ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Од „слуге народа“ до слуге Вашингтона

Глумити председника је једно, бити председник нешто сасвим друго. Водити динамичне предизборне активности и након њих победити на изборима је једно, управљати сложеним државним апаратом и доносити политичке одлуке нешто сасвим друго.

Владимир Зеленски није обележио ни годину дана рада на месту шефа државе, а већ је у проблемима, можда и већим од оних у којима се нашао његов претходник током друге половине мандата. Јунак серије „Слуга народа“ искористио је тренутну популарност, медијски и финансијски погуран од моћног лобија који је све радио како би Петра Порошенка послао у политичку пензију, организовао је феноменалну кампању и практично се „прошетао“ до фотеље „првог човека“ Украјине. Од аутсајдера до председника за свега неколико месеци. Избори су једноставно претворени у „референдумску грозницу“ и изјашњавање „за“ или „против“ корумпиране политичке елите. Нови председник, нова лица, нова политика, све је деловало обећавајуће. И то не само за бираче.

ЗАОКРЕТ ЗЕЛЕНСКОГ

Зеленски је наговестио оживљавање „Нормандијског формата“, у том контексту и преговоре са Москвом, децембра 2019. године одржан је „састанак на врху“ председника Украјине, Русије и Француске и немачке канцеларке и договорени су неки помаци. Мали кораци, али важни за обнављање поверења. И пре и после тога било је неколико телефонских разговора са Владимиром Путином. То је навело Димитрија Пескова да пред Нову годину пошаље оптимистичну поруку: „Зеленски жели да реши проблем Донбаса. Он није заговорник рата.“

На јесен ће бити одржани локални избори, та је тема директно повезана са отпочињањем примене споразума из Минска и чинило се да би позитиван „развој ситуације“ допринео организацији целог процеса у Доњецку и Луганску, након тога и даљим разговорима о бројним отвореним питањима. Између осталог, захваљујући таквом приступу Зеленски је и добио широку подршку бирача. Несумњиво – Украјина је уморна од сукоба. Ипак, уследио је заокрет!

Најпре је током посете Пољској, у свом говору Зеленски за почетак Другог светског рата оптужио и Совјетски Савез. Још и додао: „Европа и свет у целини немају право да данас ћуте као што је то био случај 1939. године“. Осетљива на ову тему, руска јавност реаговала је бурно, а Дмитриј Журављов оценио: „Наше комшије, нажалост, имају неку врсту помрачења свести – сигурне су да је могуће, с једне стране, вређати Русију, а с друге, преговарати с њом.“ У потоњој расправи заменик шефа украјинске дипломатије је поручио: „Русија од давнина показује да је способна не само да краде туђе територије, већ и туђу историју, рецимо, историју Украјине и Кијевске Русије“.

Нови шеф кабинета украјинског председника неколико дана касније је закључио: „Према украјинском законодавству, изборе је немогуће одржати ако се на територији налазе стране војне групе, било који припадници незаконитих оружаних снага и ако су границе Украјине ван контроле украјинских власти.“ Василиј Небензја, амбасадор Русије у УН, подсетио је да „мински пакет мера“ подразумева јасан редослед: прво прекид ватре, па амнестија, затим уставна реформа, одржавање избора и напослетку „обнова владине контроле над читавом зоном сукоба“.

ПОМРАЧЕЊЕ СВЕСТИ

Дакле, постигнуто током последњег састанка у „Нормандијском формату“ поруком из председничког кабинета је анулирано, самим тим и обнављање поверења је – заустављено. А када је о поверењу реч, недостаје га и у односу Немачке и Францсуке према Украјини, али и обрнуто. Познато је чему су у америчком Конгресу послужили транскрипти телефонских разговора Доналда Трампа и Владимира Зеленског, зато се мање пажње обратило на неке „мање важне“ детаље. Симптоматично је што се у том разговору Зеленски придружио пословичном Трамповом критиковању Немачке. Трамп: „Немачка готово ништа није урадила за вас (мисли на Украјину). Они само причају. Зеленски: „Апсолутно сте у праву. Не само 100 одсто, већ 1000 одсто…“

Немачка и Француска покушавају да направе неки помак у „четворним преговорима“, желе да трасирају пут ка имплементацији споразума из Минска и тако осигурају постепену деескалацију конфликта на истоку Украјине. Преговарати са Меркеловом, а истовремено обећавати безусловну лојалност Вашингтону није изводљиво. Терминологијом Журављева објашњено – то је нека врста „помрачења свести“. Циљеви две кључне државе ЕУ и САД везани за стање на истоку Украјине нису исти. Јер након последње посете Мајка Помпеа Кијеву остаје утисак да су САД заинтересоване да одржавају „замрзнути конфликт“, што укључује и спорадичне оружане сукобе ниског интензитета (гранатирања и пушкарања) и стално понављање врло оштрих политичких ставова. Од портпаролке Стејт департмента тада је стигла подршка: санкције Русији трајаће све док Москва не врати Крим!

Од Украјинаца се очекује да „играју тврдо“, истрчавају са максималистичким захтевима, захтевају промену договореног редоследа потеза и одржавају „екстремни антируски дискурс“. За САД је ово битно како би наставиле један вид притиска на Русију, али и како би оптерећивале ЕУ. Без реализације договореног у Минску, тешко је очекивати нормализацију односа између Брисела и Москве, а то у доброј мери проблематизује укупни положај ЕУ, поткопава њену позицију у ширем, евроазијском оквиру.

„Слуга народа“ се, након последњег политичког лупинга, нашао у улози „слуге Стејт департмента“. Оно што је у другој половини 2019. градио, Зеленски је већ на почетку ове године порушио. Обрео се у истој позицији као и Порошенко, чак се вратио идентичној реторици. Што није добар амбијент ни за настављање било каквих разговора, а камоли конципирање дугорочног и одрживог решења. Након оптимистичних најава и трачака наде, из Украјине опет стижу лоше вести. Лоше за саму Украјину, али и лоше за целу Европу. Нису само Украјинци уморни од сукоба. Уморна је од тога и Европа.