ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Много тога неће бити исто после уласка Ирана у „источни НАТО“

Иран је, коначно, након шеснаест година проведених у звању посматрача и два неуспела покушаја током мандата Махмуда Ахмединеџада (2008. и 2010. године) стекао статус пуноправног члана Шангајске организације за сарадњу. Вест је, сама по себи – значајна, мада ће домети овог новог ширења бити нешто другачији него што се претпоставља.

Са једне стране, из евроазијских кругова значај ШОС се пренаглашава, уз пратеће објашњење како је то неки „источни НАТО“.

Улазак Ирана у „источни НАТО“

Самим тим, улазак Ирана дочекан је са нескривеним симпатијама. Са друге стране, западни коментатори и поготово иранска опозиција склони су томе да представљају ШОС као организацију са ограниченим дометима и много унутрашњих проблема. Самим тим, према овој школи мишљења, ни улазак Ирана неће произвести ништа спектакуларно.

Што се првог тиче, говорећи крајње начелно и уз многе ограде, концепт на ком почива ШОС могао би се пре упоредити са циљевима и функционисањем ОЕБС – а током осамдесетих година, него са НАТО.

Пут који је започела „шангајска петорка“ предвођена Русијом и Кином још средином деведесетих, настављен је 2001. године проширивањем на Узбекистан и институционализовањем сарадње, најпре у борби против тероризма, сепаратизма и екстремизма.

Несумњиво, усаглашавањем стратегија и заједничким деловањем против уочених претњи Москва и Пекинг су желели да смање утицај САД у источно – централној Евроазији. То је посебно уочљиво након потоњег пријема Индије и Пакистана.

За евроазијску безбедност треба да се питају евроазијске државе, а проблеми који постоје решавају у сасвим другачијем амбијенту. ШОС је савремена међународна организација, мултилатералног карактера, нема један изразити центар моћи способан да другима намеће било шта, нити је заинтересован да интервенцијама или преемптивним деловањем креира нека нова решења широм света.
Отуда и задршка у односу на пријем Ирана претходних година. Најпре због режима санкција уведених од стране УН, а затим и због америчке одлуке да унилатерално санкционише Техеран и уз сталне провокације наговештава могућност војног удара, према питању чланства Ирана односило се са пуно опреза.

Како би ШОС реаговао да је Доналд Трамп наредио бомбардовање Ирана? Такође, посебне везе Кине са Саудијском Арабијом чиниле су своје, сваки корак на Бликсом Истоку мерен је неколико пута. И данас, паралелно са пријемом Ирана у пуноправно чланство донета је и одлука да Саудијска Арабија, Египат и Катар постану „партнери у дијалогу“.
ШОС није уперен против било кога
Иако су у међувремену Кина и Иран потписали споразум о двадесетпетогодишњој стратешкој сарадњи, води се рачуна о геополитичком окружењу. Тако се, још једанпут, шаље порука да активности ШОС нису уперене против било кога. Унапред се амортизује потенцијална „штета“ која би могла у неком развоју ситуације настати.

Ова организација не функционише по моделу „или – или“, толико пута (зло)употребљаваном од стране НАТО, већ по принципу „и – и“. Напослетку, око чланства Ирана дуго је негативан став имало руководство из Душанбеа, а због везе Техрана са Исламском партијом препорода у Таџикистану. Сада је и тај неспоразум изглађен, а последња баријера отклоњена.

Што се другог тиче, никако не треба ни умањивати значај новог проширења. Тачно је, унутар ШОС постоји неколико крупних проблема, међу којима су највећи кинеско – индијски и индијско – пакистански односи, подразумева се, уз деловање хиперактивних група и групица различитих екстремистичких и радикалних усмерења.

Али, ШОС је управо због тога и основан и зато су истовремено примљени у чланство Индија и Пакистан. И то уз отворено залагање Кине. Радом ове организације ти проблеми би требало да се решавају у директној комуникацији, уз сагледавање ширег макрорегионалног контекста и без мешања екстерних фактора, при чему се најпре мисли на САД, али донекле и неке европске државе, традиционално заинтересоване за дешавања у том делу света.

Нова етапа у Авганистану

Са Ираном, ШОС ће свакако боље и свеобухватније моћи да се позабави новом етапом авганистанске кризе и успешније артикулише мере за – најпре смањивање тензија, а затим и неку потенцијалну интеграцију Авганистана у одређене регионалне пројекте. Наравно, биће потребно много активности и стрпљења да би се тако нешто постигло, биће вероватно и текућих неуспеха, лоших процена и недостижних циљева, али – шта је алтернатива томе?

Пријем Ирана јесте важан, то се не може занемарити, нити овај корак релативизовати, без обзира што не треба очекивати да ће због односа Техерана и САД руске и кинеске снаге заратити са НАТО. Улога ШОС је другачија, инструменти који се користе за осигуравање безбедности различити. Ипак, не може се ни очекивати да након овога поглед САД на ШОС остане исти. И обрнуто.
Неизоставни партнер

Иран је неизоставан партнер у тражењу решења за будућност Авганистана, у том процесу имаће своје место. У Вашингтону ће, свакако, са нелагодом примити ову новост, али је то за њих у целој овој причи и најмања брига. Јер, Ирану се отвара широк простор за несметано ширење политичке, економске и војне сарадње са евроазијским савезницима. Договор са Таџикистаном, на пример, подразумева и пројектовано увећавање обима билатералне трговинске размене на пола милијарде долара годишње.

После Киргизије, Таџикистан је иначе чланица ШОС са најмањим тржиштем. Колики су тек онда потенцијали иранске размене са осталим чланицама? Уз то, улазак у највећи „блок“ још од револуције 1979. године, са и те како значајним земљама, како у регионалном тако и у глобалном оквиру, доноси сасвим ново самопоуздање властима у Техерану.

Иран више није изолован, ефекти америчких санкција неће имати исте домете као раније, као ни дволична политика европских престоница. Ова земља, баштиник персијског наслеђа, легитимизује сопствени положај у међународним односима на сасвим нови начин. Са тим убудуће треба озбиљно рачунати.

У сваком случају, након новог увећавања ШОС, уз планиране „партнерске дијалоге“ и читав сет „проширених активности“ много тога више неће бити исто. Не само у централноазијском региону, већ у Евроазији. У целини. САД и ЕУ мораће да се навикавају на ову реалност. Упркос томе што се ефекти последње одлуке неће видети брзо, на дуги рок ће усмерити бројне процесе политичког, економског и безбедносног карактера.