Почетак директних преговора између Русије и САД јесте „епохална вест“. Тај догађај већ је променио пуно тога у међународним односима. Ипак, и даље остаје неизвесно какав ће крајњи исход свега бити. Барем је тако у овом тренутку.

Несумњиво, дијалог је обновљен, убрзо ће уследити пуна нормализација билатералних односа (оно што је до сада постојало као релација у билатералном оквиру не може се назвати нормалним иако прекида дипломатских није било), за њом и укидање санкција (вероватно највећег дела санкција, мада не свих), па разговори о важним темама попут обнављања договора о стратешком наоружању (истиче 2026. године). Због чега се онда јављају недоумице око крајњег исхода?

Епохално ресетовање

Бајденова администрација, заједно са ЕУ и још неколико партнерских држава, чинила је у односима према Русији чак и ствари које се у међународној политици никада не раде. Заправо, да није било стрпљивости и асиметричног деловања Владимира Путина, могуће је да би нови, велики глобални сукоб још одавно избио.

Против Русије су коришћена дословно сва расположива средства, укључујући и (зло)употребу терористичких група за извођење акција у Москви, манипулисање међународним организацијама, извођење психолошко-пропагандних операција, упућивање врло оштрих и недвосмислених претњи онима који су са Русијом наставили да сарађују… Одавно су прекорачене „црвене линије“ и погажене дипломатске конвенције, формацијски однос САД према Русији био је екстремно непријатељски, што је фактички представљао увод у оружани сукоб.

У договору са Путином, Доналд Трамп сада те релације „ресетује“, па се комуникација „враћа“ у неки нормалнији формат. Неће бити сагласности око свих тема које се отворе, али ће се о решењима дискутовати и кроз те дискусије одређена решења, привремена или трајна – сигурно ће се тражити.

Нема више ектремно непријатељског постављања, па нема ни страха од избијања оружаног сукоба планетарних размера. Но, и поред заинтересованости обе стране да се убрза нормализација, крајњи исход покренутих преговора ипак ће детерминисати Украјина.

Односно, план за решавање Украјинске кризе. А та криза је протоком времена постала толико комплексна, да сада нема једноставног плана којим се може решити. Чак ни у условима када се по политичким кулоарима већ неколико недеља говори да су два начела за дефинисање плана увелико договорена: Кијев ће морати да пристане на територијалне уступке и одрекне се једног броја својих доратних јединица обласне самоуправе, а (оно што остане да егзистира као) држава Украјина неће бити у НАТО.

Анализирајући коментаре руских истраживача, упућених у текућа дешавања, стиче се утисак да и даље нема неких превеликих очекивања око плана за Украјину. Најоптимистичнији претпостављају како се први конкретни резултати могу појавити за два до три месеца, песимисти говоре о дугом, дугом процесу.

Доналд Трамп јесте оштро реаговао на изјаве председника Украјине (уосталом – није га штедео ни раније) што може бити најава тона и тока даљих руско-америчких преговора. У том контексту, може бити најава дефинисања нових начела и успостављања стратешког оквира за мировни план. Међутим, за обе стране јавља се проблем операционализације договора и он је у овом тренутку чак и акутнији од трагања за политичким решењима.

Питања без одговора

Прво, није до краја јасно ко је властан да у име Украјине потпише договор. Поготово ако се има у виду да ће тај договор подразумевати одустајања и од територије (што је, посматрано са становишта украјинског устава – незаконито) и од НАТО (од 2019. године и овај циљ је уписан у Устав Украјине). Владимиру Зеленском истекао је мандат, а и његов рејтинг је већ дуго времена у „слободном паду“ па нити је легалан, нити је легитиман.

Друго, ако је реч о рејтингу и легитимности, у украјинском политичком систему који годинама фукционише под притиском ванредних околности и ратног стања, не назире се много фигура које би могле заменити Зеленског. Заправо, тај се списак своди на неколико имена, међу којима су два „звучнија“.

