Душан Пророковић: Порази ЕУ у дворишту Русије

Резултати избора у Грузији сасвим су очекивани. Већ дуго, практично од прошлогодишњег погоршавања односа између Брисела и Тбилисија узрокованог обелодањивањем предлога закона о „иностраним агентима“ – рејтинг најважнијих политичких покрета и коалиција одржавао се на истом нивоу.

ЕУ је још тада покушала да најпре претњама, а потом, пошто је закон усвојен и одређеним санкцијама ослаби владајућу партију Грузијски сан.

Оваква стратегија показала се потпуно промашеном и у предизборну кампању ушло се са сазнањем да ће владајућа партија освојити око половине гласова. Могло је то бити за неки процентни поен испод или изнад, тек суштински се апсолутно ништа не би променило.

Зато се прешло на другу стратегију. Ни ту ништа није било тајно. Познато је да су (постизборни) протести дуго припремани. О томе су медији опсежно извештавали. О неправилностима и рђавим изборним условима говорило се још у августу, месецима пре него што су гласачи изашли на биралишта. Међутим, у великој мери, и ово се показало промашеним приступом.

На чело протеста стала је председница Саломе Зурабишвили, која је генератор текуће кризе у Грузији. Зурабишвилијева, ћерка познатих грузијских (антикомунистичких) емиграната, својевремено је у Тбилиси стигла као амбасадор Француске, затим је по добијању грузијског држављанства експресно именована за шефа дипломатије ове кавкаске републике, а са те позиције потом се винула до места шефа државе.

Грузијци неће у рат

У политичком систему који је креирао Михаил Сакашвили такве ствари не само да су биле уобичајене, већ и пожељне. Тако се доказивало стремљење ка „европским интеграцијама“ и „западним вредностима“.

Ескалација кризе у Украјини допринела је да се тежња владајућег Грузијског сна о „десакашвилизацији“ политичког система пресели са унутрашње и на спољну политику. Јер, западни стратези желели су да против Русије отворе и други, јужни фронт на Кавказу.

Зурабишвилијева је, логично, показала спремност да следи стратешке циљеве НАТО и ЕУ. Зарад „европских интеграција“ и „западних вредности“, ако је већ нужно, треба и у рат против Русије. Западни посматрачи избора приметили су како се процес одвијао у условима поларизације. То јесте тачно, али треба поштено написати и ко је одговоран за поларизацију и због чега је до ње дошло?

Грузијцима није до рата, поготово им није до рата против Русије. Однос Тбилисија са Бриселом почео се контекстуализовати од средине 2023. године на сасвим другачији начин. Делује парадоксално, али већина окупљена око Грузијског сна до тада је урадила више на имплементацији правила и принципа ЕУ у грузијско законодавство него све претходне владајуће гарнитуре заједно, укључујући и власт Сакашвилија.

Лидери Грузијског сна не само да нису планирали било какву конфронтацију са ЕУ, него нису ни наговештавали било какву промену спољнополитичког курса.

Такође, оштрицу напада ЕУ на Тбилиси додатно су отупила дешавања у Молдавији. На постсовјетском простору громогласно је одјекнула вест о резултатима молдавског референдума одржаном само седам дана раније. Потпуно очигледно, референдум о убацивању одреднице о европским интеграцијама у текст молдавског устава организован је заједно са одржавањем првог круга председничких избора како би се „погурао“ резултат Маје Санду.

Порука је једноставна: ако желите у ЕУ, гласајте за кандидата којег подржава ЕУ. При томе, Молдавија је држава у којој је до сада бележена висока подршка евроинтеграцијама (крајем 2023. године износила је 69 до 72 одсто), вероватно и највиша у целој Европи.

Но, ствари су кренуле неочекиваним током, па се референдум завршио великим скандалом. Званични резултати показали су најпре да је 50,5 одсто изашлих гласало против овако сроченог уставног амандамана, али се сутрадан, након пристиглих „листића“ молдавске дијаспоре из западноевропских држава испоставило да је превагнуло „за“ са 50,35 одсто.

Други круг и референдум

Истоветне сцене поновљене су у другом кругу председничких избора. Са једне стране упитна је легалност онога што се одиграло, имајући у виду бројне нерегуларности, укључујући и смишљено онемогућавање гласања делу молдавске дијаспоре у Русији, Казахстану или Белорусији.

Са друге стране, отворено је питање легитимности даљег наставка евроинтеграција ма колико оне реалне биле. Као и у Грузији, молдавско друштво подељено је због нове контекстуализације односа са ЕУ, а која се своди на поглед ка Русији. Бити за европске интеграције и западне вредности доказује се кроз екстремни антируски дискурс. Ако буде неопходно и отварањем још једног фронта против Русије.

Попут Грузијаца и Молдавци показују да ту цену нису спремни да плате. Због тога је суштински ЕУ доживела два политичка пораза – у Тбилисију и Кишињеву.

И због пораза у Кишињеву Бриселу ће бити врло тешко да имплементира своју другу стратегију у Тбилисију. Како доказивати нелегалност избора у Грузији када су признали за легалан по свему споран референдум у Молдавији? Како указивати на „злоупотребу“ конструисане политичке поларизације у Грузији, када исте такве поделе производи сама ЕУ у Молдавији?

ЕУ је постала талац својих стратешких промашаја у Украјини. Због тога сада копни њен утицај и у срединама у којима је до пре само годину дана и даље био поприлично широк и добро укорењен. Играње на политичаре попут Саломе Зурабишвили или Маје Санду неће помоћи да се то стање промени.

Напротив, узроковаће још веће кризе и резултирати или нежељеним или неочекиваним исходима. Резултираће суштинским поразима који ће додатно проблематизовати позиционирање ЕУ и у поптуности делегитимизовати процес евроинтеграција.

Судећи по првим најавама, нови састав Европске комисије то не види или не жели да види. Они планирају да наставе по старом. Захваљујући томе, стање у „источноевропском појасу“ постајаће све сложеније, напетости на унутрашњем и међудржавном плану ће расти, уз претњу даље хаотизације.

Наслов и опрема текста Нови Стандард

Извор: Спутњик

Насловна фотографија: Irakli Gedenidze/Reuters