ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Повратак Вашингтона на Балкан по моделу Клинтонових – шта ће после тога остати

Не поставља се питање – како ће се манифестовати „повратак Вашингтона на Балкан“, „веће присуство“ и сличне дескрипције које су се могле прочитати претходних недеља, већ шта ће на Балкану након тога остати?

У лето 1995. године, док је НАТО авијација „засипала“ положаје Војске Републике Српске, огласио се Хенри Кисинџер. Поставио је питање оправданости америчке спољне политике: „Не разумем шта покушавамо да урадимо са бомбардовањем?“

Поступак Запада из пролећа 1992. и међународно признавање БиХ у авнојевским границама означио је као „глупаво“, а затим и упозорио:
„Ово се не може завршити чак и ако у томе победимо. Не можемо тамо остати за стално!“

Кисинџер је говорио и на Капитол хилу 1999. године две недеље пред почетак агресије на СР Југославију:

„Убеђен сам да је увођење америчких копнених снага и војних снага НАТО невиђено проширивање надлежности НАТО“ и „опасан преседан за Америку.“

Америка на Балкану по моделу Клинтонових

Нажалост, у кући Клинтонових нису много марили за ова упозорења.

Задати оквир, дефинисан још за Клинтоновог ваката и даље је актуелан. Тај оквир до те мере одређује кретање, да се, рецимо, на годишњицама операције „Халијард“, одлазећи амерички амбасадор захваљивао ове године „српским породицама из Шумадије“, прошле „локалним становницима“, а његов претходник „мештанима Прањана и осталих места у околини Горњег Милановца“. Југословенска војска у отаџбини помиње се ретко или никада, а појам четници и име Драгољуба Михаиловића у великом луку заобилазе.
Да апсурд буде већи, Хари Труман постхумно је одликовао ђенерала Дражу 1948. године, баш због „Халијарда“. Но, подсећање на детаље организовања највеће акције спашавања савезничких пилота у окупираној Европи, незгодно је за данашњу америчку политику у Загребу, Сарајеву, Приштини… Позивање на чињенице „деформише оквир“. „Тиме горе по чињенице“, каже се у познатој анегдоти везаној за Хегела.

Повратак три „специјалца“

Експресно повлачење Ентонија Годфрија из Београда и Ерика Нелсона из Сарајева на половини мандата (Филип Коснет ће у Приштини ући у четврту годину службе и дочекати „редовну ротацију“), уз ангажовање ветерана Кристофера Хила и Мајкла Марфија и пратеће именовање чак три „специјалца“ изгледа као да Стејт департмент „жели да заврши заостале послове“.

Мајкл Кирби поручује Београду:

„Америчка администрација је озбиљна и ви се уозбиљите, или смо завршили. Ствари не могу бесконачно да трају.“
Још додаје:

„Предузимамо кораке до одређеног циља, а то су, по мом мишљењу, Србија у ЕУ и независно Косово.“
На листу свакако треба додати и БиХ, Црну Гору и Северну Македонију.

Изгледа да ова ствар има и „унутрашњу димензију“, па су ражаловани кадрови који поред дипломатске поседују и „војну биографију“, а на њихова места долазе они који су ближи неким другим центрима америчке обавештајне заједнице.

Војне структуре су увек опрезније приступале у анализама ситуације у региону, комплементарније су ставу Кисинџера, него политици Клинтонових.
Претње санкцијама као адут

Изгледа и да ће као кључни инструмент притисака на локалне политичке елите бити коришћене претње санкцијама. Индивидуалним! Један од три „специјалца“ је Џејмс О’Брајен, координатор за политику санкција.

Што се индивидуалних санкција тиче, током њихове примене у Албанији све се претворило у водвиљ. Након забране уласка у САД Саљи Бериша тужио је Ентонија Блинкена пред париским судом, та ће представа, на весеље заинтересоване публике – потрајати!

Иако је рано за закључак о ефектима ових мера, назире се да у ширем контексту оне могу донети резултат када се примењују против тајкуна, за тачно одређене – конкретне злоупотребе, али не могу против политичара.

Политички, проблем за Американце представља и селективност. Неће бити истраживања корупционих дела у којима учествује и западни капитал! Ако је правда селективна, онда је то политика. А што се политике тиче, ту је кључна препрека кретање у задатом оквиру у промењеним околностима.

Циљеви се одавно знају

Циљеви су унапред дефинисани – Србија да призна лажну државу Косово, дедејтонизација БиХ, примена Тиранске платформе у Северној Македонији, наставак „милогоризације“ Црне Горе. И још – истискивање руског утицаја и заустављање даљих кинеских инвестиција, уз држање Турске на дистанци.

При томе, најважнијег бенефита за балканске државе – чланства у ЕУ једноставно неће бити. Тако нешто више не може гарантовати ни ЕУ, а камоли Џозеф Бајден.
Истовремено, сваки притисак ствараће и потисак. Као и раније, манифестоваће се у новом окретању ка другим партнерима – Русији, Кини, Турској, европским земљама са другачијим погледима од америчких. Изложени америчким претњама, локални политичари ће тражити савезнике на другим местима.

Несумњиво, САД ће нешто покушати. Исто тако, несумњиво, кадровске промене да би се такав покушај опослио нису довољне. Време је ограничено, то може трајати до почетка следеће председничке кампање. Дакле, орочен је на две и по године. Како имплементирати циљеве из задатог оквира за две и по године када то нису успели у претходних двадесетпет?

Шта може Кристофер Хил?

Поруке како се „морамо уозбиљити“ и да „ствари не могу бесконачно трајати“ наговештавају решеност, али шта остаје када се све то за две и по године покаже празним речима?

Са једне стране, претпостављени притисци могу нарушити ионако осетљиве регионалне односе. Са друге, неиспуњавање циљева може компромитовати америчку позицију.
„Путеви не постоје, они се стварају ходањем“, написао је Кисинџер објашњавајући дипломатију.

Клинтонови су прво одредили пут, па нас терали да том замишљеном трасом прођемо. Америчка регионална политика постала је на дуги рок заробљеник „опасних преседана“. Након овог „повратка Вашингтона“, велика је вероватноћа, Балкан може остати мање стабилан него што је данас, а САД више фрустриране него што су то икада биле. Уместо закључка, цитат Јевгенија Крутикова:

„Балкан је компликовано клупко противречности где проблеме није могуће решавати један за другим већ – у пакетима. Такво решавање на Балкану тражи и мере из прошлости: одржавање мултилатералних конференција, дугих преговора и усаглашавање позиција.“

Кристофер Хил са колегама ту може мало шта променити. Инсистирајући на циљевима из задатог оквира може само још нешто покварити.