Валериј Залужни, некада врло популарни главнокомандујући украјинских оружаних снага тренутно је амбасадор Украјине у Лондону, његове везе са Лондоном сежу далеко у прошлост, а британско виђење даљег развоја ситуације и разговора са Русијом супротно је Трамповом.

Виталиј Кличко, градоначелник Кијева, практично се већ изјаснио против прихватања споразума који укључује поделу територије, плус је због сукоба са Зеленским већ неко време под баражном паљбом режимских медија и институција, што га делимично дискредитује.

Треће, ако би се ишло на варијанту организовања нових председничких избора, а што је изгледа предлог Доналда Трампа (како би се пронашао легалан и легитиман украјински преговарач), онда је нужно или формално примирје, или да по усменом договору руске снаге на одређени период прекину своја дејства.

Ко Русији може гарантовати да у случају формалног примирја контигенти европских војски неће нахрупити у Украјину под образложењем да долазе у служби очувања мира? Да ће украијинске снаге искористити прекид ватре за утврђивање својих позиција на деловима фронта који су пукли или се налазе пред пуцањем – сасвим је извесно.

Четврто, из неколико извора, па чак и од Виталија Кличка, могло се чути претходних дана како се разматра план о „замрзавању линије фронта“. Није неопходно да се даље објашњавају детаљи, суштина је у томе да ће надаље свака од страна контролисати оно што је војно заузела или одржала. Какав је онда мотив руске стране, која је у наступању, да прекида дејства према украјинској страни која је у одступању? Ако се унапред начело о подели територије операционализује кроз идеју о „замрзавању линије фронта“ онда ће оружани сукоб још потрајати.

Фактор ЕУ

Напослетку и пето, а тиче се – ЕУ. Никако се не смеју потценити (политичка) ирационалност и (идеолошка) заслепљеност читавог низа европских политичара. ЕУ није у позицији да пресудно утиче на мировни план, нема ни капацитете за тако нешто, али је и даље кадра да опструкцијама ремети успостављање стратешког оквира и тако продужава агонију.

Међу европским политичарима има и оних који Русију посматрају као највећу претњу, па их то мотивише на (са становишта континенталне безбедности посматрано) сулуде одлуке, има и оних који су увређени понашањем Трампа па би да му се свете, има и оних који заиста верују да се ток историјских процеса може променити њиховим деловањем…

Како било, својим мешањем ЕУ може успорити или проблематизовати имплементацију сваког договора, а то онда преговоре враћа на почетак и чини продужавање оружаног сукоба могућим. Рецимо, две европске земље су сталне чланице СБ УН и могу употребити право вета у случају предлога руско-америчке резолуције о Украјини.

Русија тражи гаранције, те гаранције морају бити верификоване споразумима или одлукама међународних организација, више нема веровања на речи и обећања, па ни напред поменути сценарио не треба искључивати. На крају крајева, само дан након руско-америчког састанка у Ријаду, унутар ЕУ усаглашен је шеснаести пакет антируских санкција, а који поред већ традиционалног и бесмисленог ширења листи санкционисаних појединаца, подразумева и меру забране увоза примарног алуминијума од руских добављача.

У сваком случају, упркос томе што је почетак директних преговора „епохална вест“ и упркос томе што ће ови директни преговори резултирати позитивним помацима и нормализацијом билатералних односа који су потпуно разрушени током мандата Џозефа Бајдена, тражење решења за окончање сукоба у Украјини остаје „на дугом штапу“.

Не само због тога што ће бити врло захтевно дефинисати начела (стратешки оквир) за мировно решење прихватљиво свим заинтересованим странама, него и због тога што се већ сада уочавају крупни проблеми за операционализацију било каквог мировног плана. Применити оно што је договорено биће једнако изазовно као и постићи договор.

Наравно, алтернатива томе јесте да ствари на фронту „убрзају“ и постизање договора и његову имплементацију. И то је са теоријског становишта гледано, вероватно и најбоља опција за осигуравање дугорочног мира. У супротном, са примирјима и полурешењима, без искрености и уз непрекидне опструкције, криза се може наставити у недоглед, остављајући последице по безбедност Европе.