Душан Пророковић: Од кога НАТО брани Европу 2020. године?

Одржавање не само физичког присуства у војним базама у Европи, већ и политичког утицаја на ЕУ, за Америку је предуслов свих даљих акција у западној Евроазији

Чинило се како је НАТО јачи од COVID-19! Иако се у том периоду „пандемија захуктавала“ у барем десетак eвропских држава (северни део Италије био је већ у потпуном хаосу). Команда америчких војних снага у Европи је 25. фебруара позивала становништво појединих градова Белгије и Немачке да буду стрпљиви „током наредних четири до пет дана“ док се врши транспорт опреме и средстава из лука Антверпен и Бремерхавен даље ка истоку.

Међутим, већ 16. марта из истог штаба стиже обавештење о отказивању највећег дела планираних активности и модификованом извођењу мањег броја заједничких операција. У међувремену, слике искрцавања америчких војника и опреме на европско тле шире се медијима и друштвеним мрежама и „отварају врата“ за креирање разних теорија.

ОДБРАНА ОД РУСИЈЕ
Вежба НАТО „Defender Europe 20“ планирана је много раније. Потреба за њеним организовањем образлагана је „увежбавањем способности војних снага чланица да координирају покрете великих размера“, а у циљу заштите спољних граница НАТО држава. Или – у циљу одбране од Русије.

То је највећа вежба НАТО још од почетка деведесетих, једна од три „најопсежније“ у последњих пола века. Преко 12 коридора на територије 10 различитих држава требало је распоредити 20.000 плус још 9.000 америчких војника (који су већ стационирани у Европи), уз 17.000 из осталих чланица (и трупе из Грузије и Финске). Први пут након 1986. године америчка морнарица је овако проверавала спровођење „прекоатлантске конвојске операције“ (пребацивање војника и око 20.000 јединица различите војне опреме, укључујући артиљеријска средства, ПВО и ракетно наоружање, оклопна возила, возила за посебне намене, роботизовану војну технику итд.). Генерал Крис Каволи је говорећи о значају и обиму вежбе кратко констатовао: „Ово је велика ствар!“

Упрегнути су и аналитичари, ништа није препуштено случају, требало је објаснити чему ова „велика ствар“. Неки су се баш потрудили, али остаје општи утисак како недостаје и аргументације и инспирације. Све се своди на причу о „злим Русима“ које треба „одвратити“.

Аналитичар из „тинк тeнка“ симболичног назива Center for America’s Purpose, чија је сврха промовисање „америчке лидерске улоге у свету“, чак овој војној вежби покушава да учита и некакву религијску димензију, јер је то показивање да ће добро победити зло! Уосталом, у опису ангажовања овог „труста мозгова“ се и наводи како су САД „сила добра у свету“ и „први одговор цивилизације“ и „последња линија одбране.“ Елем, „Бранилац Европе 20“ се спроводи због спречавања „оне врсте рата који убија милионе, који брише народе“, због којег, ако се случајно деси „нећемо познавати библијски појам мира – шалом, мир са хармонијом и правдом“.

И док су Американци све чинили претходних четврт века да допринесу деескалацији напетости у Европи, Путин је постајао све агресивнији. И не само то, већ као и „друге аутократе ревизионисти историје, и он покушава да оправда своје поступке тражећи спољне узроке. Он наводи ширење НАТО на исток како би објаснио руски безобразни заокрет. Проблем Путинове верзије историје је тај што не одговара стварности.“ Зато је ту НАТО да мало примири Путина и објасни му шта је стварна верзија историје, јер НАТО је „створен не да води рат – већ да га спречи“ пошто је „најважнији, стални, свеобухватни посао НАТО-а избегавање рата.“ Као што је Хари Труман поручио „искрено се молимо да наш данашњи ток акције успе и одржи мир без рата“ и ова војна вежба је „одговор на молитву.“

ПРОВЕРА УНУТРАШЊЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ
Ипак, упркос овом и сличним литерарним урадцима, остаје питање: шта су оваквим приступом Американци желели постићи? Посматрајући из њихове перспективе, тачно је да имају проблем са ширењем и јачањем руског утицаја у Европи. Али, то је ствар која се тиче пре свега политике и енергетике, а не „војног напредовања“.

Уосталом, ни у доступним архивским материјалима из „најжешћег“ хладноратовског периода нема потврде да је планиран било какав напад на западноевропске државе, преко географске границе успостављених интересних сфера, осим у случају „агресије НАТО на Совјетски Савез“. Зашто би данас Русија војно атаковала на западноевропске земље? Шта тиме добија? Где је у свему томе рачуница за Москву? Опет, са друге стране, рат није опција ни за Американце.

У великој мери опцију не представља ни провоцирање Русије оваквим маневрима. Никога у Москви неће уплашити, а тиме ће сваки будући договори око бројних отворених питања постати тежи, што је једнако велики проблем и за Вашингтон. Такође, образложење није ни да се ово чини како би Путина натерали у нову трку у наоружању, те тако у неком средњем року изазвали финансијско пренапрезање Русије. Није реално да ће и други пут истоветна операција проћи. Сергеј Лавров је „умерено“ одговорио: „Не можемо игнорисати вежбу НАТО, али нећемо ни својом реакцијом провоцирати непотребне ризике.“

Због свега, најлогичнијим се чини да је војна вежба требала послужити за проверу како функционише хијерархија унутар НАТО преко тестирања спремности војних и цивилних структура европских чланица да одговоре задатку у опсежним маневрима које предводе САД. Са једне стране, на овакав начин се још једанпут ставља до знања где је чије место унутар НАТО и „ко коси, а ко воду носи.“

Са друге стране, Американцима је важно и да овако добију слику колико са којом земљом могу координирати акције, ко је кооперативан и до које мере. Према томе ће се мерити наредни кораци у Европи, дефинисати стратегије и одређивати циљеви. Отуда и инсистирање да се настави, првобитна одлука да чак ни пандемија неће зауставити вежбу. Било је неопходно да слике искрцавања америчке војске у европским лукама обићу цео свет. А у самој Европи да се сачекају реакције и „измери“ расположење.

Одржавање не само физичког присуства у војним базама у Европи, већ и политичког утицаја на ЕУ за САД је предуслов свих даљих акција у западној Евроазији. Ширење и јачање руског утицаја јесте реална претња за америчке интересе. Али је истовремено и одличан изговор да се европске земље „натерају“ у још већу зависност од САД.

 

Извор Спутњик