Запањујуће је, међутим, што из свега овога апсолутно није ништа научено! Када смо већ код пословица, ваља подсетити и на ону: „Само се будала двапут саплиће о исти камен“.

Након 1999. и 2008. године, ево на суштински исту тему треба расправљати и 2023. године. Опет су актуелна питања: Грачаница или шопинг у Бечу? Дечани или Пандорф? Шта се све неће десити, уколико Србија не пристане на ултиматум!? Колико се само појединаца изјаснило око тога и шта се могло прочитати о томе?

Предвиђања су и да ће ЕУ против Србије повести царински рат, и да ће у Србији избити грађански рат, и да ће напослетку НАТО морати да интервенише за пар година и дисциплинује нас, и да следе санкције, повлачење инвеститора…

Отишло се толико далеко, да су и амбасадори Немачке и Француске морали истаћи како није било претњи, већ само упозорења која се тичу даљих евроинтеграција. Мада се ни овај двојац није претргао у објашњавању, ваљда процењујући да је сада корисно преплашити Србе што се више може. Тако преплашени немаштином и ратом, лакше ће одустати од Грачанице и Дечана!

Наравно, за озбиљнију расправу је – како и зашто би било ко успостављао режим санкција против Србије, пошто нема правног основа за тако нешто, као и што је за далеко свеобухватнију процену – како би на евентуално захлађење односа Србије и ЕУ реаговали инвеститори? Према истраживању професора Сајмона Евента са Универзитета у Сент Галену и Никола Пизанија са Међународног института за развој менаџмента, од 1400 компанија из ЕУ и чланица Г7 које су пословале у Русији пре фебруара 2022. године мање од 9 посто њих је продало барем једну подружницу у тој земљи. Мање од 9 посто! Барем једну подружницу!

Очигледно, профит је испред политике, ко има интерес да настави са радом, тај се сналази и у новим околностима. Исто тако, очигледно је и реалност другачија од слике представљене у водећим медијима.

За сада, у одсуству тих озбиљнијих расправа и свеобухватнијих процена на поменута питања, намећу се две теме које произилазе из оног најосновнијег, начелног: а зашто било ко прети Србији? Одакле икоме право да испоставља ултиматум? Да ли Србија крши међународно право? Нарушава ли глобалну безбедност? У чему је овде ствар? Неко прети и испоставља ултиматум зато што се један народ не слаже са нелегалном сецесијом на територији своје државе! Има ли логике у овоме!? Колико је оваква конструкција одржива?

У реду, они који имају више потенцијале војне, економске и политичке моћи могу тлачити слабије. Тога је било и тога ће бити у међудржавним односима. Тога је било и тога ће бити у односу Запада према Србији.

Али, постоје и нека правила и неки принципи у међудржавним и шире – међународним односима. Резолуције Генералне скупштине УН, на пример, позивају све државе да не признају једностране економске мере принуде. Лако је пронаћи анализе које указују да такве врсте санкција крше различите обавезе међународног права. Постоје и неке обавезе и неки уговори које треба поштовати у односу према Србији. И све то – правила, принципи, уговори, обавезе, осмишљено је да се међународни односи не би претворили у голо насиље.

Скандалозно је што, изузимајући успутну и двосмислену реакцију дипломата и службеника средњег ранга, нико из фамозне „петорке“ није јасно и гласно демантовао наводе председника Републике Србије да му је директно и јасно прећено на службеном састанку. Скандалозно је што се нико од њих није удостојио да оповргне тврдње о ултиматуму који је сурово изручен Србији. Скандалозно је што се на такав начин промовише голо насиље.

Тачно, у тој утакмици Србија је несразмерно слабији противник, а сила Бога не моли. Међутим, кључно у свему јесте што ће се врло брзо показати да батина има два краја. Са једне стране, Запад ће промовисањем голог насиља на дуги, дуги рок и неповратно изгубити и Србе и Србију. И овако је тај однос комплексан, препун неповерења, али ни изблиза онолико рђав колико то може постати. Срби су у ширим оквирима малобројан народ, Србија је по територији невелика земља, релација са Београдом чини се бирократама у САД и ЕУ мало важном.

То је све јасно. Но, јасно је и да ће то производити последице по утицај САД и ЕУ у југоситочној Европи, вероватно и више него до сада. А ако смо стигли до претњи, ултиматума и голог насиља, значи и да је ово до сада било за њих у најмању руку нелагодно, незгодно. Успут, ко зна понешто из историје, схвата и да се то нелагодније, незгодније може у свашта изродити.

Европарламентарци, ваљда како би некога заплашили, поменуше у приватном разговору да Србија може проћи као Иран. Ако наставе овако са ултиматумима и препотентним порукама, однос Срба према ЕУ неће се много разликовати од односа Иранаца према САД. А то између осталог значи и да кроз пар година никога у Србији уопште неће бити брига шта ко из ЕУ мисли о било чему.

Са друге стране, оно скандалозно ћутање или прећутно саглашавање са свим што је председник Србије изговорио, значи не само да ово постаје нови принцип у њиховом опхођењу према Србији, већ и да постаје нови принцип у односу незападних актера према Западу. Када су им се већ обиле о главу њихове одлуке из 1999. и 2008. године, зашто не би и ове из 2023? И то још у овим међународним околностима!? Верује ли ико да други неће следити овај пример и без договора са САД и ЕУ, када им то буде неопходно, примењивати голо насиље без икаквог освртања на правила, принципе, уговоре и обавезе?

Батина има два краја! И тај потенцијално могући мршави текући добитак који се може манифестовати угуравањем државолике творевине косовско – метохијских Албанаца у НАТО (мада је и то јако неизвесно и врло упитно), а опослити прекомерним малтретирањем Србије и претњом голим насиљем, претвориће се у дебели и неповратни губитак на другој страни, стратешког усмерења и геополитичког карактера.

Колико већ сутра, најкасније прекосутра. Тражили сте, гледајте!