Нађите још један преседан у последњих 100 година који је тако брзо и тако обилато коришћен? Косово је велика „политичка лабораторија“ Запада, геополитичко питање за Исток, безбедносни проблем за Европу. О Косову се мора разговарати сагледавајући га из неколико истраживачких равни, мултидисциплинарним приступом, анализирајући стање не само са локалног, континенталног и глобалног нивоа, већ и из перспективе регионалне безбедности других делова света (не само Балкана).

Није познато кога је од колега консултовао председник Академије када је формулисао своје виђење по питању Косова.

У САНУ је приличан број академика који се већ дуго, директно или индиректно баве том тематиком и који већ деценијама, забринути за нашу судбину — упозоравају. Љубодраг Димић, Михајло Војводић, Часлав Оцић, Данило Баста, али и Василије Крестић, Славенко Терзић, и да не набрајам даље, некога ћу свакако заборавити да споменем.

Могао је председник САНУ, да је хтео, поразговарати на ту тему и претходних година, са великим ауторитетима какви су били Милорад Екмечић, Душан Батаковић или Драгољуб Живојиновић. Ауторитетима у континенталним размерама. Батаковић је на крају натерао Кристофера Кларка да „ревидира став“, а последњу Екмечићеву књигу издавач је штампао без и једне формално наведене фусноте. Екмечићеве цитате нико није оспоравао.

Могао је председник САНУ, да је хтео, тражити мишљење на ту тему и од неког од иностраних чланова Академије. Косовом су се онолико бавили Томас Флајнер, Вацлав Клаус, Јелена Гускова, Ноам Чомски.

Било је и међу кандидатима за нове академике неколико научника који би значајно допринели расправи — Миломир Степић, Драган Симеуновић, Слободан Самарџић, Драган Симић. Ипак, изгледа да кутије са њиховим радовима нису ни отворене. Елиминисани су и пре формалног изјашњавања на првој степеници.

Академија се, на овај или онај начин, мора бавити политиком. Зато што је на овом нашем простору, који производи превише историје, често све политика. Али се зато политика не сме бавити Академијом.

Очекује се од Академије, њених одбора и института да предлажу решења. Криза у којој се налазимо је свеобухватна. Свепрожимајућа. Треба нам много паметних глава и исцрпних дискусија како бисмо одговорили на искушења.

Нажалост, председнику САНУ је кренуо погрешним путем. Уместо да САНУ „академизује“ политичке процесе, присуствујемо „политизацији“ Академије. Не бави се Академија политиком, већ политика Академијом. И то у најгорем могућем смислу. Академија је постала део „политичког ријалитија“.

Свега ту има, као и у сваком „ријалитију“, од изборних напетости, закулисног пактирања, до медијског сензационализма. Део тог сензационализма су и невероватни предлози. Замислите, да поново покренемо дијалог о Косову, али овога пута — тајно! Без учешћа јавности!

Чега се то плаши председник САНУ? Одакле му уопште идеја да се ствари око Косова могу решавати без учешћа јавности? Није никоме од нас појединачно Косово остављено у наследство, па да га у тајности продајемо. То је кључно питање националне безбедности, геополитичког положаја земље, ствар која се тиче идентитета и стратешке културе, али и спољнополитичког позиционирања.

Председник САНУ спомиње „хипокризију“, јер су се учесници дијалога „такмичили у патриотизму“, али не жели да види да је и ово што он предлаже „хипокризија“. И није то једина нелогичност.

Председник САНУ је за нови дијалог о Косову, а истовремено је забранио одржавање скупа о Косову који су Одбор Академије за економске науке и Одбор Академије за проучавање становништва заказали у згради САНУ за 24. октобар. Колико сам упознат, пријавило се двадесетак истраживача који збирно имају више стотина монографија, чланака и реферата о Косову. Нису му се свидели учесници? Е па не може се разговарати само са истомишљеницима. То је онда монолог.

Такође, убеђујући нас да на Косову попустимо, илуструјући ону аутошовинистичку мантру како је „цео свет признао Косово“, причао је једаред, парафразирам, да ако 20 другара из одељења има једно мишљење о теби, а ти сам о себи мислиш другачије, неће бити да си ти у праву.

Ваљало би да се пронађе макар један једини јавни иступ председника молдавске академије како се треба одрећи Придњестровља, или председника азербејџанске или јерменске академије у сличном контексту о Нагорно-Карабаху, или нешто слично из Украјине или Русије око Крима, Грчке или Турске око Кипра, Израела око палестинског проблема, Кине око Тајвана, Аргентине око Фокланда, Шпаније око Каталоније…

Или, можда, да претресемо архивску грађу, да видимо шта су писали и говорили хрватски, словеначки, албански академици током деведесетих година прошлог века или чак шта им је у фокусу истраживања данас. Нигде, али нигде се не може пронаћи пример сличан овом из Србије. Ваљда зато што су сви остали блесави!?

Председник САНУ може о себи да има високо мишљење. То је у реду. Исто као што је у реду да има политичке ставове. Али истовремено мора да буде и свестан одговорности функције коју обавља. Он седи у столици Јосифа Панчића, Јована Цвијића, Јована Жујовића, Слободана Јовановића.

Разговор о Косову не може се иницирати овако, поштапајући се „примитивном фразеологијом“ која приличи каквом танком приручнику пасионираних НВО делатника. Исто као што се не може водити полемика о обавезној вакцинацији игноришући мишљења са Медицинског факултета и цитирајући Милана Тарота. То је неозбиљно.

А САНУ је врло, врло озбиљно институција, коју морамо да чувамо, али и да јој постепено обезбеђујемо сасвим ново, значајније место у нашим политичким процесима.