Где је Европа, а где смо ми? И како би ово наше изгледало да није било ратова, санкција, бомбардовања, да смо на време, као и комшије, потрчали у ЕУ и НАТО? Вечите теме, упорно наметане у јавном простору, чиме се, ваљда, жели објаснити каскање за развијеним Западом, уз пратеће уздахе и помињање како је, ето, све могло бити другачије. Међутим, посматрајући из угла резултата пописа на Балкану, изгледа да ништа не би било другачије. Балкан се популационо празни, без обзира на бројне разлике које међу државама постоје.

Румунија, Хрватска и Бугарска су унутар ЕУ. О расту румунске економије и спровођењу структурних реформи последњих година пише се у суперлативима, али је вест објављена последњег дана јула о пописаних 18 милиона житеља изазвала неверицу. То је чак милион мање од процењеног броја у децембру 2021. године. Како било, пописано или процењено, тек у односу на 1992. годину становника ове земље мање је за преко четири милиона. Слаба је утеха и што су Румуни најбројнији народ у нашем делу Европе, па је и репродуктивна база шира. И у случају Хрватске су сличне бројке. Популација се смањила за близу 10 одсто у поређењу са 2011. годином. У северним жупанијама, од Вуковарско-сремске до Вировитичко-подравске, евидентирани минус је од 17 до 20 одсто. Посебно забрињавајуће је што међу десет највећих градова само Загреб бележи раст броја житеља за скромних 2,3 одсто, док Задар стагнира. Код Бугара је још горе пошто је свуда „црвени минус”, чак и у престоној Софији. У половини насељених места живи од једног до 199 становника, неповољне старосне структуре, што указује да ће најдаље за две деценије ова насеља остати пуста. Чему онда улазак у ЕУ? За шта се троше силне милијарде неповратних средстава, субвенција и кредита? Ваљда је сврха била да се државе учине уређенијим и стабилнијим, да се становништво задржи. Готово иста прича је и у новопеченим чланицама НАТО-а – Северној Македонији и Албанији. При томе, попис у Северној Македонији био је и остао политичко питање, у односу на етничку структуру мењају се и правила игре унутар политичког система земље. Отуда и приче о манипулацијама у албанским општинама. Број етничких Македонаца опада брже него што се смањује укупан број становника. Рачунајући и нерезиденте, Македонаца је 54 одсто. Уз овај тренд, врло брзо, они ће постати тек релативна, исподполовична већина у својој држави. Можда ће то бити и довољан разлог да се опет поведу полемике о називу земље?!

Насупрот такође раширеној тези у јавном простору о „Албанцима који стижу до Ниша”, прелиминарни индикатори из Албаније наводе на сасвим другачији закључак. Процене УН су да је Албанију за последње три деценије напустило чак 37 одсто становника, број оних који су остали креће се око 2,8 милиона. Уместо ка Нишу, Албанци су више илегално него легално кренули пут Лондона. Судећи по протестима које организују у Великој Британији, отуда им се не враћа ни по коју цену.

Сума сумарум, прелиминарни резултати пописа у Србији показују да је детектовано део ширег, регионалног процеса. Депопулација Балкана одвија се брже него ранијих деценија. Неко ће рећи и да је то део још ширег, континенталног процеса. Уз неколико изузетака, слично се уочава и код осталих европских народа. Минуси су нешто блажи другде само зато што се недостајући милиони са Балкана претварају у плусеве на пописима у западноевропским земљама. Плусеви се приливају и из Украјине, са Блиског истока, чак и из источноевропских чланица ЕУ и НАТО-а. Има и у томе истине. Европа је ушла у последњу фазу демографске транзиције, и то у тренутку када је укупан број становника на планети премашио историјских осам милијарди. Број становника у другим деловима света расте, што наводи на закључак да је лако предвидив и логичан епилог. Ако је на једној тачки планете простор пренасељен, а на другој, са све потребним ресурсима за живот и сређеном инфраструктуром – ненасељен, крећу мигрантски таласи. У почетку спонтани, касније организовани. Током историје, то се већ дешавало. Исто као што су се дешавали разни ратови и дестабилизације током трајања тих мигрантских таласа.

Нормално, тога ће бити и сада уколико се нешто не предузме и не промени. За почетак, потребно је да се више не залуђујемо митовима о томе како ће други решавати наше проблеме и да ће нам даља десуверенизација и одрицање од државе помоћи у било ком смислу. Држава постоји због народа! Не због унија и пактова, политичких странака, саморепродукујуће елите и њених тежњи, мултинационалних корпорација или било чијег профита, већ због народа који је током дугог историјског континуитета стварао. Дужност институција је да раде за добро и у корист народа. Наравно, док народа буде. Сада се треба потрудити да га буде. Тај посао нити је лак, нити ће резултати доћи брзо, али се са њим мора почети. У супротном, чека нас онај предвидиви епилог – тужан и онеспокојавајући, али логичан.

(Политика, 20. 11. 2022)