Када је крајем јула 1914. године почео Први светски рат тадашњи „аналитичари” и остали коментатори политичких збивања претпостављали су да ће се завршити до Божића. Нити се веровало да ће се продужити на вишегодишњи период, нити да ће се проширити на друге географске просторе, нити да ће добити придев „светски”.

Мало због тога што се очекивала брза победа аустроугарских снага на Церу у једном „локалном конфликту”, мало и због тога што нада умире последња. Природно је надање човека да патње неће дуго трајати. Код људи много тога почива на уверењу о избављењу.

Рату без краја

Токови оружаних сукоба тешко су предвидиви. Чак и када се назире коначан исход, у ситуацијама где су неупоредиви потенцијали сукобљених страна, изненађења увек има, отуда и оригинални мировни споразуми.

Конфликти имају своју јединствену динамику, посебну логику. Зато се испитују и сагледавају психологија рата, филозофија рата, социологија рата.

Без обзира што се, посматрајући из угла прогресије украјинске кризе и узрока који су такав тренд детерминисали може констатовати како је ескалација у текући оружани сукоб ширих размера логично исходиште, за неке посматраче то је деловало шокантно, а за неке који су се надали, деловало је и да неће дуго трајати – направиће се договор о примирју, почеће преговори, разум ће превладати пошто су сви свесни последица.

Уосталом, радило се ту о тек једном „локалном конфликту”. Међутим, оружани сукоб је не само настављен, него и интезивиран до невероватних размера, последице су већ сада запрепашћујуће. Најгоре од свега јесте што му се не види крај, а још горе од најгорег представља могућност да ће ово сукобљавање индуковати и друге, чак разорније и са још далекосежнијим консеквенцама.

Неочекивани резултати

Сличност са 1914. годином огледа се у променама у политичком и безбедносном окружењу. Стари поредак је „издисао“, а нови се није могао успоставити другачије него кроз конфликт. НАТО је решио да брани стари поредак. ЕУ је у том контексту само пуки привезак, инструмент за одбрану без стратешке самосталности.

Стратегија вођења посредничких ратова у циљу наставка контроле геополитиког Римленд-а, од Ирака, Авганистана, преко Либије до Сирије није донела очекивани резултат. Очекивани резултат је изостао и у покушајима дестабилизације јужнокавкаског региона и Белорусије.

У изнудици, све карте бачене су на Украјину. Кијевски режим се одржава упумпавањем новца пореских обвезника западних земаља, последња у низу најава долази из Брисела и говори о неопходности обезбеђивања додатних 50 милијарди евра за наредне четири године.

Украјинске оружане снаге се непрестано снабдевају новим оружјем, средствима, оруђима. Од месеца до месеца, од једне до друге фазе сукоба стизале су нове и нове испоруке. Беспилотне летелице, хаубице, тенкови, крстареће ракете, противваздухопловни системи. Уз то, осигурава се и сателитски надзор захваљујући којем се у реалном времену преносе информације о положајима и покретима руских снага, локацијама циљева и стању на терену.

Поред свега, у планирању операција учествују НАТО офицоро, ово је итекако и њихов рат. Треба подсетити и на изјаве и анализе из Русије из разних извора, званичних, полузваничних и незваничних у којима се говори о директној умешаности „експерата” из НАТО чланица у серију догађаја, од организовања одбране у Азовстаљу до торпедовања крстарице „Москва”.

Стиже ли и Ф16?

Следећи потез тиче се испоруке авиона Ф-16. Да није тако, зашто би се обучавали украјински пилоти за управљање овим летелицама? Или, да се не планирају дејства по руским положајима из ваздуха, чему онда највећа ваздухопловна НАТО вежба у његовој историји баш на руским границама?

Одбрана старог поретка, у овим околностима, значи и непрестано „додавање гаса”. Другог избора НАТО сада више практично и нема. Када се све карте баце на (украјински) сто у рукама ниједна не остане.

Украјински сукоб одавно није посреднички рат НАТО против Русије, већ директан, непосредни. То што обе стране избегавају да ствари назову правим именом представља политичко маневрисање. Јер, ако се то тако и озваничи, онда нисмо далеко од употребе оружја за масовно уништење и територијалног ширења ратних дејстава на остале европске државе.

Карте на сто

У том контексту треба посматрати и тактизирање које се поготово примећује код руске стране. Планирање и спровођење војних операција очигледно се одиграва уз сазнање да ће рат дуго трајати. Вероватно и уз процене да се он у одређеном развоју ситуације може интензивирати и ширити. Не избацују се све карте из руку. Посебно се то не чини када са другом страном не постоје никакви, чак ни неформални канали комуникације.

Нужно је и сачувати ресурсе, одржати јавну подршку и контролисати страх од неизвесности како не би дошло до напада панике међу „ризичним” друштвеним групама. Конфликти имају своју јединствену динамику, посебну логику.

За НАТО је решење акцелерација сукоба и „подизање лествице” како би се Русија убрзано исцрпљивала. За Русију је решење одржавање иницијативе на бојишту и постепено напредовање како би се изнуривала и елиминисала „НАТО пешадија” у украјинским униформама.

Један од начина завршетка сукоба јесте и ситуација када макар на једној страни више нема спремних и способних да у њему учествују. Иако је велика земља, са такође великом „регрутном базом”, уз акцелерацију сукоба коју спроводи НАТО Украјина убрзано „троши” и сопствене „људске ресурсе”. „Регрутна база” рапидно се сужава.

Да ли ће поједине НАТО земље онда послати сопствену пешадију да бране Кијев и Лавов? Да ли ће се на то свести одбрана старог поретка? Шта следи након таквог корака? Бројна питања намећу се сама по себи.

Они који планирају и спроводе војне операције о томе свакако више знају. Делује онеспокојавајуће, али сагледавајући динамику и логику конфронтације НАТО против Русије све указује да ће она трајати. Можда и ескалирати…

Извор Спутњик