Душан Пророковић: Откуд ЕУ право да „посредује” око Косова?

Могу ли се „косовски преговори” о статусу „вратити” у систем УН? Односно, може ли Савет безбедности УН именовати новог медијатора? Да би се потражио одговор на ова питања – најпре је нужно размотрити на чему то ЕУ заснива своје право да буде медијатор у овом процесу и одакле им теза да је цела ствар „неповратна”.

Да ће преговара бити јасно је назначено у Резолуцији 1244. У члану 11 наводе се одреднице о „коначном политичком решењу” (параграф 11ц) и „будућем решењу” (параграф 11е). Даље се то разрађује у анексима документа. Отуда и сви покушаји генералног секретара УН (по овлашћењу Савета безбедности), укључујући и именовање специјалног изасланика (Марти Ахтисари) и преговарачке тројке (Александар Боцан-Харченко, Волфганг Ишингер и Френк Визнер) који су требали да допринесу проналажењу решења.
Ахтисаријево „решење”

Решење није пронађено, а посматрано са данашње временске дистанце – није ни могло бити пронађено у тако кратком временском року. Са чисто теоријског аспекта, ствар је толико комплексна и осетљива да се решења не могу тражити „ломљењем преко колена”. Што се конкретног процеса тиче, Ахтисари је тако поставио „координатни систем” да се до компромиса није ни могло доћи. Он је у старту „преломио преко колена” и одредио како је статус већ одређен, а преговарати се могло о осталом.

Напослетку, земље Колективног запада „проглашавају неуспех” дотадашњих покушаја и у новом геополитичком оквиру, након фебруара 2008. године, појављује се ЕУ као медијатор. Уз пропагандне поруке како ће „ЕУ бити успешнија од УН” учињено је доста да би се новонастала ситуација формализовала и у Београду. Но, и поред прихватања ЕУЛЕКС-а, кабинет Мирка Цветковића још је и званично саопштио како се решење мора тражити на темељима Резолуције УН 1244.

Углавном, до данас остаје апсолутна мистерија каква је легалност и легитимност ЕУ у овом процесу. ЕУ – која је сама себи доделила улогу медијатора – грубо фалсификујући одредбе Резолуције 1244 УН и креативно тумачећи компликовано „правно наслеђе” које се тиче распада Југославије и ескалације кризе на Косову и Метохији. Први корак у документу о основи за слање мисије ЕУЛЕКС названом „Заједничка акција” било је позивање ЕУ на члан 10 Резолуције 1244 до зареза! Једноставно, оно што је садржано после зареза у том члану ЕУ је прескочила – то није даље наведено. Оно после запете за њих није обавезујуће. Овај потез је скандалозан до крајњих граница!
Кршење Резолуције 1244

У том члану експлицитно стоји да СБ УН, који усваја Резолуцију 1244, „овлашћује генералног секретара да, уз помоћ одговарајућих међународних организација, успостави међународно цивилно присуство, како би се обезбедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије…”

Иза запете, после зареза, помиње се суштинска аутономија косовско-метохијских Албанаца. Иначе, како би дефинисала будући политички оквир за заједничку акцију – ЕУ је експресно, у року од 24 часа „примила к знању” обавештење органа привремене самоуправе у Приштини о једнострано проглашеној независности – али све до данас службено није „примила к знању” одлуку органа Републике Србије о поништавању једностраног проглашења независности.

Генерални секретар УН је брже-боље реаговао писаним саопштењем, потврдивши како је примио писмо од Хавијера Солане, високог представника за спољну политику и безбедност ЕУ чиме је обавештен „да је ЕУ донела одлуку о успостављању мисије за владавину права у оквиру утврђене Резолуције 1244 СБ УН” – чиме се на основу фалсификата прећутно прихвата ново фактичко стање на Косову – према којем одговорност за рад међународне цивилне мисије уместо УН, преузима ЕУ.

Опет саопштењем, само овога пута председавајућег Саветом безбедности (S/PRST/2008/44 од 26.11.2008) наводи се у ставу два да „СБ поздравља сарадњу између УН и других међународних чинилаца, у оквиру резолуције 1244 (1999) и такође охрабрује покушаје ЕУ да се осигура европска перспектива за Западни Балкан, радећи у прилог регионалне стабилности и просперитета”.

Наравно, реагује се саопштењима како би се заобишло гласање у самом Савету безбедности УН, пошто су ставови Русије и Кине око овог питања јасни и недвосмислени још од пролећа 2007. године. Управо због тих ставова Русије и Кине, у другој тачки често цитиране резолуције Генералне скупштине УН (А/64/Л.65/Рев.1) од 9. септембра 2010. године стоји како се „поздравља спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна.”

Дакле, тврдње појединих евробирокарата како су улога и место ЕУ у преговорима Београда и Приштине одређени одлуком Генералне скупштине УН још је једно у низу „креативних тумачења” које служе за кривотворење садржаја. Експлицитно то нигде не стоји, нити у правном смислу производи икакве обавезе. Генерална скупштина није овластила ЕУ за било шта, него је „поздравила спремност” да „олакша дијалог” што се у дипломатском саобраћају може тумачити на много начина. На пример, Русија и Кина то сасвим сигурно не тумаче на начин као и Брисел. И нису једини у томе. Напротив.

Сагледавајући из формалног угла, преговори се могу „вратити” у систем УН. Никаквих препрека нема. Наравно, поред формалног, у овим стварима постоји и политички угао. Ту се онда постављају питања колико је то могуће, какви су ризици, како би реаговао Колективни запад ако би оваква иницијатива била стављена на дневни ред?
Одакле Бриселу право?

Одговори на ова, али и бројна друга питања, зависе и од (међународних) околности које се мењају рапидно, али и од фактора који су тренутно непредвидиви. Можда неки ризици постоје, можда и не постоје.

Тек, сагледавајући са политичког становишта може се истаћи и како је ЕУ изгубила право да буде медијатор. Баш због друге тачке резолуције Генералне скупштине УН, у којој се још и наводи: „Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог имао би за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка ЕУ и побољша животе људи.”

Је ли под руководством ЕУ обезбеђена стабилност у региону? Колико је унапређена сарадња? Да ли смо постали интегрални део ЕУ?

Користећи позицију коју је имала – уз асистенцију САД и индуковање жестоке политичке кризе у Србији 2008. године – ЕУ је пошло за руком да се дочепа улоге незаобилазног медијатора и да усмерава преговоре. Међутим, та улога нити је легална, нити је легитимна. А поврх свега, није била ни претерано корисна за регионалну стабилност, унапређење сарадње и пријем западнобалканских држава у ЕУ.