Душан Пророковић: Поука бразилских избора

Чини се како је повратак Луле да Силве на чело Бразила очекиван. Поготово након првог круга председничких избора када му је мало недостајало да „пребаци” границу од 50% освојених гласова. Предност у односу на другопласираног Болсонара износила је 6 милиона гласова, што је представљало „сигурну залиху” за безбрижан други круг у трци за шефа државе. Међутим, у догађајима који су претходили изборима и одиграли се између два круга гласања било је и нечег неочекиваног.

Најпре, Лула је у другом кругу победио, али са разликом од два милиона гласова. Да би победио, морао је остварити историјски резултат по броју освојених гласова. И Болсонаро је остварио историјски резултат, али му то није било довољно за победу. Излазност је превазишла невероватних 80 одсто, гласало је преко 118 милиона бирача.

Иначе, Болсонаро је први председник државе још од „повратка” на овај начин избора 1985. године, који није реизабран. Иако се претпостављало да у оном контигенту „неопредељених”, „неодлучних” или бирача који су гласали за неког трећег кандидата у првом кругу има више Лулиних присталица – испоставило се супротно. Бразилско друштво је, по овоме судећи, много више подељено и далеко дубље поларизовано него што се мислило.

Затим, Болсонаро, у чији је долазак на власт Вашингтон поприлично инвестирао, није добио „ветар у леђа” из САД на начин како је то замишљао. Сасвим сигурно, за САД и ЕУ у овим међународним околностима он је био боље решење, али то „боље решење” није погурано у обиму и са средствима како је то, рецимо, учињено у периоду од 2016–2018. године. Разлог за то вероватно се налази у чињеници да Болсонаро уопште није крио своју одушевљеност Доналдом Трампом. У новој реалности, са Бајденовом администрацијом, то је постало „камен спотицања” у међусобној комуникацији.

Уклоњен фаворит САД

Изборе су пратиле и бројне нерегуларности, разне манипулације, Лула да Силва је на крају констатовао да му противкандидат није Болсонаро, већ „систем”. Но, и поред тога, очигледно је да „систем” није добио подршку од стране западних центара моћи да и употребом војних јединица креира или преиначи изборни резултат. Остаје да се нагађа, по народној изреци „шта би било кад би било”, какав би изборни резултат био да је Болсонаро добио силнији „ветар у леђа” из САД? Могуће је да су и процене у Вашингтону биле да Лула да Силва „лагано побеђује”, те да је боље „стварати контакт” са његовим окружењем, него поново значајније инвестирати у „пропали пројекат”.

Када је реч о односу са САД, треба подвући и да се у Вашингтону од Болсонара више очекивало. Јер, сума сумарум, он у претходне четири године није успео да промени спољнополитички курс земље. Неке процесе је несумњиво успорио, неке нове странице у односима са САД отворио, али нити је „променио курс” ка екстремној антикинеској позицији, нити је „саботирао” БРИКС, нити је повукао одлуку о признавању Палестине из 2010. године (пошто је Арапска лига оштро протестовала због једне изјаве, схватио је да у тој једначини има више непознатих), није чак био од помоћи аргентинском колеги који је изборе „лагано” изгубио.

Показало се, као и у многим случајевима пре тога, да променама на челу државе издејствованим обојеним револуцијама не може доћи и до брзих политичких заокрета на спољном плану. Нека друга политика је у међувремену постала легитимна, није једноставно или уопште није могуће пребацити се на „други колосек”.

Проблеми пред Лулом

У сваком случају, пред новим-старим председником, првим у историји државе који је изабран по трећи пут, стоје велики проблеми. Пре свега на унутрашњем плану. Самим тим и за међународне односе у целине. Јер Бразил је велики, важан по свим параметрима. Гледајући на међународне односе из перспективе европских аналитичара, Бразил је вероватно и најпотцењенији актер. Далеко потцењенији и од Индије, на пример. Посматрајући индикаторе економске, војне и политичке моћи, скоро у сваком погледу Бразил је међу првих десет на свету. Посматрајући ресурсне потенцијале – од Бразила зависи још и више – и то у глобалним размерама.

Проблем за Вашингтон са Бразилом у првој деценији 21. века настајао је постепено. Док се у свом првом мандату Лула да Силва концентрисао на унутрашње теме, то и није изазивало толику пажњу. Инсистирање на одговорнијој социјалној политици, инвестирање у искорењивање сиромаштва и доступност образовања за све слојеве друштва били су разлози за негодовање олигарха, навиклих на привилеговани положај, као и незадовољство мултинационалних корпорација, пошто су морали да у државни буџет уплаћују више. Али у кратком року не само да се проценат оних који су себе сматрали средњом класом повећао до 50 одсто, а број сиромашних смањио за четвртину, већ је и бразилска економија расла, постала извозно оријентисана и „платежно способна”, што је отварало врата за добијање нових, повољнијих кредита и последично ублажиле критике са разних страна.

Међутим, од тренутка када са новим самопоуздањем Бразил „утрчава” у међународну арену, а што се повезује и са другим мандатом Луле да Силве освојеним 2006. године, то изазива позорност. На регионалном нивоу охрабрена је идеја бољег повезивања унутар Меркосура, а релације са Венецуелом и Кубом остале су пристојне. Истовремено, у светској арени Бразил је оснивач БРИК-а (потом БРИКС), а Лула оживљава и концепт „јужног партнерства”.

Озбиљни изазови

О Бразилу као новој сталној чланици Савета безбедности говори се дуго, још од ере Бутроса Галија. За мандата Луле да Силве са речи се прешло на дела, нису се чекале одлуке других о реформи УН, већ се за сталну столицу на Ист риверу активно лобирало. Вашингтону се није свидело ни признавање Палестине 2010. године, иако након те одлуке није уследило успостављање пуних дипломатских односа и отварање амбасаде.

У дипломатске успехе самог Луле да Силве или његове наследнице Дилме Русеф могу се убележити и добијања домаћинстава Светског првенства у фудбалу 2014. и Олимпијских игара две године касније, пошто се то не тиче само спорта. И поред низа негативних коментара о проблемима у организацији такмичења, углед Бразила се након тога у свету несумњиво повећао. И отуда све дешавања из периода од 2016-2018. године, „припрема терена” за победу новог, Вашингтону наклоњеног кандидата, свргавање Дилме Русеф и елиминисање Луле да Силве из трке, уз затварање, забрану кандидовања и скандалозне експресне пресуде.

Несумњиво, Лула да Силва наставиће тамо где је стао. То су и његове поруке након победе над изборима. Бразил ће бити присутнији у међународној арени, са више ентузијазма активирати се у организовању регионалних интеграција и стварању формата БРИКС+. Од тога зависи и решавање нагомиланих унутрашњих проблема, отворена су питања цена енергената, прехрамбене безбедности, кредита и инвестиција, преко тога и борбе против сиромаштва у постпандемијском времену.

Међутим, питање је којим темпом и на који начин ће се то одвијати у условима великих друштвених подела и дубоке политичке поларизације. Иза четири године Болсонарове владавине остаје некакво наслеђе. Упркос томе што изгледа како ће притисак САД и њихових западних партнера макар у првим месецима владавине бити мањи него у ранијим периодима, просто – за њих су актуелније неке друге теме на које се морају фокусирати, пред Лулом да Силвом су нови и озбиљни изазови. То су показали и резултати избора. И поред тога што је његова победа у највећој мери очекивана, појавиле су се и неке неочекиване ствари.