Има већ и поређења са Ердоганом, после његових локалних пораза у Анкари и Истанбулу. А ако је Путин начет, дрма се цела структура, па западни оптимисти већ најављују његов могућ крај 2024. године на председничким изборима. Херој победе над Путином је омиљени московски опозиционар — Алексеј Наваљни.

Неупоредиво са Истанбулом

Међутим, закључци који се могу извући након последњег гласања су — сасвим другачији.

Прво, што се самих избора у Москви тиче, они су тек други по значају у градској политици. Најважнији су за градоначелника, а на њима је прошле године Сергеј Собјањин убедљиво победио, освојивши невероватних 70,17 одсто гласова у првом кругу. И то у тренутку када су истраживачи јавног мњења износили податке да Путина на територији главног града подржава половина испитаника.

Посматрано из данашње перспективе, тешко је да ће Собјањин имати достојног кандидата и на следећим изборима, његова популарност превазилази рејтинг партије, али истовремено и омогућава Јединственој Русији да управљање Москвом чврсто држи у својим рукама.

Такође, постоје и избори који би се могли упоредити са нашим за градске општине. Занимљиво, на оним 2017. године се отприлике поновила слика са ових градских. Чак су кандидати прозападних група нешто боље прошли него сада, освојивши збирно око 200 места. Јединствена Русија јесте изгубила 13 мандата у Градској скупштини, спали су са 38 на 25 одборника (од укупно 45), али је донекле било и нереално очекивати да ће одржати такву доминацију. Гро њихових кандидата је сада освојио између 34 — 42 одсто гласова, једнокружни већински систем је учинио да су негде побеђивали и са 29,46 одсто, а негде губили са 39,98 одсто.

Углавном, владајућа партија бележи благи пад популарности у Москви, то се у броју добијених мандата прилично осетило, а шта ће и како даље радити — то је на њима. У том контексту, цела ова ситуација је апсолутно неупоредива са дешавањима из Анкаре и Истанбула.

Друго, насупрот случају Јединствене Русије, рејтинзи три опозиционе странке у главном граду — комуниста, либерал-демократа и Праведне Русије су у порасту. То се показало и на претходним (градоначелничким) и на управо завршеним изборима. Комунисти су са пет скочили на 13 мандата, а Праведна Русија је по први пут од оснивања добила своје заступнике у градској скупштини.

Има ли разлога за славље на Западу

Чини се да је раст Праведне Русије почео кандидовањем Иље Свиридова за градоначелника 2018. године, који је мотивисао један нови слој бирача и догурао до пристојних седам одсто. Према процентима добијених гласова, странка Владимира Жириновског је одлично прошла (уз неколико подбачаја, резултат се кретао од седам до 20 одсто), али је због изборног система остала без одборника.

Кључно у свему овоме је што не постоји ниједан разлог за славље на Западу због веће популарности Зјуганова, Жириновског и Миронова. Ниједна од три опозиционе партије уопште не доводи у питање спољну и безбедносну политику Путина, чак напротив, у многим стварима су оштрији од актуелног председника.

Опадање броја гласача Јединствене Русије, дакле, неће допринети расту популарности прозападних покрета, већ три опозиционе партије које воде суверенистичку политику. То се показало и на Далеком истоку, где су либерал-демократе освојиле Хабаровск.

Феномен Наваљни

На трећем месту долазимо до Наваљног, политичког активисте и блогера чије мишљење се понекад на Западу чешће цитира него Путиново.

Овај феномен је својевремено Брајан Мекдоналд описао као ситуацију када би руски и кинески медији „редовно информисали читаоце о ставовима Џил Стин — председничке кандидаткиње партије Зелених Сједињених Америчких Држава“.

Неспорно је, на друштвеним мрежама Наваљни има читаву армију оних који га редовно прате. У истраживању које су објавиле „Ведомости“ пре извесног времена, наводи се да је Наваљни шеста „највидљивија особа у руском медијском простору“, после Путина, Трампа, Медведева, Пескова и Порошенка, што се објашњава чињеницом како чак 32 одсто грађана користи интернет изворе као примарне за информисање.

Ипак, то истовремено и не значи да је његов утицај широк.

На изборима за градоначелника Москве 2013. године, Наваљни је извукао максимум, освојивши нешто преко 600.000 гласова, а потом се 2018. није ни кандидовао. То је и „магични број гласова у Москви“ који прозападне партије никада не пребацују.

