ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Позадина „чешког удара“ на Русију

Одакле овакав „чешки удар“ против Русије? Откуда изненадно заоштравање реторике и радикалне одлуке које су довеле до практичног свођења билатералних односа са Москвом на протоколарне?

Образложење како су за све криви Баширов и Петров, који су пре тровања Скрипаља успели да дигну у ваздух и складиште муниције у Врбјетици, делује неозбиљно. И поред тога што је чешка министарка финансија све ово схватила озбиљно, па сада најављује и захтев за компензацијом у вредности од 47 милиона долара.

Такође, објашњење како је ово пуко извршавање налога Бајденове администрације од стране премијера Андреја Бабиша није баш уверљиво. Чешка није „полудржава“ која ће беспоговорно следити било кога и тако извршавати налоге који се косе са њеним интересима, а сам Бабиш имао је добру комуникацију са Трампом (посета Вашингтону марта 2019.).

Текући интереси, политички и економски, не налажу да се овако брзо прелази у режим оштре конфронтације са Москвом. Иза свега, дакле, морају се налазити неки други разлози.

Две претпоставке

Прво, могуће је да се овако припрема терен за јесење парламентарне изборе. Анкете показују да је рејтинг Бабиша (и његове листе АНО) од почетка пандемије у слободном паду, такође и да су комунисти који осигуравају већину мањинској влади „калирали“, негде су око цензуса, у истој позицији су и владајуће социјалдемократе.

Избацивање „руске карте“ на „предизборни сто“ у контексту како је то учињено доводи Бабиша у немогућу позицију, не дозвољава му планирање стабилизације рејтинга, а његове дојучерашње (коалиционе) партнере можда оставља и испод цензуса. Комунисти ионако прегласно критикују санкције против Русије, а ово је и сигуран пут да се у будућности неће понављати ни Клаус ни Земан као председници, који су некад мање, а некад више „играли по живцима“ западних савезника.

Ако је ова претпоставка тачна, онда и цела операција поприма неке елементе „обојених дешавања“, са циљем не само свргавања Бабиша, већ и дугорочних промена унутар чешког политичког система, елиминисања „нелојалних“ актера који својим деловањем могу кварити стратешке рачунице у будућности.

Друга претпоставка је да се по старом опробаном методу прављењем хаоса покушава сакрити нека „велика брљотина“. Од августовских протеста у Минску Александар Лукашенко упозорава како су демонстранти координирани и помагани из Пољске, Чешке и Велике Британије. Каква је улога чешких служби безбедности у покушају организовања обојене револуције у Белорусији? Након антируских мера то, највероватније, никада нећемо сазнати. Изношење података о томе сада би остало релативизовано, медијски и политички сведено у исти ранг као и објашњење о Баширову и Петрову.

Ако је ова теза тачна, онда је оцењено како је мања штета од захлађења односа са Москвом, који у догледној будућности могу бити поправљени, него од оптужбе о умешаности у покушај свргавања Лукашенка.

Фактор нуклеарка

Трећа претпоставка је да се ради о послу вредном шест милијарди евра. Највећој појединачној инвестицији од распада Чехословачке. Након дугих убеђивања и преговарања, Брисел се почетком године сагласио са градњом нуклеарке Дуковани II. Фаворит у трци за добијање посла био је Росатом, са реактором ВВЕР – 1200 (у електрани Дуковани I осамдесетих година су већ инсталирана четири реактора ВВЕР – 440).

Према ранијим медијским написима, руска компанија је једина могла да задовољи прописане техничке параметре (ову тврдњу руководство чешког „енергетског гиганта“ ЧЕЗ-а одбацило је као „гласину без покрића“), а уз то Росатом је на територији Чешке током сарадње дуже од пола века већ пустио у рад шест нуклеарних блокова, захваљујући чему су и чешке фирме постале стручне да одржавају ове енергетске системе и производе компоненте за постројења Росатом-а широм света.

Иначе, Росатом је у експанзији, тренутно пројектује, реконструише или гради 35 реактора широм света, од Бангладеша, преко Кине, Египта, Финске до Индије, Турске, Мађарске, Белорусије. Свега два дана након изнете конструкције о Баширову и Петрову, из Прага је стигла вест од министра енергетике како ће Росатом бити искључен са списка кандидата и да неће моћи да учествује ни као подизвођач. За разлику од једног дела привредних и енергетских кругова у земљи, који су тежили да успешну сарадњу крунишу новим великим послом, политичка одлука је другачија.

На листи понуђача су још и кинески ЦГН, којег највероватније чека иста судбина, али и амерички Вестингхаус, који је у силним проблемима и након опорављања од банкрота из 2017. године очајнички трага за новим пословима у циљу „спашавања“ пројекта АП 1000, громогласно најављиваног, али до сада са „мршавим резултатима“ (прекорачење трошкова приликом изградње таквих блокова у САД проузроковало је поменути банкрот). Уз њих, у трци остају и француски ЕДФ и јужнокорејски КХНП. Ако је ова теза тачна, онда се ради о великом политичко-пословном аранжману, којим ће ем бити „сасечено“ даље развијање енергетских веза Прага и Москве, самим тим и ширење руског економског (и последично – политичког) утицаја у Средњој Европи, ем иза свега стоје „масни профити“ због којих је „све дозвољено“.

У тој рачуници претпостављани добици у будућности већи су од текућих губитака до којих долази свођењем билатералних односа са Русијом на протоколарне. Напослетку, могуће је и да се ради о комбинацији три наведене ствари. Шест милијарди било чега, поготово евра, довољан је мотив да се у акцију крене, а ако она још и помаже да се забашуре брљотине безбедносних структура у прекограничном деловању и додатно обори рејтинг политичких субјеката који су показивали неке резерве према дугорочним плановима „глобалног Запада“ или тежили одржавању каквог-таквог спољнополитичког баланса, тим боље.

Остаје само да се види какав ће епилог бити за пар година. Јер, донекле се ово може упоредити са понашањем Бојка Борисова и његовим споразумом са Американцима. Преузео је власт 2009. године уз обавезу да „ликвидира“ три енергетска споразума са Русијом. Укључујући и онај о изградњи нуклеарке Белене.

Да ли је то Бугарској и колико компензовано? Колико су добили, а колико изгубили када се подвуче црта?