домаћа валута лира се стрмоглавила (почетком године за долар је давано око 3,75 лира, док је претходне две недеље давано и до 7 лира), а панично су реаговали и домаћи банкари и инвеститори, пошто се процењује да трећина домаћих кредита има девизну клаузулу (везани су за курс евра или долара), те је упитно ко ће их и којом динамиком отплаћивати.

Реакција Анкаре је такође била очекивана: врло брзо су удвостручене царине на америчке производе, попут путничких аутомобила, алкохола и цигарета, а Ердоган је лично позвао на бојкот америчких електронских уређаја (рекавши: „Они имају ’ајфон‘, али са друге стране постоји ’Самсунг‘. Ми у земљи имамо локалне марке телефона ’Венус вестел‘, њих ћемо користити.“).

На делимично „гашење пожара“ претходних дана утицала је и одлука Катара да одобри Турској кредит од 15 милијарди долара за инвестирање у привреду. Ипак, јасно је, ни контрамере, ни помоћ Катара, не могу дугорочно решити проблеме са којима се суочава Ердоган. А истовремено, суштинског побољшавања односа са Вашингтоном неће бити. Запаљивом реториком и овим првим мерама Ердоган може купити неколико месеци, али не и неко дуже време.

Очигледно је да се новим америчким потезима покушава крупна дестабилизација Турске, која се неће одигравати унутар институционалног апарата, већ са једне стране — међу широким масама, које ће највише бити погођене реалним смањивањем прихода и инфлацијом, а са друге стране – међу привредницима који ће се суочити са потешкоћама у отплати кредита. Гледајући из овог угла, Трамп није пуцао „у ногу“, како је то подвукао озлојеђени Ердоган, већ директно у главу. Прави се позорница за „Турско пролеће“, излазак народа на улице и масовне протесте. Да би се одбранио од тога, турски председник ће морати да вуче још радикалније политичке потезе.

Односе са Русијом и Катаром, а у великој мери и са Кином, он јесте високо подигао, али је отворено питање њиховог даљег институционализовања све док је Турска чланица НАТО-а. Зато се Ердоган налази пред најважнијим политичким избором у досадашњој каријери: остати у НАТО-у или изаћи из њега? Уколико се не одлучи, вероватно је да ће бити даљих америчких притисака, све док не букне „Турско пролеће“.

Уколико се одлучи, суочиће се са великим ризицима, али и кренути путем легитмизације статуса Турске као регионалне силе у ширим размерама, најважнијег чиниоца безбедности у Источном Медитерану. Отворено декларисање за „непријатеља Америке“, а што би се институционализовало изласком из НАТО-а јесте опасно и за Ердогана и за Турску. Али, како је давно рекао Кисинџер, често је још опасније бити „пријатељ Америке“.