Иначе, у Моксви има преко седам милиона гласача. Изван главног града Русије, осим пар изузетака, гласачи прозападне опозиције готово и да не постоје. Насупрот увреженом западном мишљењу о Наваљном као „борцу против Путинове тираније“, у самој Русији се за њега везују бројне контроверзе, има ту жестоког, ирационалног национализма, у односу према Кавкасцима и елемената расизма, а у освајању бирачког тела није му на ползу ни помоћ партнерских (не)владиних организација из САД и ЕУ.

Наранџаста претња

Током неколико недеља било је приметно како Наваљни покушава да разрађеном акцијом делегитимзује изборе у Москви пошто на њих очигледно није ни желео да изађе (на Западу је та акција, разуме се, представљена у сасвим другачијем светлу, иако се радило о понављању ситуације из 2018. године када је избегао да се кандидује на изборима за градоначелника), а пет дана пред изборе је објавио и списак оних које подржава и позвао бираче да их заокруже. Поред кандидата странке Јаблоко, на том списку су били и комунисти и „праведњаци“.

Сергеј Миронов се оградио од те подршке и навео да је успех Праведне Русије само њихов, градски одбор комуниста је на све то остао углавном нем, истакавши да ту подршку нису тражили, али нису имали потребу ни да је одбијају у свитај избора, док је став централних органа КПРФ о Наваљном добро познат и неколико пута поновљен. Он је за њих „наранџаста претња“, Генадиј Зјуганов га је назвао „млади Јељцин, само трезан“, додавши за неке његове анализе да „само три института ЦИА уз коришћење свемирске технологије могу прикупити информације за таква истраживања“.

Жириновски има сасвим оригиналан поглед на деловање Наваљног, пошто га назива „агентом Кремља“, а то доказује тезама како се овоме смишљено допушта медијско присуство, да би остало мање маневарског простора за традиционалну опозицију.

Сада, да су на ове изборе изашли сви који су гласали за Наваљног 2013. године и подржали кандидате које је предложио, Јединствена Русија би већ била у дубокој опозицији. Притом, овога пута је излазност остала на рекордно ниском нивоу, свега око 21 одсто.

Да је прозападна опозиција снажна колико се покушава приказати у извештајима америчких и европских медија и да је незадовољство Путином толико велико, ова шанса би била другачије искоришћена. Измерити колико је позив Наваљног утицао на резултате избора није могуће, свако може правити своју конструкцију на ту тему, Ројтерс ће тврдити једно, Жириновски друго, али остаје чињеница да то на постизборна дешавања неће имати великог ефекта. Најзначајнији резултат је да прозападни Јаблоко сада фактички има четири мандата, отприлике као и после 2005. године када су водили кампању против Јурија Лушкова. Тврдити због овога како је „Путин начет“ представља потпуну бесмислицу.

Гласање ван Москве

Напослетку и — четврто. Избори нису одржани само у Москви. У остатку Русије су резултати шаролики, у највећој мери повољнији по Јединствену Русију, мада је приметан раст комуниста и странке Жириновског. Лидер Јединствене Русије није Путин, већ Дмитриј Медведев и ово му је својеврсно упозорење пред наредне парламентарне изборе. Сам Путин има разлога за задовољство.

Наиме, сви вршиоци дужности губернатора које је поставио остварили су убедљиве победе, рекордер је Александар Осипов у Забајкалском крају са 89,61 одсто. За легитимитет председника то је значајно. Није мало оних који тврде да ће са ове „кадровске листе“ тражити и свог наследника.

Иста мета, исто одстојање

Све у свему, после одржаних избора могло би се констатовати — иста мета, исто одстојање. Трендови уочени пре годину дана остају, нема већих закривљења. Путинови кандидати, важни за одржавање управљачке структуре, потврдили су своје мандате. Јединствена Русија остаје водећа политичка снага, мада су у источним регионима почели да губе примат и добро су уздрмани од стране либерал-демократа. Комунисти расту полако, али упорно, док ехо успеха у Москви може помоћи Сергеју Миронову да заустави пад уочен 2016. године и још једанпут осигура парламентарни статус Праведне Русије. И то је то.

Уз, наравно, незаобилазног Наваљног, који ће, будући да је већ проглашен херојем, на конто даљег „рушења Путина“ добити нове грантове. Биће то четири најскупље наплаћена одборничка места у некој градској скупштини у историји парламентаризма.

Ваљда је и то у реду. Нека свако ради свој посао.