Није све у лукавству лисице, нешто је и у глупости кокошке. Пред почетак глобалне економске кризе 2008. године (криза је заправо почела још 2007. али су се њене последице потпуно виделе годину дана касније) економија ЕУ била је за десетину већа од америчке. Данас је економија ЕУ плус Велике Британије за петину мања од америчке.

Уз то, баш од 2008. године ЕУ се проширила, примила je у своје чланство Румунију, Бугарску и Хрватску, које наравно мало утичу када се ради о упоређивању „великих бројева”, али се претпостављало да ће „донети” какав-такав кумулативни раст и психолошке ефекте неопходне за одржавање тренда. Опет, када је о трендовима реч, потрошено је доста времена и простора на објашњења о негативним ефектима глобалне економске кризе по америчку економију. Шта се тек онда десило са економијом ЕУ?

Европске земље су дуго уживале у „постхладноратовским привилегијама”. Совјетске претње више није било, није било ни нужно издвајати силне новце за војне буџете – ионако су ту стационирани Американци да преко НАТО гарантују безбедност. Ако им се већ морало придружити у интервенцијама по некаквим Авганистанима и Сиријама сума сумарум – то у финансијском смислу и није коштало много европске чланице.

Истовремено, из Русије су набављани релативно јефтини енергенти у практично неограниченим количинама. Створени вишак вредности усмераван је ка јачању конкурентности на глобалном тржишту, било кроз инвестирање у технолошки развој и инфраструктуру, било кроз инвестирање у одржавање имиџа.

Из тог вишка вредности узимана су и средства за смислене и бесмислене пројекте захваљујући којима се циљано развијала унутрашња кохезија, а што је онда гарантовало политичку и друштвену стабилност. Док су се Американци бавили спровођењем својих империјалних стратегија желећи да што је могуће дуже одрже једнополарни поредак – Европа се динамично развијала и економски јачала.

Преломни тренутак

Сасвим логично, у једном тренутку морало се појавити питање у САД: а зашто би они боље живели од нас? Из тога је проистицала серија других питања. Због чега их чувамо? Како им дозвољавамо да сарађују са нашим геополитичким изазивачима?

Одакле им право да нас не прате доследно по свим Либијама и Иранима? Колико нам њихови ставови помажу у одржавању једнополарности? Повећавање европске конкурентности одигравало се науштрб смањивања америчке. Повећавање европског утицаја одигравало се науштрб смањивања америчког.

Криза из 2008. године, показаће се, по много чему је представљала „преломни тренутак” у америчкој политици. Како унутрашњој, тако и спољној. Тај „преломни тренутак” карактерише и промена америчког приступа према Европи.

Трошкови разарајуће кризе пребацивани су на европске земље, док се истовремено на Старом континенту конструисала платформа за спровођење концепта обуздавања Русије. Европа је натерана да више издваја за војне намене – што укључује и веће издатке за куповину америчког оружја. Европа је натерана да се ослободи руских енергената, што подразумева да се они сада купују од америчких понуђача.

Европа губи конкурентност, што значи да се отвара маневарски простор за америчку привреду. Европа се десуверенизује и дестабилизује, што индукује „селидбу капитала” ка САД.

Трамп није прелазио линију

Парадоксално, али док су европске елите у хвалоспевима говориле о измаштаном евроатлантском партнерству, супротстављајући се омраженом Доналду Трампу, овај концепт је упорније и интензивније имплементиран за мандата омиљених Барака Обаме и Џозефа Бајдена. Трамп јесте током сусрета са европским званичницима бацао бомбоне преко стола и терао их да потписују разне „заклетве” типа оне о неширењу кинеских технологија, али је пазио да не пређе преко неких „црвених линија” које би довеле до рата са Русијом.

Прекорачивши те „црвене линије” Бајденова администрација је заправо убрзала процес поробљавања Европе. До те мере да је данас ЕУ постала тек пуко средство за испуњавање америчких циљева, без минимума стратешке аутономије и шансе да артикулише неке сопствене, оригиналне стратегије.

Последице су јасне и на економском плану, отуда и промена у „величини система” за последњих деценију и по. И ако се тај тренд настави, лако је израчунати какав ће однос снага бити након протока временског периода од још 15 година.

Свакако, Американци се руководе својим циљевима, зато су према Европи наступали лукаво попут лисице ослањајући се на давно изграђене вертикале моћи и утицаја. Без обзира што је за Европу штетно, то у геополитичком смислу јесте легитимно. Свако брани своје у анархичном окружењу како зна и уме.

Међутим, за Европљане је проблематично што су њихове елите показале невероватну глупост понашајући се попут кокошке. Многи од вајних европских руководилаца, ма шта под тим подразумевали, још нас свакодневно убеђују да је ово поробљавање корисно и добро.

Због свега, за САД још и постоје неки „излази на задња врата” из постојеће ситуације. Али, за Европу тога једноставно нема. Нема више „постхладноратовских привилегија”, јефтиних енергената и политичке стабилности. Та етапа остаје историјска категорија.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор Спутњик

Насловна фотографија: Ludovic Marin/AFP via Getty Images